Директан пренос Скадра на Јарињу

Пише Миодраг Зарковић

Београдске телевизије су се у искривљавању стварности и манипулисању истом толико извештиле, да ни укључења са лица места више не представљају никакво јемство гледалишту да им се нуди истина

Кад се хоће све се може, па и да се пошаље извештач на Косово и Метохију, тачније у непосредну близину окупиране српске покрајине. Доскоро је било малтене незамисливо да нека српска телевизија уживо јавља шта се дешава на Космету, као да је у српском етру искључиво „Инсајдер“ овлашћен да упућује тамо своје камере, али се недавно тај неславни обичај променио.
Додуше, повод је ништа мање славан. Напротив, једнако је срамотан као и оно „Инсајдерово“ штеточинско, злонамерно чепркање по темама које надилазе и њихове интелектуалне домете и њихову моралну утемељеност. Повод за скорашњи одлазак српских камера на југ, тачније на линију коју је Борко Стефановић исцртао, а Милован Дрецун је сада брани, јесте изградња фантомских пунктова који немају ни звездицу, ни пратећи фусноту, ни прописно име – једна страна ће их звати граничним, царинским прелазима, а Борко и Милован ће да им тепају да су административни. Српске телевизије третирају изградњу пунктова као да је реч о велелепним спортским објектима, који ће Србији помоћи да добије организацију следећих „Олимпијских игара“: тако је Б92 у својим информативним емисијама од понедељка, 3. децембра, имала жива укључења са дотичних, још неизграђених пунктова. Са Јариња се, у директном укључењу, јавио Пеђа Обрадовић, који је известио следеће:
„Време није идеално за извођење било каквих радова, али они увелико трају. Овде ми кажу да има још пуно посла, али да би све требало да буде готово до десетог децембра.“
Додајући да је са екипом нешто раније био посетио и јужнији прелаз Брњак, Обрадовић је, барем, рекао и да су мештани, тачније Срби са Космета, веома незадовољни постављањем пунктова и да ће се супротставити таквој одлуци београдских властодржаца. Ипак, за сваки случај, никога од поменутих Срба нисмо видели у директном укључењу. Београдске камере и даље остају недоступне за њих.
Ни Јавни сервис није тих дана оскудевао у снимцима грађевинских радова на прелазима, мада, за разлику од Б92, РТС није имао своје извештаче са лица места, нити директна јављања. Додуше, спикери су уз те снимке редовно читали пратеће текстове у којима се наглашавала пожртвованост оних који су упослени на изградњи пунктова, те битке тих прегалаца са временским условима који су управо били почели да се кваре. Глас косметских Срба је, треба ли рећи, изостао и на Јавном сервису.

***
У крајњем случају, такав приступ тематици – да се издашно снимају и хвале радови, али да се реч никако не препушта косметским Србима – сасвим је у складу са мудрошћу коју је истог дана изрекао Дејан Павићевић, нови шеф Преговарачког тима Београда (у преводу – исто што и Борко Стефановић, само са још чудноватијом фризуром): „То је оно што људе највише интересује, како ће то технички изгледати“, рекао је Павићевић, а пренео „Дневник“ РТС-а. Тако да сада, ето, знате шта вас највише занима. Можда сте мислили да је најбитније питање ког ђавола Србија уопште тражи у „договорима“ са Приштином и онима који су нас бомбардовали или да косметски Срби упозоравају на противуставност самих пунктова, али не, лепо вам је Дејан Павићевић објаснио да вас ипак највише занима „како ће то технички изгледати“!

***
Е, кад смо већ код живих јављања са лица места, онда је јунак протеклих седмица био Милош Милић, новинар РТС-а, чија је главна стручност везана за Хашки трибунал, одакле је извештавао још док је радио за Б92. С обзиром на живахну хашку делатност, тј. на ослобађање Готовине и Маркача, те Харадинаја и његових крволока, онда и не чуди што је Милић био упосленији него икада. Најпре је био у Хагу када су оданде пуштани хрватски генерали, 16. новембра, а затим се гледалишту РТС-а са истог места обратио и непуне две недеље касније, када је, 29. новембра, из Хага излазио Рамуш Харадинај.
(Плус је, између ова два догађаја, Милић извештавао са још једног дубоко противсрпског дешавања: са Изборне скупштине Демократске странке, 25. новембра. Отприлике, одакле год да су Србима стизале грубе увреде у протеклом периоду, тамо је био и Милош Милић. Да се постара да увреде ипак стигну до нас).
Ово, међутим, није похвала његовој пожртвованости и вредноћи, већ запањеност над његовим болно очигледним недостатком даровитости за новинарство. Основна одлика сваког извештача мора да буде радозналост. Нема ли ње, нема ни новинара. Без радозналости, новинари су пуки преносиоци туђих ставова, мисли, података… бескрвни и безлични учесници у вечном протоку вести о догађајима. Зато само крајње недаровит новинар може да задовољи своју личну и стручну знатижељу обичним јављањем испред зграде Хашког трибунала.
У тој зградетини испред које сте се сликали за РТС, Милићу, управо су се одиграле незапамћене правничке гадости, срамотне по цело човечанство; у тој се зградетини припремају неки будући правни злочини, обавезно уперени против заточених Срба; како је могуће да сте у две недеље два пута боравили тамо, а да нисте искористили то да направите барем једну посебну емисију у којој бисте кроз своја искуства, ако не кроз било шта друго, испричали причу о хашком злочину над правдом?!
Просечан Србин, који се никада није бавио ни новинарством, ни телевизијом, неупоредиво би био кориснији извештач од Милића у описаном случају. Да сте просечног грађанина државе Србије два пута слали у Хаг, и то поменутим поводима, да сте му платили пут и смештај и снабдели га девизним дневницама, па тај би оданде, чак и да никада раније није држао микрофон у руци и стајао пред камером, послао материјала довољно за специјални серијал, а камоли за специјалну емисију. Накупио би обичан човек грађе за какав свеобухватни, аналитички и критички документарни филм, који би расветлио погубан биланс сарадње Србије са Хагом.
Авај, то изгледа није пало на памет ни Милићу, нити његовом уредништву на челу са Ненадом Љ. Стефановићем. Они нису обични људи. Они само живе као бубрези у лоју, расипајући новац обичних људи.