ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, исламолог: „Арапско пролеће“ не цвета, већ крвари (ПРВИ ДЕО)

Разговарала Љиљана Богдановић

Бурни догађаји које именујемо као „Арапско пролеће“ покренули су лавину  далекосежних, ланчаних промена, од оне врсте  коју је Фернан Бродел називао „процесима дугог трајања“. Њихов крајњи исход је неизвестан, а имаће историјски значај 

Хоће ли актуелни блискоисточни сукоби и немири разорне снаге стварно запалити фитиљ будућег великог рата, како ће се арапски свет – раздиран сопственим противречјима и тешко притискан политиком планера глобалних сценарија – суочавати са будућношћу? У ситуацији када се у медијима страна интервенција у Сирији оцењује као већ „готова ствар“, а различити обрти могућег „блиског сусрета“ Ирана и Израела „пале машту“ медијских аналитичара, како растумачити и разумети сложене процесе и догађаје у хаосу на Блиском истоку, на којем су и достигнућа минулих „револуција“ таман толика да су припремила терен за нове сукобе? О овим питањима и недоумицама важним и за будућност читавог савременог света, разговарамо са проф. др Дарком Танасковићем, нашим водећим оријенталистом и исламологом, бившим амбасадором Србије у Анкари и Ватикану.

У тренутку када је такозвано Арапско пролеће било планетарна велика тема, изјавили сте да је „за људе на улицама најважнија била њихова људска драма, на плану неслободе , недемократичности, која траје дуго“, као и да су „режими успевали да контролишу прилике, све док је какав-такав стандард могао да се очува.“ Шта и како, из ове перспективе, са искуством протеклих догађаја у земљама поменутих немира, може да се каже о феномену арапских револуција?
Остајем при ономе што сам рекао још првих дана „Арапског пролећа“, с тим што су бурни догађаји у међувремену донели сазнања која потврђују првобитно наслућивање да је наглим и масовним упадом незадовољних арапских маса у историју покренут процес с далекосежним и још увек тешко предвидљивим последицама, и то не само на Блиском истоку и по Блиски исток. Одјек већ јесте, а тек ће бити много шири. „Арапско пролеће“ траје, али не цвета, већ више крвари. Истовремено, његови политички и социјални учинци све су даљи од очекивања и нада просечног арапског човека, посебно младог и незапосленог. Прижељкивао је достојанство грађанина, субјекта, а не објекта политике, више социјалне правде, остваривање права на рад и изгледну будућност, а добио је неизвесност, угрожену личну и породичну безбедност, уништавање и онако оскудне имовине, борбу нових, а од народа већ отуђених политичких елита за преузимање дизгина власти, настављање притворне потчињености вољи страних центара моћи, наговештаје смењивања диктаторских, полицијских стега ригидним шеријатским прописима и њиховим немилосрдним утеривачима…Укратко, тешко је наћи грађанина коме верска и политичка острашћеност и каријеристичке амбиције нису својствене, а да већ није почео да жали за добрим, старим „предреволуционарним“ временом. Но, другачије није ни могло бити. Осећање поноса због учешћа у нечем светлом и великом убрзано бледи пред пометеношћу ружном стварношћу и зебњама пред будућношћу. „Арапско пролеће“ је, међутим покренуло лавину далекосежних, ланчаних промена, од оне врсте коју је Фернан Бродел називао „процесима дугог трајања“. Њихов крајњи исход је наизвестан, а имаће историјски значај. Живети у историјско време и на просторима којима се оно ваља није, међутим, никаква привилегија, већ најчешће тешко искушење.

Да ли има и даље смисла и места да се поводом такозваног Арапског пролећа уопште разматра појам као што је на пример „арапски Берлински зид“, са јасном алузијом на промене у Источној Европи или су нека сазнања у међувремену учинила овакве аналогије бесмисленим? Режими, на пример у Тунису и Египту, пали су, но да ли је уопште нешто учињено да то и надаље не буду „државе вакуума, у којима нема никакве наде, ни стварне, ни лажне“, како сте једном приликом Ви казали?
Аналогија с падом Берлинског зида, као уосталом и сам назив „Арапско пролеће“ (пред који би обавезно требало, као што сте и Ви то у питању разложно учинили, стављати ограду „такозвано“!), спада у оне стилске фигуре новинарског, односно медијског дискурса којима се жели брзо, ефектном и сугестивном формулацијом скраћено и асоцијативно указати на симболику неке појаве или догађаја. Без обзира на даљи развој збивања и на нове увиде о појави која је у првом тренутку њима обележена, овакве синтагме се трајно за њих везују. Аналогија с рушењем Берлинског зида може имати смисла једино као истицање тренутка у којем су арапске масе савладале уврежени страх од репресије, изашле на улице и тргове, и схватиле да могу да утичу на ток историје и на своју судбину. Колико, то је већ друго, и право питање. Али, индивидуално и колективно самопоуздање, а с њима и вера у будућност омогућили су покретање процеса познатог као „Арапско пролеће“. Све остале аналогије с падом Берлинског зида немају основе у реалности и воде на криви пут закључивања. Како време пролази, ово постаје све јасније.

[restrictedarea] Као два најважнија парадигматична искуства и примера темељних, далекосежних структурних и друштвено-политичких потреса и промена у арапском свету издвајају се „случајеви“ Египта и Либије. У чему су суштинске разлике, и евентуалне сличности, у догађајима који су потресали и још увек снажно обележавају живот ових земаља?
Разлике између, како кажете, египатског и либијског „случаја“ велике су и суштинске. У Египту је, као и пре тога у Тунису, реч о самониклој, а у Либији о индукованој масовној побуни против режима. На улице и тргове Каира и других градова изашли су да протестују и траже промене Египћани незадовољни дугогодишњом нелегитимном и корумпираном владавином Хоснија Мубарака и војне врхушке, обесправљеношћу и бедом из којих нису видели излаз. Без обзира на то што су групе координатора демонстрација претходно на Западу прошле обуку за организовање масовних окупљања и што су као канали и инструменти цивилне мобилизације коришћене електронске друштвене мреже и мобилна телефонија, сигурно је да је израз народног гнева био аутентичан и у основи спонтан. Убрзо су команду над догађајима преузеле најорганизованије опозиционе снаге из редова „Муслиманске браће“ и других исламистичких групација, али је то и даље био општенародни покрет отпора диктатури. У Либији, међутим, на делу је од самог почетка немира у Бенгазију умешан био страни фактор који је одлучујуће допринео брзом прерастању мирних манифестација у оружану побуну против Гадафијевог режима, при чему су активирани сви видови прљаве пропаганде, субверзије, посредне и непосредне логистичке, организационе и војностручне подршке, као и борбеног садејства из ваздуха, на основу злоупотребљене Резолуције Савета безбедности о увођењу зоне забрањеног лета над Џамахиријом. Био је то један од најпрозирнијих и најциничнијих досад примењених интервенционистичких сценарија, по много чему сличан онима током кризе и ратова на простору бивше Југославије. Кад су већ морали да оду Бен Али и Хосни Мубарак, неко је одлучио да би „у пакету“ требало да се уклони и Гадафи, а после тога и Башар ал Асад. Ни у Либији нису сви били одушевљени пуковниковим особеним и особењачким апсолутизмом, постојало је незадовољство, али пут од тог незадовољства до грађанског рата и рушења режима у крви сигурно не би био могућ да није издашно поплочан хуманитарном ревношћу западних влада и великодушним дејствима њихове авијације, све до дивљачке егзекуције самог Гадафија.

„Арапско пролеће“, иако је било можда иницијална „инспирација“ за сукобе и немире у Сирији, у међувремену је у тој земљи прерасло у дуги и тешки грађански рат, усмераван, наравно, од моћних, зна се и којих, снага изван граница те земље. Када данас генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен каже да је „питање времена“ када ће пасти режим у Сирији, а о тој могућности први пут говоре и Руси, наслућујете ли расплет и крај и овог блискоисточног наводног „догађања народа“?
Чак и без таквих званичних најава из круга међународних чинилаца који активно раде на рушењу Башара ал Асада, а такве процене су увек и део психолошког рата, тешко је поверовати да би се, после свега што се досад у Сирији догодило и наставља да се догађа, његов режим могао трајније да се одржи, иако и данас ужива подршку значајног сегмента становништва, укључујући све конфесионалне мањине. Иначе, руско Министарство иностраних послова је, колико знам, демантовало смисао изјаве заменика шефа дипломатије Михаила Богданова о томе да сиријски председник губи контролу над деловима своје територије и нагласило да се она никако не може схватити као подударна с проценама А.Ф.Расмунсена. Ипак, званична Москва и на највишем нивоу не пропушта да истакне како она није Асадов адвокат, већ да се принципијелно залаже за мирно решење грађанског рата у Сирији и брине због могућих негативних унутрашњих и регионалних последица насилног обарања садашње власти. Јасно је да без руског и кинеског деловања на међународној сцени, а првенствено у Савету безбедности, Башар ал Асад, без обзира на снагу своје армије и пратећих служби, вероватно ни до сада не би одолевао оружаној побуни у земљи и оркестрираном притиску из иностранства. Очигледно је да Русија у Сирији брани своје стратегијске интересе, а тактички ће се постављати на начин за који буде проценила да тим интересима дугорочно може највише да користи. Сиријски председник ту лично уопште није битан, али јесу ауторитет Русије као велике силе и предвиђање могућег развоја политичких прилика и оријентација у „постасадовској“ Сирији. Није Владимир Путин случајно, и помало цинично, споменуо потребу да се избегне инволуција „демократских промена“ која је довела до трагичне смрти америчког амбасадора у Либији – Стивенса.

Које и какве последице за шири регион ће бити, ако Асад буде поражен; шта ће се пак догодити уколико, неким чудом, опстане Асадов режим?
Није реално да Асадов режим трајније опстане. Против њега се и изнутра и споља уротило толико различито мотивисаних рушитеља да је смена у Дамаску пре или касније неминовна. Од саме судбине те вишедеценијске аутократске владавине занимљивије је и важније питање које сте поставили. Ко, шта и како после Асада? Незахвално је било шта конкретније прогнозирати, али се с приличном вероватноћом може предвидети да ће у Сирији наступити хаотични период болне транзиције, да ће исламистички настројене политичке снаге одлучивати о власти, да ће се тешко обуздати међусекташки сукоби, а посебно сунитски реваншизам после дугогодишње доминације мањинских алавита, да ће наступити црни дани за припаднике старих хришћанских заједница (око 10 одсто становништва), да ће земља у сваком погледу назадовати, па чак и да би интегритет државе могао бити угрожен територијализацијом унутрашњих фронтова сукобљавања, уз мешање из ближег и даљег суседства. У региону би нестала и последња арапска држава која се политички није уклапала у прилично небулозне америчке планове редизајнирања „великог демократског Блиског истока“, а чији би највероватнији исход могао бити „велики исламистички Блиски исток“. У сваком случају, читав регион био би државотворно ослабљен, Иран би изгубио најбитнијег арапског савезника на Блиском истоку, а Израел, парадоксално, историјског непријатеља од којег му објективно није претила никаква права опасност. У даљој перспективи, била би угрожена и стабилност држава с Арабијског полуострва и из Персијског залива које у овој другој зими тзв. Арапског пролећа издашно спонзоришу сиријске побуњенике.

Шта добија Турска тиме што помаже Западу да сломи режим у Сирији?
На ово питање није лако одговорити, из простог разлога што је тешко уочити неки непосредан и конкретан добитак за Турску од рушења Асадовог режима у суседној Сирији. Наглашавам, непосредан и конкретан. На дужу стазу, може се замислити да темељној исламистичкој визији света Р.Т.Ердогана и његових следбеника прија перспектива укупног јачања исламизма на Блиском истоку, што би могло бити и, условно речено, „метафизичко“ објашњење за изразиту ревност Турске у помагању Западу да, кроз подршку малобојнијим стварним и многобројнијим наводним „борцима за демократију“, сруши аутократске и добрим делом корумпиране, али и претежно секуларно оријентисане, јаке лидере на Блиском истоку, почевши од Садама Хусеина, преко Хоснија Мубарака и Муамера Гадафија, до Башара ал Асада. Но, ово „метафизичко“ тумачење, које не би требало потпуно уклонити с мисаоног хоризонта, није од помоћи да се сагледају непосредни добици Турске. Јер, она од упуштања у необјављени посредни рат против донедавно пријатељске владе у Дамаску засад, а и у блиској будућности, може имати само штете. И за домаће и за стране критичаре неодмерености и авантуризма неоосманистичке политике коју симболички персонификују Ердоган и Давутоглу управо је држање Турске од почетка „Арапског пролећа“, а посебно нагли заокрет од конструктивности према конфронтацији с Дамаском, најбоља илустрација недомишљености и неспроводљивости принципа свођења проблема у односима са свим суседима на нулу, на којој протагонисти доктрине стратегијске дубине нарочито инсистирају. „Арапско пролеће“ разоткрило је унутрашње противречности неоосманизма као практичне политике. Читаво погранично подручје са Сиријом постало је проблематично за Турску, а преко границе се прелио талас избеглица. Интензивирало се деловање курдских сепаратиста из Демократске партије јединства, блиске Радничкој партији Курдистана (ПКК), који северну Сирију називају „Западним Курдистаном“. Њихов главни непријатељ није, наравно, пољуљани Асад, већ оружане формације сиријских побуњеника и Турска. После две деценије, саопштењем се огласила чак и полузаборављена јерменска тајна армија Асала, чији су припадници својевремено убијали турске дипломате по свету:„Предузећемо конкретне акције против Анкаре уколико настави завереничку и непријатељску политику у Сирији и угрози, директно или индиректно, безбедност јерменске заједнице у тој земљи“. Јермена у Сирији живи, иначе, шездесетак хиљада. Турска је у Сирији угрозила и своје значајне економске интересе, јер је свестрана привредна сарадња с овом земљом била у снажном узлету. Најзад, политички никако није без значаја ни то што је недвосмисленим сврставањем уз Америку, Ердоганова влада дала уверљиве аргументе унутрашњој левичарској/националистичкој и десничарској/радикално исламистичкој опозицији која ју је и раније прозивала због само декларативно прокламоване самосталности у одлучивању о националним интересима, а заправо настављања с вишедеценијским послушништвом Вашингтону. Без обзира на тренутне констелације интереса, нема муслиманске земље у којој је могуће стећи и трајно сачувати углед у народу активним савезништвом с Америком и Западом против неке друге муслиманске земље. А Ердоган претендује да се наметне као муслимански лидер читавог Блиског истока и привилеговани партнер Запада. Тешка работа! Тренутни биланс политике „нула проблема са суседима“ јесу поремећени или захладнели односи са свим суседима, од Израела, преко Сирије, до Ирака и Ирана.

Постоји мишљење да Турска нема енергенте (чак ни довољно електричне енергије), те да она трага за „донаторима“ енергије, што се у практичној политици види као неоосманизам и пантуркизам, па у том смислу прича о братству и интеграцијама – да би од наивних добила „бесплатне“ изворе енергије, односно „платила“ менторством за улазак у НАТО?
Познато је да је Турска, и апсолутно и релативно, енергетским ресурсима сиромашна држава и да је уредно и гарантовано снабдевање електричном енергијом, нафтом и природним гасом један од приоритета њене спољне и економске политике. У већину пројеката и аранжмана које Турска има или настоји да оствари са земљама извозницима енергената уграђена је витална компонента трајног обезбеђивања притицања нафте и гаса и/или њиховог протицања енерговодима преко турске територије, како би и ова регионално веома амбициозна држава била функционално и комерцијално интегрисана у мрежу дистрибуције енергената међу великим светским произвођачима и потрошачима. Нужност обезбеђивања стабилног снабдевања енергентима из иностранства један је од битних ограничавајућих фактора остваривања оног степена способности самосталног одлучивања који би био предуслов за идеално спровођење глобално диверзификоване неоосманистичке спољне политике, за какву се програмски изјаснио министар иностраних послова Ахмет Давутоглу у својој књизи „Стратегијска дубина“ (2001). Конкретно, Турска је с Руском Федерацијом низом споразума поставила основу за готово стратегијску, обострано корисну енергетску и привредну сарадњу, али се, насупрот томе, у већини најважнијих спорних међународних питања ове две државе налазе на супротним странама. Владимир Путин је недавно у Истанбулу и лично изразио противљење инсталирању батерија ракета „Патриот“ у Турској, тобоже ради заштите територије чланице НАТО-а од могућег напада из Сирије. Батерије су ипак стигле и постављају се. Управљање односима с Ираком и Ираном за Анкару је такође крајње деликатно, управо из разлога енергетске зависности. Уколико би којим случајем стварно дошло до војне интервенције САД-а и/или Израела против Ирана, Турска би се нашла на изузетно тешкој проби и пред тако рећи немогућим избором, јер у тој ситуацији никакво играње на жици и кретање паралелним колосецима више не би било могуће.

Колико је „исламистичка матрица“ универзални кључ за разумевање и објашњавање догађања у овом делу света? Уколико она није одлучујућа, шта јесте?
„Исламистичка матрица“ није универзални кључ за разумевање и објашњавање процеса на Блиском истоку, јер таквих универзалних калауза за тумачење сложених појава у међународним односима једноставно нема. Исувише често, међутим, постоји спремност да им се поклони поверење, за шта мотиви могу бити различити, од недовољног знања и кретања интелектуалном линијом мањег отпора до срачунате селективности и интересно мотивисаног, тенденциозног апсолутизовања одређених чинилаца, како би прикрили неки други. У сваком случају, оно што се, усред свих неизвесности у погледу перспективе тзв. Арапског пролећа, већ сада са сигурношћу може рећи јесте да је његова последица успињање, све до освајања власти, исламистичких снага у арапским земљама. То се и чињенично потврдило у свим државама у којима су после преврата одржани општи избори. У арапском и, шире, муслиманском свету, друштвени живот је неодвојив од своје исламске димензије, па то у пуној мери важи и за политику, иако ово никако не би требало схватити као одрицање значајне политичке улоге оних актера на политичкој сцени који се залажу за смањивање непосредног утицаја џамије на вршење власти. „Постреволуционарна“ превирања у Египту и незадовољство у Тунису, на пример, недвосмислена су потврда негативне унутрашње реакције дела друштва на покушај исламиста да новоосвојене позиције у врху власти искористе за брзе уставне и законске промене којима би се трајно проширио домен примене шеријатских прописа и системски правно подупрло „реисламизовање“ укупног друштвеног амбијента, које је у току чак и у једној уставно секуларној Турској. Реч је, не заборавимо, о већински муслиманским, а не хришћанским или постхришћанским друштвима, па је овакав смер идеолошких и политичких кретања схватљив и требало би га прихватити као логичан, па и нормалан, а не скандализовати се и ишчуђавати над „повратком религији у XXI веку“, што је сазнајно непродуктиван манир неких наводно просвећених европоцентричних и мондијалистичких „експерата“ без покрића. Сад је у Египту у току референдумско изјашњавање 51 милиона грађана о новом Уставу скројеном по мери „Муслиманске браће“. То је више него индикативан тест народне воље, али ме не би чудило да се и исламисти и лаичка опозиција унапред прогласе победницима, па да Тахрир поново узаври. Надајмо се да ће цивилизацијска мудрост и политичка култура Египћана, уз адекватно постављање државе, сачувати ову велику земљу од авети грађанског рата која се над њу опасно надвија.

У следећем броју:
О партнерству цивилизација, сукобу Вашингтона, Ирана и Саудијске Арабије, као и о изгледној судбини Израела

[/restrictedarea]