Почетна / Култура / Димензије мале – појавност монументална

Димензије мале – појавност монументална

Пише Дејан Ђорић

Најновија изложба сликара Милана Милетића подсетила нас је на то да је права уметност минијатуре, иако наизглед сужене обликовности, потврда да је мало у естетском смислу велико и широко

Слика малих димензија или минијатура не представља механички пренету, умањену велику слику, као што ни велика слика није увећана скица или припремна студија. Мало и умањено има своје изражајне и композиционе захтеве, ликовне односе који се могу решити само у односу на одређени формат и форму. Сликарство те врсте карактеристично је за поједине најбоље српске фигуративне уметнике. Михајло Ђоковић Тикало, Владимир Дуњић, Жељко Тоншић, Драган Вук Рачић, Дејан Уларџић и Владимир Мирковић, не само да су неке од највреднијих слика урадили на тај начин, представили их на самосталним изложбама, већ се годинама и деценијама баве том врстом уметности. Пионир сликарства камерне форме у Србији је Леонид Шејка (1932-1970). Због животних околности многе мале слике насликао је у очевој кухињи, на коленима или на столу. Најбољи су доказ да уметност не познаје препреке, животни услови, технологија и формат правом сликару не представљају проблем, тешкоће су подстицајне, уметност цвета и у оскудици и међу обесправљенима. У следећој уметничкој генерацији појавили су се сликари који су увели нове технике као што је air brush. Милану Милетићу, премда слика на класичан начин, међу њима припада посебно место. Недавно је завршена његова успешна самостална изложба слика малог формата у београдској Галерији „Дар-мар“ коју вреди приказати из више разлога. У питању је једна од ретких наших изложби у целости посвећених камерној форми, урађен је обиман каталог на педесет страна, а услед финансијских тешкоћа то је можда последња изложба те врсте у овој галерији.
„МАЊЕ ЈЕ ВИШЕ“ И КОНТРОВЕРЗЕ Милетићево стваралаштво често су одређивале слике мањег формата или минијатуре, што га је навело да 1989. покрене „Бијенале минијатуре“ у Горњем Милановцу, интернационалну изложбу важну за регион. По угледу на ту значајну манифестацију у Србији и Црној Гори касније су организоване друге изложбе посвећене малој форми. Није у питању само одређење сликарства величином оствареног, није реч о размерама дела, већ о естетском феномену, поетици и филозофији слике коју су појединци препознали и истакли. Мали формат, условно речено минијатура, неистражен је у српској историји и теорији уметности.
Све што мора да буде мало постаје изузетно, накит, отров, лек, слаткиш, бајадера, бочица за мирис, ручни часовник, бочица за мастило, метак, бурмутница, нож као што је пуш најф (push knife), предмети од слоноваче, лампе, транзистори, микрочипови и нанообјекти, сведоче о сталном људском напору да укроти предметни свет у малом и продре иза видљивог хоризонта, на субатомски ниво. Естетски поклич Миса ван дер Роеа „Мање је више“ одредио је модерну уметност, али из друге вредносне перспективе може да има значај другачији од савременог. Његову формулу не исцрпљује (пост)модерни формализам, као ни разни видови уметнички сиромашног, минималног и концептуалног. Управо (нео)авангарде изневеравају смисао ове идеје. Повезан на почетку модернизма и после Другог светског рата са далекоисточном уметношћу и њеном филозофијом празнине, захтев за естетским сиромаштвом и скромном формом је изневерен грандиозним пројектима модернистичких авангарди и спектакуларности као начелу уметности (после) постмодернизма.
Како пише Станислав Живковић, најстарији српски историчар уметности, који деценијама прати камерна ликовна остварења, „уметничко дело је у себе затворена духовна и формална целина“. Минијатурно сликарство је можда понајвише целовито, може бити позив за ликовну хуманизацију, „симбол отпора против немилосрдног ритма модерног времена (…) елемената који савременог човека одвлаче у бездан отуђења, у страх од самоће“, каже Живковић. Малено разотуђује јер је драгоцено и дражесно, у питању су слике које, како Шејка пророчки наговештава, могу постати сакралне како за оног ко их поседује, тако и за оног ко их слика. Мале слике урађене по људској мери, сразмерне човеку, стају на длан или се њиме могу мерити, предмети су које око теже сагледава јер га позивају на детаљно проучавање, хватање у замку ситница, по којима се све изврсно познаје. Бог је у детаљу, посматрач се добро осећа у друштву камерних остварења, не надилазе га физички. Велики је удео малог у свету и у уметности, поједина од најбољих ликовних дела малих су димензија, али каткад монументалне појавности, како показује Милетићев аналитички текст у каталогу о три минијатуре Далија, Вермера и Месонијеа.

[restrictedarea] Наизглед сужене обликовности, мало је у естетском смислу велико и широко, појављује се у безброј идејних и формалних варијанти целине и детаља. Музичку уметност обележавају дела писана за соло инструменте и мале саставе, у књижевности су неговани кратка прича, сонет, хаику и афоризам, а кратка форма постоји и у филму, позоришту и видеу. За разлику од тих временских, ликовну уметност као просторну одређују физичка величина, тродимензионалност и опипљивост. Мера у стварању, самереност форме, величине и дужине, кључни су за минијатуру и кратку форму приче, скеча, једночинке, епиграма, сентенције и анаграма. Налик леку и отрову који се дозирају само у малим количинама и у зависности од њих могу заменити улоге, мале форме понекад су неупоредиво изражајније од великих. Аутор девизе „Мање је више“ подизао је прве модерне облакодере од челика и стакла, али је веома добро познавао вредности свођења и умањавања. У најмонументалнијем виду уметности – архитектури постоји такође свест о малом, градитељи су са исто толико труда зидали мале храмове, црквице, капеле, толосе и шиноазерије као дворце и империјална здања. Уметност је препуна израза наклоности и љубави према малом, заветни и преносиви предмети, „џепне Венере“, скулптуре из Танагре, емајли и камеје, иконице, медаље, значке, одличја, крстићи, панагије, енколпиони, сликане минијатуре као делови ретабла или као самосталне целине, шоље за чај и кафу, бурмутице, геме, камеје, кристалне чаше, кутије за накит, карте и коцкице за игру и шаховске фигуре, имају битан удео у богатству европске и азијске уметности. У Јапану је веома цењена нетсуке, уметност скулпторске минијатуре, велики кинески мајстори су у лобањице од слоноваче уграђивали механизам за отварање, а на Западу се развијала минијатура као слика или силуета изрезана од папира и још више као књижна илустрација. Из елизабетанске ренесансе, чудесног периода европске културе, можда најбоље што се сачувало од уметности јесу изузетне минијатуре. Некада је постојао у европском сликарству посебан тип школовања за сликара минијатуристу, који се разликовао од припреме за сликара религиозних и историјских сцена. Не би требало никако заборавити две хиљаде година минијатурне уметности која је свакодневно пред очима и у употреби – ванредни уметници обликовали су и обликују рељефе за израду металног новца и дају нацрте за штампу папирнатих новчаница.

САВРЕМЕНИ КЉУЧ Ова кратка прича о минијатурној уметности има за циљ да уведе у проблематику савремене уметности, указујући на значај целокупне уметности малог формата. У пропозицијама појединих бијеналних изложби као одговарајуће сматра се само дело до величине 10x10x10 cm, мада се никада историјски није тачно одредио или наметнуо кључан формат за вредновање ликовног дела као минијатурног. Сумарни преглед повести камерног сликарства може да укаже колико је мало и минијатурно битно и за данашњу естетику, колико је заступљено у делима уметника који се њиме не баве спорадично већ посвећено. Један од њих је и Милан Милетић.
Са Медиалом у наше сликарство улази дух Севера, манијакални детаљизам, позивање на Хијеронимуса Боша, Питера Бројгела, Конрада Вица и Албрехта Дирера. Појавила су се крајње прецизно изведена дела, по принципу северне ренесансе, цртежи и слике испуњени мрачним ирационализмом, еросом, црном маштом у дослуху са надреализмом. Милован Видак, један од највећих медијалних мајстора, у свом Кодексу, идејном програму из 1952. године, као члан 5. навео је „Овладати извођачком техником до нестварног“. Продор минуциозног догодио се управо када је са енформелом и позномодернистичком апстракцијом српско сликарство било најопуштеније, разбарушено и необавезно, а тај насилни упад оставио је битан траг на генерације уметника које ће доћи. После Медиале, сликари нове фигурације примају утицаје поп-арта, а у наредној генерацији хиперреализма као вида модерног реализма. Милан Милетић се већ у време појаве новог романтизма истакао као значајан уметник. Охладио је високу температуру слике коју су крајње поетичким средствима дефинисали сликари из његове генерације – Љубица Мркаљ, Сафет Зец, Смаил Караило, Кемал Рамујкић и Лидија Мацура. Његово схватање слике потиче из свести о значају идејног, метафизичког и концептуалног, он проналази праву меру, онтолошку вредност слике и зато су његова до краја детаљно урађена дела мали трактати о природи и мисаоним могућностима сликарства. Другачије од Милене Павловић Барили, указао је на могућности метафизичког, а не фантастичног, мада се метафизичко најчешће у историји уметности представља као поджанр или уметност сродна надреалној. Повукао је имагинарну вертикалу од ренесансних мајстора до модерних реалиста, уз Владислава Лалицког, Зорана Настића, Владимира Пајевића и Владимира Влају Јовановића, зачетник је у српској уметности нове врсте сликарства. Измаштано постаје реално, разуздана машта охлађена је и компресована до нултог степена. Међу сликарима који нису одбацили технику и идеје хиперреалиста зачео се нов тип фигурације, другачији од медијалне и позно модернистичке, који враћа на мајсторство Паје Јовановића, Уроша Предића и ренесансних уметника. У тој групи Милетић је особен по пажњи коју придаје предметном свету, на његовим сликама као на најбољим примерима европског илузионизма предмету је дат велики значај, представљени објект уздигнут је до апсолутног. Ако је Медиала отворила двери пажљивог цртања и сликања, омогућивши и појаву графичара међу којима се Жељко Ђуровић и Иван Миладиновић сврставају у групу најбољих светских мајстора ex librisa, онда је Милетић отишао корак даље.
Постигао је ликовни израз велике прецизности, аналитичким средствима анатомски сецира призор, посматра га и представља у потпуности, али у људима, предметима, градовима и црквама које слика открива скривену осећајност, поетичност и унутрашњу дубину. Призори које слика су ванвремени, могу припадати овом или прошлом времену, али начин на који изражава метафизичко, изгубљено време је савремен. Његово тајанствено сликарство није један од бројних савремених занатских прилога естетици реализма, на другој је, супротној страни и од хиперреализма као вида концептуализације, посувраћења и историјске авангарде. Као сликар веома је заинтересован за судбину малог у великом и великог у малом, за предмете који симболички може да представи. Није важна само његова нова серија коју чини тридесет пет уља у Галерији „Дар-мар“ (формата 20×25 cm, насталих 2010-2012. године), већ чињеница да о слици често размишља као минијатуриста, дух минијатуре живи у његовим делима и када су већих димензија. У доба (после) постмодернизма, на крају двадесетог и почетку двадесет првог века, више се не сликају мртве природе, нити се ствара добра објектна уметност. У складу са генијалном идејом Леонида Шејке о свеопштем физичком и уметничком Ђубришту, метафори и пракси новог, посттехнолошког света, предмети се сада сакупљају са отпада и из околине, а уметност се представља у виду архиве и колекције. Милетић је том новом, десакрализованом предмету, који чека да му се рециклажом врати физички лик и духовни садржај, који васкрсава са ђубришта, из ништавила, супротставио предметно трајно, а у идејном смислу вечно. У материјално пребогатој, а духовно сиромашној цивилизацији, за коју овај сликар каже: „Сада је време уништавања, а не стварања“, гробље је извесност уметничког. Милетићева стратегија је другачија, он узноси лик и предмет, обожује их, даје им сакрални смисао, сликарство супротставља ђубришном. Зна да то није могуће извести на монументалан начин, слике великог формата су одвећ профанизоване у авангарди, апстракцији и у политичкој уметности. Требало би почети поново од малог да би се обновиле снаге, вратиле енергије, што знају и вајари који су поједина од најдрагоценијих дела остварили у виду мале пластике. Мало, љупко, скромно, убаво и бибаво, речено језиком старе Србије, до пуног значаја долази на сликама камерне појавности, мало постаје велико јер је драгоцено. Милетић је један од зачетника нове традиције, сликарства на размеђи неоконзервативног и концептуалног, сликар је у доба када теоретичари с великом пакошћу и цинизмом проричу смрт уметности. За њега би се зато у хришћанском, сведржитељском смислу, могло рећи да је рестауратор и реноватор, у време палих уметника можемо за њега рећи: Ecce pictor!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *