Два поглавника – Интегрисано управљање екраном

Пише Миодраг Зарковић

Тек што је плански утихнула плански подстакнута халабука против злочина Хашког трибунала, српски медијски простор вратио се у нормалу – у руке сарадника и наследника Фрања Туђмана

За разлику од интегрисаног управљања границом, које иде како иде, интегрисано управљање екраном одвија се беспрекорно. У тој сарадњи Срби дају гледалиште, а Хрвати пропаганду, и ствар једноставно клизи, без нарочитог посредства било кога са стране, па ни другарице Кетрин Ештон.
Хрватско-српско интегрисано управљање екраном нарочито је дошло до изражаја прве децембарске седмице, када је, као по неком раније утврђеном нацрту, наједном замрло оно вајно огорчење хашким неправдама, огорчење што се исто тако наједном било и појавило. Пошто су, дакле, српске уши претходно биле наштеловане за хашку тематику, српски етар је прошлог петка, 5. децембра, сасвим препуштен хрватским председницима, садашњем Иву Јосиповићу и његовом претходнику Стјепану Месићу.
Обратите зато пажњу, мучени Дејане Павићевићу и остали решаваоци косметског заплета: тако се изводи интегрисано управљање! Ресурсе које приграбиш послеизборним мутљавинама, лепо ставиш на располагање доказаним непријатељима, и нема глава да те боли.
Елем, дотичног петка су, у само неколико сати размака, Јосиповић и Месић наизменично загосподарили српским националним фреквенцијама. Најпре је на Б92 у 19 сати приказан 35-минутни интервју Југослава Ћосића са Јосиповићем, док је око пола десет у „Вече са Иваном Ивановићем“ на „Првој“ ушетао Месић, задржавши се тамо следећих сат и по.

У ИВА СУ КРАТКЕ НОГЕ Идемо редом, најпре о Јосиповићевом наступу, тј. о водитељу интервјуа: када могу онолике медаље и пехаре да одузимају Ленсу Армстронгу зато што је користио недозвољена, стимулативна средства, онда би требало осудити и Југослава Ћосића због истог прекршаја. Допинговао се уочи овог интервјуа, сто посто. Ниједном није замуцао! Стари, добри Ју… Југо… Југослав ниједном се није саплео у болном поступку исказивања мисли. Стероиди, нема друге!
Што се тиче самог Јосиповића, он је умало био буквално ухваћен у лажи, и то у вези са најважнијом темом целог разговора, а то је хашка правда, односно неправда. Актуелни шеф хрватске државе најпре је рекао да је њихово правосуђе донело неке судске пресуде за злочине у „Олуји“ – када већ нису у Хагу – да би неколико минута касније признао да таквих пресуда ипак није било, већ да су суђени неки други злочини, док је све везано за „Олују“ било препуштено Хагу – који, да поновимо, никога није осудио за етничко чишћење Срба из Хрватске. Према томе, хрватски председник је у једном тренутку изрекао одређену тврдњу, а већ у следећем је саопштио да је тврдња ипак нетачна. Умало, дакле, да буде ухваћен у лажи, али до тога није дошло, пошто Јосиповићев саговорник Ћосић није био ухваћен у размишљању. Стари, добри Југослав, прекаљен у небројеним погашеним емисијама које му је матична Б92 омогућавала, а затим ускраћивала када би и иначе мала гледаност додатно опала, ћутке је прешао преко овог Јосиповићевог покушаја грубе обмане.
Свега три дана пре интервјуа, београдски студенти су протестовали против срамних хашких ослобађања; сваки од тих студената несумњиво би се боље од Ћосића снашао у разговору са толико огољеним преварантом као што је Јосиповић, а поготово у случају описане, крајње очигледне безобзирности; Ћосић се, међутим, ни часа није задржао код рупе коју је Јосиповић сам себи ископао.

БРАДАТА МИСИЦА Уопште, више од пола сата је Југослав Ћосић причао са председником државе која је разгаљено приграбила историјско наслеђе геноцидом исковане НДХ и животно унесрећила стотине хиљада наших сународника, а да му није поставио ниједно истински неугодно или захтевно питање. Јосиповићу је у том интервјуу дозвољено да некажњено лупета како је Хаг „неутралан судски орган“, да се деведесетих Хрватска „бранила“ и да ју је „одбранио“ баш Фрањо Туђман коме то „признају сви“, да данашња Хрватска не отежава повратак српских прогнаника и повраћај њихове имовине… Секунду није протраћио врли пријатељ Бориса Тадића (стигао је и њихово пријатељство да опева!), већ је све расположиво време искористио за даље наметање хрватске пропаганде.
Два сата касније, на мале екране нам је преко „Прве“ стигао Стјепан Месић, откривајући нам нешто до тада непознато о себи: осим што је у политичкој каријери стигао да председава свиме из чега су Срби протеривани, Месић је и астронаут. Он је, наиме, у крило Ивана Ивановића упао право са Марса: нити је Стипе био за рат, нити је одговоран за ма чију смрт, нити је допринео ичијој несрећи, он је стално упозоравао остале учеснике у распаду Југославије да ће се све завршити крваво, али га нико није слушао, он никога не мрзи, он је мисица од човека, ако нешто и није било у реду то су га погрешно схватили, а таман посла да је он нешто погрешно помислио…
Каже човек. Како да му не верујемо?!
Е сад, ако почнемо да безрезервно верујемо Месићу, онда ће нам бити знатно теже да надаље уважавамо Јосиповића. Два хрватска председника су један другом противречила у појединим питањима. Рецимо, у погледу покојног Туђмана и његове улоге у распаду Југославије, тј. грађанском крвопролићу које га је пратило. Док се Јосиповић чврсто држао становишта да је Туђман само бранио Хрватску, дотле је Месић опуштено причао да је, рецимо, Туђман сматрао „историјском неправдом“ то што Војводина припада Србији, те да је настојао да ту „неправду“ уравнотежи припајањем Хрватској делова Босне и Херцеговине.

УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА Некако, то што је казивао Месић нимало се није поклапало са оним што је заступао Јосиповић. И ту, у ствари, лежи основни проблем, али је он много другачији него што би се рекло на први поглед. Лако је приметити будалаштине, измишљотине, нелогичности и недоследности у наступима хрватских државника, а нарочито када се нагурају у неколико сати, из простог разлога што они више и не пазе превише на то шта све тртљају српским гласилима. А не пазе зато што су, у свој осионости, најзад схватили да српска гласила и нису много српска, већ да у великој мери служе њима, хрватским државним и друштвеним чиниоцима.
Зашто би бестидни политички пајац Месић био обазрив у разговору са бестидним телевизијским пајацем Ивановићем, када га овај назива „потпуно антиратним човеком“?! Озбиљно, подсећајући Месића на ону његову познату претњу војном интервенцијом против Републике Српске, Ивановић изговори: „Зашто сте уопште споменули војску, па ви сте потпуно антиратни човек?“ (Браво, Ивановићу; Месић је био и остао против рата; таман колико и Ивица Дачић против коалиција). Шта ће опрез Месићу, када његовом домаћину није ни на крај памети (сиц!) да му помене чувене снимке масовног наоружавања Хрвата, већ га пушта да се исмева целокупном некадашњем руководству Србије?
Зашто би Јосиповић, нешто виспренија подврста Керума, пазио на речи које размењује са новинарским учеником „Инсајдера“, некрофилно заљубљеним у Југославију? Шта, да неће можда Бранкица Станковић да се позабави обесправљеним прогнаницима из Хрватске, подстакнута суманутим подацима о обновљеним кућама које је Јосиповић изнео у овом интервјуу?
Каква то опасност очекује ма каквог, мање или више прикривеног, усташког поклоника, у етру који је Сорошевим новцем одавно очишћен не само од најосновнијег националног достојанства и професионалне части, већ и од сваког облика здравог разума?
П. С. Левичар по убеђењима и поносан на очев партизански педигре (за разлику од учешћа неких других својих рођака у нацистичкој офанзиви на Русију, што углавном прећуткује), Месић је открио да је својевремено, као младић, статирао у филму „Не окрећи се сине“, где је глумио усташког поручника. Када га је Ивановић упитао зашто је пристао на такву улогу, Месић је одговорио: „Добро се плаћало.“ Не сажима ли тај одговор и касније Месићево учешће у неоусташком пројекту деведесетих, као и ноншаланцију са којом је извршио поверене му, туђом крвљу натопљене задатке?!