ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Планета постала велики билборд на којем пише „Снижење до 50 одсто“

Займ онлайн на карту. Разговарала Маја Радонић

 „‚Топ листа надреалиста’ јесте била серија која је тих давних година измјенила перцепцију и начин размишљања тадашњих гледалаца… Сјећам се, кад смо радили прву серију 1984, чак ни на тек основаном МТВ-ју водитељи нису смјели бити толико опуштени колико сам био ја. Но, то помјерање граница нам је дошло главе, с обзиром на то да је ‚лежерност’ на којој смо ми први инсистирали, данас, на многим телевизијама прерасла у порнографију“

Званична биографија др Нелета Карајлића (Ненада Јанковића) каже да је рођен у Сарајеву 1962. године, у породици универзитетских професора Срђана и Вјере, где је живео до рата 1992. и одласка у Београд, где и данас живи са супругом Сањом, и децом Јаном и Срђаном. Један је од оснивача култног бенда „Забрањено пушење“ и покрета „Њу примитивс“ (са чувеном паролом Туђе нећемо, своје немамо), писац, глумац и режисер незаборавне „Топ листе надреалиста“, али и серије „Сложна браћа“, дугогодишњи фронтмен No smoking orchestra… Незванично, он спада у ужи круг креативаца који су својом појавом и стварањем извршили снажан утицај на многе овдашње генерације, мада је деловао из простора и ситуација у које повлашћени нису залазили, и баш упркос или захваљујући томе, постао и остао једна од култних појава наше андерграунд музичке и уметничке сцене. Иако га, по сопственим речима, политика никада није занимала више од фудбала, све што је радио и говорио довођено је у везу са политиком, а дежурни душебрижници су увек тачно знали „на шта је Неле мислио тада и тада“ и тако је остало до данас, само се контекст променио – више није толико важно шта је значило „црк›о Маршал“, али је важно шта Неле каже о Сарајеву данас… Међутим, др Неле, кога је својевремено Кустурица назвао „највећим филозофом двадесетог вијека“, много је више и шире од сатиричног хроничара политичких превирања како га површни виде; он је првенствено проницљиви креативац и оригинални мислилац слободне праксе, меланхолични посматрач „кризе која траје вјечно“, а коју уз његов непоновљиви хумор и иронију, те високе изразе духа, лакше и лепше живимо. У ишчекивању „Надреалне телевизије“ коју ускоро емитује ТВ „Прва“, разговарамо са др Нелетом Карајлићем о неким темама које су остале неиспричане, а помало и о политици…

Ваш пут је необичан и мимо свих клишеа и правила, а у много чему сте били весник и претеча нечега што ће тек доћи, али чини се без свесне намере да тако буде. Некоме са стране можда изгледа да сте уз хумор живели у „неподношљивој лакоћи постојања“, али да ли је било баш лако? И да ли је сада лако? Видите ли себе као некога ко помера границе?
Не видим себе као некога ко помјера границе. Једина граница коју сам успио помјерити је моја тјелесна тежина. Међутим, „Топ листа надреалиста“, тих давних година, јесте била серија која је измјенила перцепцију и начин размишљања тадашњих гледалаца. Ми смо први помјерали форму, уводили језик улице у официјелни медиј, говорили о стварима које су тада биле табу и у политичком и у естетском смислу. Сјећам се, кад смо радили прву серију 1984, чак ни на тек основаном МТВ-ју водитељи нису смјели бити толико опуштени колико сам био ја. Но, то помјерање граница нам је дошло главе, с обзиром на то да је „лежерност“ на којој смо ми први инсистирали, данас, на многим телевизијама прерасла у порнографију.
Мит о Сарајеву осамдесетих каже да је ту било језгро необичне и оригиналне креативне енергије, а питање времена је када ће покрет нови примитивизам бити и предмет неког озбиљног академског проучавања. Да ли је клима у Сарајеву заиста била посебна или су ипак у питању даровити појединци који и без одређене намере својом креативношћу доносе промене?
Без икакве сумње, у другој половини прошлог вјека, стекли су се услови да се у Сарајеву појави једна талентовна генерација која је продуцирала популарну музику, врхунски филм и аутентичну зајебанцију на телевизији. Колико год ми сумњали у умјешаност Централног комитета, тајне полиције, разних партијских кадрова и самог друга Тита у појаву и еманципацију те генерације, мислим да се њена тајна крије у таленту појединаца, те атмосфери коју је креирала несвакидашња религијска, национална и социјална мјешавина коју је комунизам контролисао држећи је стегнуту испод најлон кесе. Лакоћа којом је та кеса пукла, 1992. године, даје нам за право да закључимо да Сарајево и није баш било неко идеално мјесто за живот. Са мном се, сигуран сам, слаже још најмање 200.000 људи рођених у том граду, који данас у личној карти имају друга мјеста пребивалишта. Исто тако, празнина којом зјапи та котлина у долини ријеке Миљацке данас, показује нам да се хумор мора потражити на неким другим мјестима.

[restrictedarea]

Хумор је, уз музику, један од највиших израза људског духа, а ви никада нисте били само музичар, уз вас је увек био и одређен концепт, животна филизофија која је налазила израз у аутоиронији и специфичном хумору „Топ листе надреалиста“. О Титовој БиХ мудри ће можда највише схватити гледајући „Надреалисте“, а како ће данас изгледати чувена топ листа из вашег угла?
Док смо снимали „Надреалисте“, говорили смо, зајебавајући се, да ће једног дана археолози по нама креирати слику свијета у којем смо ми живјели, па ће, због недостатка других доказа, закључити да је Шахбаз био врхунски Бог, а не друг Тито. Колико год да смо се ми с тим зајебавали, доста тога снимљеног у „Надреалистима“ остаје као сведочење о једном времену. Данас, када гледате старе „Надреалисте“, сазнаћете и колико је коштала струја у то вријеме и како су се људи облачили, шта их је тиштило, а чему су се радовали… И наравно, сазнаћете како је избио рат у Југославији, и који су били његови прави узроци. На те старе „Надреалисте“ гледам као на рјетке фотографије из дјетињства, са малом дозом сјете и великом дозом поноса.

Како сте се одлучили да прихватите изазов и снимите нове „Надреалисте“ на ТВ „Прва“? Претпостављам да је таквих предлога било и раније, а поређења ће сигурно бити – колико се овај серијал разликује од старог, а у чему је сичност?
Једноставно, дошло је вријеме за то. Посљедњих петнаест година провео сам у музици, ако се то тако може назвати… путовало се, свирало, скакало, знојило… онда долази неко ново вријеме. Као и све, и ово се десило случајно. Налетио сам на старе пријатеље. Било је:„ А што ти не би радио оно?“… Испоставило се да је њихова прича била близу мојим размишљањима… „Знамо људе овде… знамо тамо… твоје је да напишеш“… И тако, ушао сам у причу са „Адреналином“, компанијом која се бави продукцијом. Млади, интелигентни људи, пуни полета. А ја депресиван, тежак. Морам признати, пробудили су ме. На крају крајева, нисам имао појма како ствари стоје данас. Мислио сам да је то к’о некад… одеш на телевизију… предаш текст код портира, кажеш, ово је за директора, и оставиш своју адресу. Портир те подозриво гледа, вели: „Дечко, јавићемо ти да ли си примљен.“ Но, није баш тако. Цјели механизам је другачији. Све иде преко продуцентских кућа. Појављују се неки људи који мисле три пута брже него ја… „Можемо ово, можемо оно… твоје је само да то напишеш.“ Дошла је нека нова генерација која мисли брзо, ради муњевито. „Адреналин“ је пронашао заинтересованост за серију на ТВ „Прва“. Ови су показали искрену радозналост. Мислим да имају и осјећај, али и храброст да се ухвате укоштац са оваквим пројектом. Данас су многе ствари другачије. Данас се храброст не мјери бројем „незгодних“ реплика које пролазе мимо дежурних ушију тајне полиције, већ спремности да увјериш власнике да би у овакав аутентичан пројекат требало уложити јер ће се вратити многоструко. Не само у новцу. Осећам да и ТВ „Прва“ и „Адреналин“ то схватају…. „А моје је само да напишем.“
Не секирам се много око поређења са старим „Надреалистима“. Ово нема никакве сличности. Напротив. Серија се зове „Надреална телевизија“, има потпуно другачију унутрашњу енергију и начин размишљања и снимања. Поређења ће бити, али то је неминовност која ће трајати до треће епизоде… а затим ће нова серија градити слику овдашњег свијета исто онако као што су старе серије градиле то ономад. Са мном је увјек тако.

Уз „No smoking orchestra“ пропутовали сте пола планете и свуда наилазили на изузетан одјек. Како ваш специфичан звук, обојен звуцима нашег поднебља комуницира са најразличитијом публиком? Како гледате на флоскуле које се непрестано намећу у нашој јавној сфери да би требало да се угледамо на западне демократије, на музичке и уметничке форме које долазе одатле, да бисмо били прихваћени?
Мислим да се и на умјетничком плану све више размишља о садржају и о нечему што ми морамо дати свјету из властитог миљеа. Питање је само колико је свијет за то заинтересован. Важно је да свијест о аутентичном почиње да преовладава. Проблем је само у томе што ми немамо ништа аутентично. Све је већ виђено, од хране, музике, облачења… Али управо то може да буде наша предност. У ствари, ми смо ту ману претворили у предност. То је једна од тајни успјеха тог пројекта. Од тебе не очекују ништа… а ти им изненада даш све!
Глобализација је процес који увелико тече својим током, а са друге стране сви који виде и указују на погубност некритичног преузимања наметаних вредности називају се антиглобалистима. Ви сте увек били изван конформизма, самим тим што ствари гледате и разумевате слободно и аутентично, а видите ли себе као антиглобалисту? Докле је стигао процес глобализације код нас?
Мислим да су се ти процеси завршили. Глобализација је скончана и заокружена. Коначно сви гледамо исти дневник, једемо исту говедину, купујемо исти пар ципела, штедимо у истој банци, пијемо исто пиво… и читамо „Харија Потера“ 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8…. Нема више разлике између младих у Истамбулу и младих у Сан Франциску. И једни и други су изгубили сваку илузију. Утопија је убијена. Живимо реално! Планета је постала велики билборд на којем пише „снижење до 50 одсто“. Куповина је постала религија, профит њен врховни Бог, а морал, емоција и достојанство су постали музејски експонати. Економска криза је преузела улогу Зла, великог Сатане. Она је крива за све. Она и тероризам. Демократија је на издисају. Питање је дана када ће се њена слика појавити у читуљама. Биће то величанствена сахрана. Са милион људи у мимоходу и предсједником Америке на челу. Но, плашим се да јој на че’тересници неће бити никога.
Да ли је ваш специфичан хумор ваш штит, облик у којем најбоље комуницирате са околином или пак ваш аутентични поглед на велику животну комедију која се одвија пред нашим очима?
Хумор ми је лијек и ништа више. Антибиотик против упале душе… Један мој пријатељ, који је видио дио материјала који смо снимили, питао ме је коме да захвалим на овако доброј зајебанцији. Одговорио сам му – депресији. Да ње нема, не би било ни хумора.

Криза у којој живимо траје уз краћа затишја већ две деценије, а изгледа да се све више заоштрава. Наша држава Србија је у све тежој ситуацији, а многи излаз виде само у евроинтеграцијама. Како реагујете на слоган Европа нема алтернативу и где је наша алтернатива?
У суштини криза није никад ни престајала… од почетка људског рода… Од Адама и Еве све је кренуло наопако… као што каже Књига. Криза се губила само у времену које прође и за којим гледамо са пуно носталгије и сјете. Не желимо да прихватимо да је и у том времену било срање, само зато што смо тада били млади и луди, и нисмо баш марили за кризу која притишће наше родитеље. Данас, кад питаш клинце који су одрастали у деведесетим, шта мисле о тим годинама, одговориће ти исто као што ми одговарамо за осамдесете. Било је лудо! Па зар бендови и пјевачи из деведесетих нису напунили „Арену“? Извините „Комбанкарену“… „Комбанк“ и Метохија? Ха, ха… То добро звучи.
Елем, младост је младост, и у концентрационом логору. Искуство младости гради митове. Као што смо ми направили митове о осамдесетим и тим митовима окитили улице наших градова, тако ће и наша дјеца имати своје јунаке, свог Ахила и Катарину Велику. И њима ће бити криза вјечна, осим од њихове петнаесте до њихове тридесете године. Величанствен процес!
Стога, ја не носим неко тешко осјећање о овом времену у којем живимо, пошто је моја депресија константна, а криза у којој се ваљамо је бесконачна и немјерљива. Зато и постоји хумор, да се мало освежимо пред спавање.
А што се тиче Европе, занимљиво би било видјети неке анализе колико Срби сада вјерују да Европи не постоје алтернативе, послије ослобађајућих пресуда Готовини и оном другом генералу. У нашој свјести дубоко је урезан утисак да Хашким трибуналом управља Европа, којој не постоји алтернатива, и наравно, њена старија сестра Америка. До сада се није појавила ниједна чињеница која демантује такво виђење ствари. Неправда коју су Срби осјетили после те ослобађајуће пресуде сигурно није побољшала ни односе са Хрватима, а ни жељу Срба да се прикључе Европској унији, иако су ова два елемента била, барем декларативно, два најважнија разлога за оснивање Хашког трибунала. Тешко се отети утиску да неко овде некога зајебава. Но, не би требало губити наду. Пресуду трибунала требало би узети са ведрије стране. Шта би било да тужилаштво, сходно одлуци Другостепеног вјећа о ослобађању хрватских генерала, подигне оптужницу против 250.000 прогнаних из Крајине због симулирања етничког чишћења! Замислите хашке истражитеље како иду по избјегличким камповима диљем Србије, делећи жуте и црвене картоне онима који су симулирали бјежанију испред војске која их није ни напала! „Јер рата, у ствари није ни било. Само сте ви из чиста мира отишли са ваших огњишта.“
Е, то, и слично томе ћете гледати на нашој „Надреалној телевизији“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. тешко је објаснити виђење наше…овима “одавле”…:О) али ти ипак успјеваш…нисам волио заб.пушење до албума “раче”…мајсторија и један од најбољих на Србском простору…поздрав жваљи од исто”судбосника”…и далеко им кућа била,јел :О)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *