ДАТУМ У КОНТЕЈНЕРУ

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Административни прелаз на Јарињу већ постаје граница обогаљене Србије и независног Косова, а Србија је за то самосакаћење од ЕУ добила похвалу у виду налога да са тим Косовом потпише и правно обавезујући споразум којим ће признати да је наша јужна покрајина, заиста, независна држава. Када то учинимо, дозволиће нам да испунимо и остале њихове захтеве. А заузврат ће нас наградити датумом отпочињања преговора о прикључењу ЕУ, и новим условима, и тако до краја Србије коју знамо и волимо…

Читали смо ових дана новине, гледали телевизију, и видели много добре вести. Интегрисани прелази на Јарињу и Мердару отворени су на време, и сви који су на тим прелазима дали изјаву за новине и за телевизију били су баш задовољни што из Србије на Косово прелазе тако интегрисано; скоро па смо се запитали зашто се још 17. фебруара 2008. нисмо разграничили овим успешним интегрисањем. А онда је из Брисела стигла још боља вест, да нас је Европска унија и похвалила и охрабрила, и још боља вест да су похвала и охрабрење усрећили и задовољили и Ивицу Дачића, премијера Србије, и Сузану Грубјешић, вицепремијерку за европске интеграције. А ако су њих двоје срећни и задовољни, срећнији и задовољнији од свих нас у централној Србији могу да буду још само косметски Срби, ионако усрећени интегрисањем Јариња и Мердара у систем косовске царине и полиције. И тек када смо новине бацили у ђубре, када смо искључили телевизор и укључили сопствени мозак, схватили смо да смо на Јарињу заправо изградили границу између остатка Србије и независног Косова, и то сопственим новцем и механизацијом, а да смо заузврат – као да је икакво заузврат уопште и могуће, осим ако нам Ивичино и Сузанино задовољство није од непроцењиве вредности – из Брисела добили само списак нових уцена. Датум почетка преговора о прикључењу Европској унији, иначе један од најсрамнијих датума у историји Срба и њихових држава, иако нам се још није ни догодио, остао је пак у оним (полицијско-царинским) контејнерима на Јарињу, то јест у ђубрету…
Првој радосној вести – успостављању границе независног Косова на Јарињу – претходио је сусрет челника четири српске општине (Звечан, Зубин Поток, Лепосавић и Косовска Митровица) са севера Космета са председником Србије Томиславом Николићем и премијером Ивицом Дачићем. Од ове четворице, подсетимо на то узгред, за Николића и Дачића двојица нису сасвим легални, будући да су за председнике општина Звечан и Зубин Поток Драгиша Миловић и Славиша Ристић (ре)изабрани на прошлим, ђурђевданским изборима на којима – по вољи ЕУ и САД-а, жељних да виде коначну елиминацију српских институција на Космету – ни Српска напредна странка, ни Социјалистичка партија Србије нису учествовали. Елем, на овом прошлонедељном састанку, одржаном иза затворених врата како и приличи расправи о кључном националном и државном питању, сазнајемо, актуелни председник и премијер Србије објаснили су челницима четири општине да континуитет с политиком њиховог претходника Бориса Тадића нема алтернативу, и да просто морају да спроведу договоре које је у Бриселу постигао Тадићев изасланик Борко Стефановић. А када све то спроведу, обећали су Николић и Дачић Србима северног Косова, престаће да спроводе налоге бриселских инспиратора косовске независности. Само да ови обуставе протест на Јарињу, само да им омогуће да пре понедељка 10. децембра, пре састанка Савета за спољне послове ЕУ, поставе своје интегрисане контејнере…
Убедили су их, мада не потпуно, јер је ипак њихова кожа у питању. На заједничкој седници општинских одборника севера Косова, одржаној прошлог петка у Лепосавићу, одлучено је да би „привремено требало прекинути протесте на локацији Јариње (Шарпељ)“, „иако се не слажу са применом споразума о ИБМ на прелазима Јариње и Брњак. Од Владе Републике Србије се очекује да обустави започете радове на поменутој локацији“ (ово очекивање је, као што знамо, већ исте вечери изневерено). Одборници су, такође, поновили да „остају доследни у својим ставовима да не прихватају успостављање граница са Србијом на Јарињу и Брњаку“, да „не прихватају институције из Приштине“, да се сва отворена питања „морају решавати у оквирима Резолуције 1244“ и да је „Уставни суд Србије дужан да оцени уставност донетих уредби и споразума“. Штавише, изнели су и очекивање да ће, резолуцијом, Скупштина Србије потврдити писмене гаранције које им је, у замену за привремени прекид протеста, дала Влада Србије.

 

ГАРАНЦИЈА ЗАКЉУЧКОМ Е, та гаранција. Укљештени између чекића и наковња, између окупатора и оних који заповести окупатора извршавају, Срби севера Косова нису имали избора; одустали су од свог првобитног захтева, да од ЕУ и Приштине добију гаранцију да се Јариње и Брњак неће претворити у граничне прелазе (Дачић је, уосталом, већ био изјавио да такву гаранцију није ни тражио), и ухватили се за једину сламку свог спаса. За писмену гаранцију Владе Србије, у виду њеног Закључка, у којем се „истиче“ да ова два прелаза „влада не третира граничним прелазима“. Овај Закључак, са укупно 10 тачака, Влада Србије донела је на седници одржаној прошлог четвртка. Узгред, за разлику од осталих одлука донетих на овој седници владе, само косовски Закључак није дан касније објављен у „Службеном гласнику“. Необјављивање је, формално-правно, када су закључци владе у питању, дозвољено, само што слаби утисак у погледу солидности ставова и обећања изнетих у њему; тим пре што је, само пет дана касније, у наредном броју „Службеног гласника“ штампан други владин Закључак (ако је битно: Закључак о утврђивању Националног акционог плана запошљавања за 2013. годину). Зашто је један закључак у „Службеном гласнику“ одштампан, а други, ваљда далеко важнији јер се тиче границе наше земље, није? Нити је стављен на сајт Владе Србије, тамо где су побројане све остале уредбе и решења које је на својој 35. седници, одржаној тог четвртка, 6. децембра 2012, донео Дачићев кабинет. Тако да нам, заправо, као једини писани траг о споменутом Закључку остаје папир који је подељен одборницима северног Космета, папир који при том на себи не садржи потпис Ивице Дачића испод за то предвиђеног места, већ „тачност преписа оверава“ својим потписом Вељко Одаловић, генерални секретар Владе Србије. Другим речима, није да сумњамо, али само нам Одаловићев потпис гарантује да је овај документ, заиста, Влада Србије и усвојила.
А шта у Закључку пише? Нажалост, после уводне две тачке којима влада прихвата Дачићеву информацију о разговорима с Кетрин Ештон и Хашимом Тачијем, и наводи да ће прелази Јариње и Мердаре бити отворени до 10. децембра, а Брњак и Кончуљ до 31. децембра ове године, већ нас тачка 3 Закључка уверава да се, осим што се нимало не слажемо, баш и не разумемо. У тој се тачки, наиме, наводи да „влада сматра да је постигнути договор у складу са ставом Европске уније о статусној неутралности, као и да не прејудицира коначно решење статуса“, док ми сматрамо – а „ми“ смо сви који смо читали документа саме Европске уније – да Европска унија уопште није статусно неутрална, јер је својом Одлуком 2008/213/EC на коју смо указали у прошлом броју, донетој само дан после једнострано проглашене независности Косова, одбацила Резолуцију 1244 и, наместо ње, прихватила Ахтисаријев план надгледане независности Косова. Имајући дакле овакву тачку 3 Закључка Владе Србије, са извесном дозом скепсе ишчитавамо три најважнија обећања садржана у овом папиру; обећање из тачке 5 („На административним прелазима Јариње и Брњак неће бити наплате царина и других дажбина за робу намењену северном делу Косова и Метохије“), тачке 6 („На административним прелазима Јариње и Брњак биће омогућено слободно коришћење личних докумената, регистарских таблица, саобраћајних дозвола и осталих докумената издатих од стране надлежних органа Републике Србије“) и, коначно, претње из тачке 8: „Уколико дође до кршења постигнутог договора, влада ће суспендовати даље спровођење овог споразума.“
Откуд наша скепса? Најпре, то што неће бити наплате царине на самим Јарињу и Брњаку, не значи да се царина за робу намењену северу неће наплаћивати негде другде, и већ и сама ова непрецизност (могло је, није за то потребна богзна каква домишљатост, да пише да наплате царине за робу за север Косова неће бити уопште) изазива забринутост. Затим, с тим у вези, како, уопште, Србија и може да одређује да ли ће, и где ће косовске власти наплаћивати царину, кад је (тачком 6 потписаног ИБМ споразума) прихватила да ће независно Косово само о томе одлучивати? На основу некаквог „постигнутог договора“ о том питању, који се спомиње у тачки 8 владиног Закључка? Али о постојању таквог договора никаквог доказа – усменог или писаног – једноставно, нема. Шта, онда, може да нам гарантује да се царина на робу за север Косова неће наплаћивати? Баш ништа. Штавише – још смо код владиних закључака – тачка 6, која говори о документима, осим што је такође забрињавајуће непрецизна, јер не наводи експлицитно да се односи на грађане четири северне општине, истовремено је и у директној супротности са бриселским Споразумом о слободи кретања, који (тачка 7) беспоговорно наводи: „Сви власници аутомобила са пребивалиштем на Косову ће користити РКС или КС регистарске таблице возила (у складу са ставком 6 горе). Издаваће их надлежни органи на Косову, а биће дистрибуиране уз посредовање ЕУЛЕКС-а тамо где је то потребно. Свака страна ће уложити максималне напоре да обезбеди спровођење горе наведеног.“
Коначно, да наше зле слутње (опет) нису без основа, сведоче и извештаји са терена, са Јариња. Један функционер актуелне владе већ говори да се „ужасне ствари догађају на прелазима“, са прелаза пак стижу вести о враћеним камионима са робом за север Косова, и шиптарским цариницима који евидентирају робу, упућују је на царињење у јужни део Митровице (ето последице оне забрињавајуће непрецизности коју споменусмо), и прете последицама уколико се по њиховом упутству не поступи. А последице би могли да буду кривични прогони због шверца српске робе на независно Косово и отворени лов косовске и ЕУЛЕКС полиције на Србе из четири непокорне општине. Ако је за утеху, иако није, то се вероватно неће догодити пре 31. децембра 2012, док овај интегрисани режим не заживи и на Брњаку. Тек да се не провоцира реакција Срба, док за ту реакцију не буде прекасно.
Тако да нас, заправо, од претварања свих косметских Срба у Косоваре дели само она претња из тачке 8 Закључка, да ће „влада суспендовати даље спровођење овог споразума“. Будући да је реч о влади која се није усудила чак ни да затражи гаранције за Србе северног Космета, који толико очајнички желе да остану грађани Србије упркос самој Србији, можемо ли јој веровати да ће се одлучити на овако радикалан корак? Или ће нас, уместо тог радикалног корака, са жаљењем тада обавестити да немамо друге до да прихватимо реалност? Као што су нас већ обавестили да морају да спроводе Боркове бриселске договоре, иако су током предизборне кампање обећавали да ће поништити сваки који је супротан нашим државним и националним интересима…

УСЛОВИ ТЕШКИ… С тим што је, изгледа, наш државни и национални интерес у међувремену постало оно што је у интересу Европске уније. О томе нас је, ишчекујући одлуку ЕУ Савета за спољне послове, обавестила Сузана Грубјешић. Открила нам је оно што одавно знају сви читаоци „Печата“ – да „више није могуће водити политику на два колосека, и ЕУ и Косово. Сада су се та два колосека испреплела и постала један“ – али је открила и оно што, уз све што о њима мислимо и осећамо, нисмо веровали да ће се усудити да изговори неки српски политичар који није Чедомир Јовановић или Вук Драшковић. Рекла је да су такве европске интеграције сада „државни посао који сви заједно радимо“…
И пошто су се у наше име заветовали да ћемо да се самоосакатимо тако што ћемо сопственим рукама ишчупати своје срце, душу и образ, и пошто су у име ЕУ на томе почели приљежно да раде, како их је ЕУ наградила? Биће да јесте, јер, ускликнуше и Ивица Дачић и Сузана Грубјешић, Србија никада није била ближе ЕУ, и никада није имала подршку готово целе ЕУ! Па, шта смо то добили од ЕУ? За њих двоје не знамо, а ми, ми смо у уторак увече добили списак нових услова. Сад, што су ове услове – а видећемо какви су – челници владе схватили као похвалу и као охрабрење, њихов је проблем, а богами и наш проблем с њима… Поготово што је и прва дама ЕУ дипломатије, баронеса Кетрин Ештон, најавила да тек следе „можда најтежа питања“.
На списку је, избројали смо их, десет старих и нових услова, све један гори од другог. Најпре неколико лакших услова; први међу њима, „видљиво и одрживо побољшање односа с Косовом у складу са Процесом стабилизације и придруживања, нарочито кроз потпуно поштовање принципа инклузивне регионалне сарадње“. Простије, у региону Косово има да буде третирано (бар) колико је то и Србија. Затим, „пуно поштовање одредби Споразума о енергетској заједници“, то јест препуштање свих електроенергетских капацитета властима независног Косова. Па онда „проналазак решења за телекомуникације“, што је шифра за посебан позивни број за Косово. И следећи, такође већ познати услов: наставак спровођења свих досад постигнутих договора, што ће рећи, даље препуштање косметских Срба приштинским властима, и даље утврђивање границе државе Србије и државе Косова.

… И ЈОШ ТЕЖИ А онда: активна сарадња са ЕУЛЕКС-ом, како би ЕУЛЕКС „неометано спроводио свој обновљени мандат“; реч је, да подсетимо, о мандату који је обновљен ЕУЛЕКС-овим билатералним уговором са властима у Приштини, у којем се Резолуција 1244 не спомиње ни словом, ни бројем, и толико о статусној неутралности Европске уније и њене безбедносне мисије. Следи, затим, захтев за „бесповратним напретком“ у гашењу „структура на северу Косова“, институција државе Србије у њеној јужној покрајини, како би се на читавој територији Косова успоставио „јединствен институционални и административни поредак“; то ће, у пракси, значити гашење постојећих општина Звечан, Зубин Поток, Лепосавић и Косовска Митровица, гашење суда у Косовској Митровици, и успостављање општина и суда под управом власти у Приштини. У складу с овим захтевом, и у складу с одредбама Ахтисаријевог плана, јесте и захтев да се „што пре направи договор о модалитетима“ транспарентног финансирања српске заједнице на Косову, при чему су се два премијера (Ивица Дачић и Хашим Тачи) већ начелно договорила да „заједно раде“ како би ове токове новца начинили транспарентним. У међувремену имамо и да финализујемо договор о успостављању дипломатских односа са независним Косовом („особе за везу“) и да начинимо кораке који ће Косову омогућити да постане чланица Уједињених нација. То јест, како се то каже на шифрованом, бирократском језику Европске уније и њених чиновника, „овај процес требало би постепено да резултира нормализацијом односа између Србије и Косова, с перспективом да обе буду способне да у потпуности искористе своја права и испуне своје обавезе“. А да случајно не бисмо врдали, пре свега овога, требало би да потпишемо, и да спроведемо, „правно обавезујући споразум“ са независним Косовом! Управо то је, подсећамо и на то, била последња, и најтежа, од 7 тачака немачког ултиматума Србији који нам је у септембру донела делегација немачког Бундестага („Србија пре преговора мора да покаже видљиву вољу да је спремна да постигне правно обавезујућу нормализацију односа са Косовом…“)
Све у свему, само да би добила датум за почетак преговора и почетак испуњавања још неизговорених услова Европске уније, Србија мора да се потпуно повуче с Косова, да Србе претвори у Косоваре, да са Косовом потпише правно-обавезујући споразум, успостави дипломатске односе и помогне му да уђе у Уједињене нације.
И све то у наредних шест месеци, ако хоћемо да у јуну добијемо тај фамозни датум наше вечите срамоте. „Сасвим је добро што је јучерашња седница закључила да би та ствар требало да се деси током првог полугођа 2013, односно током наредног председавања ЕУ, од 1. јануара до 1. јула“, одреаговао је на све то Милан Пајевић, директор владине Канцеларије за европске интеграције, истичући да нам је за отварање преговора „потребан само један услов – Косово“. Или, како то рече Венсан Дежер, ЕУ намесник у Србији, „Косово је каменчић у ципели који смета Србији на њеном путу у Европску унију“… Е па, сада је или никад више; дошао је крајњи, последњи час да им покажемо да је тај каменчић тежи од свих њихових лажи, опсена и притисака, тежак колико и биће читавог српског народа, векови његове чежње за повратком у Грачаницу и Високе Дечане, и сва крв проливена за нашу слободу. Или ће се Дежерова, уистину, показати тежом од Лазареве?

(Не)уставна тишина

Док Србија утврђује своју јужну границу ка независном Косову, Уставни суд Србије тек се припрема за расправу о поступку који је пред овим судом, још 24. октобра, покренула Демократска странка Србије ради преиспитивања уставности бриселских договора с Приштином, и владиних уредби проистеклих из тих договора. Суд је, при том, избегао да искористи законску могућност и да, до своје коначне одлуке, донесе привремену меру којом ће наложити обуставу спровођења ових уредби и договора како у међувремену не би настале трајне и неотклоњиве последице.
Ишчекујући да се УСС покрене са мртве тачке и прекине своје ћутање, суду се отвореним писмом обратио лидер ДСС-а Војислав Коштуница: „Ако сматрате да су ове уредбе у складу са Уставом и да би требало да се примењују, сада је тренутак да то саопштите грађанима Србије. Уколико сматрате да су ове уредбе противуставне, још је важније да сагласно вашој надлежности одмах донесете потребне одлуке како не би настале неотклоњиве штетне последице по државне и националне интересе. Нема никог другог осим вас који је позван и који може меродавно да донесе ту одлуку. Сигуран сам да сте свесни да је свакако најгоре решење ћутање и избегавање властите дужности и уставне обавезе. Очи наших грађана, очи српског народа упрте су у вас и чекају вашу одлуку.“

Писмо и смутња

Медијско-пропагандни, тај специјални рат против српског Космета достигао је (досадашњи) врхунац крајем прошле недеље, када су гласила евроатлантске окупације Србије објавила наводни текст писма Синода Српске православне цркве, упућеног државном врху пред подизање границе на Јарињу. Писмо, које је неспорно упућено, и које је неспорно изразило једини став који СПЦ и може да има према Косову и Метохији, методама обавештајног подземља дописано је лажним конструкцијама и квалификацијама, и тако дописано доспело у јавност, само да би јасан став наше цркве бацио у блато њихове смутње, а Србе, ионако слуђене границама које ничу усред земље, лишило и последњих ослонаца уверења да Косово и Метохија јесте Србија.

 

3 коментара

  1. sramota sramota sramota
    pa oni stvarno misle da smo mi rasli u saksiji

  2. Nadam se da za ovu izdaju Kosova i Metohije,kad tad ce neko odgovarati.Zlocini nikada ne zastarevaju.

  3. Ova vlast je gora od predhodne.I dok je narod koji je namerno osiromašen i tako siromašan ali svetla obraza protiv EU i njihovih ultimatuma zato vreme vlast nerešava unutrašnja pitanja verć nastavlja politiku da EU nema alternativu. Ja kao građanin i ponosni SRBIN sam spreman da radim 6 meseci džaba po sistemu radne akcije za boljitak naše Srbije.Ali isto bi volio kada bi ova vlast naterala sav srpski lopovski ološ koji je pokrao našu zemlju da vrati pare u Srbiju.Toje lako uraditi samo je stvar dobre volje.Ali tosu samo moji snovi.Ova vlast nemože tako nešto da uradi sobzirom kakoje došla na vlast i kakoje pocepala najveću opoziciju u Srbiji opozicije više i nema.A celo političko rukovostvo radi samo štomuse naredi čak i više od onoga štoje naređeno.Neverovatno je dasu se i mediji ućutali koji su pisali protiv žutih ali sada ćute protiv crevenih iako oni isto rade.Naastavljaju istim putem i trasom koju je trasirao Borko.A oni potšto su ozbiljna stranka osuđuju Borka ali put je isti.I na kraju će Borko biti kriv za sve a onće prebaciti krivicu na Miloševića paće nam pokojni odgovarati za sve od 1389 godine.Političko slepilo Srbije jena delu a sepca možeš voditi gde hoćeš ako nema ŠTAP.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *