Почетна / Други пишу / Бранко Жујовић: Змај од папира и инвалидни кодови српске политике

Бранко Жујовић: Змај од папира и инвалидни кодови српске политике

Ако је политика искључиво вештина могућег у оквиру задатих интереса, питам се да ли је на пролеће 2013. године извесније српско добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ или добијање статуса војске за Косовске безбедносне снаге? Шта, не читате изјаве Агима Чекуа?

У тренутку када нелегално подигнут споменик терористима на југу централне Србије нико не сме да такне, по цену привођења у полицију, потпредседник Владе Србије лежерно изјави да се његов тим, припремајући му говор за свечаност обележавања века српске војне авијације, двоумио да ли овај, том приликом, треба да помене пилоте погинуле у, такође нелегалној, НАТО агресији на СР Југославију. Срећом, поменуо их је.

Истовремено, у медијима се појави вест да ће Влада Србије игнорисати платформу председника државе. Влада, наводно, инсистира на директним преговорима са представницима непризнате албанске државе на Косову и Метохији, чак мимо Народне скупштине и документа директно изабраног председника, само зато што је то „реалнији приступ“.

Мало пре тога, платформу председника Србије први је, на свом сајту и то на енглеском језику, објавио Данијел Сервер, амерички експерт за Балкан и професор универзитета „Џон Хопкинс“. Било је то непријатно подсећање на околност да је и програм СНС прво објављен на енглеском језику.

Платформа је, без обзира на бројне добре стране, писана у ходу, уз несигурно ослушкивање страних центара моћи, уместо да буде написана након студиозног рада и опширних дипломатских консултација. Тако се, стихијски, дошло до тога да Шпанија, важна европска земља која подржава Србију, буде приморана да реагује, јер је сама Србија косметски проблем упоредила са положајем Каталоније.

Сви ови, најсвежији примери, сведоче да српска политика болује од анемије принципа и постојаности. Зашто би границе биле константа у држави у којој се све промишља дневнополитички и стихијски? Зашто бисмо неговали историјска пријатељства, ако нам је политички код баждарен према тренутку добијања статуса кандидата?

Управо из тог разлога је, некако баш у време објављивања поменутих вести, америчка амбасадорка у Приштини, Трејси Џејкобсон, саопштила да је платформа председника Србије обичан папир и ништа више од тога.

Србија коју представља председник је, дакле, змај од папира, а домети њене политике не премашују долет папирног авиончића. Изјаве њених лидера су обични конфети за унутрашњу употребу. Из тога и следи да је сваки уговор са евроатлантским партнерима увек мртво слово на папиру.

Ако премијер и председник државе нису у стању да донесу платформу и придржавају је се, како то да учини десетак милиона Срба у свету, од којих ће ускоро већина сматрати да је покрајина Косово и Метохија баласт о врату светле европске будућности Србије?

И ту долазимо до још једне бизарности српске политике. Премијер Србије све време говори о „међународној заједници“, као амбијенту за неминовност „реалног решења“ косметског питања, а мисли на евроатлантску заједницу. Да мисли на свет, политику државе усмеравао би на Уједињене нације, где Србија има подршку, а не ка ЕУ.

Премијер Србије често зна да каже да његова Влада генерацијама које долазе не сме оставити проблем Косова и Метохије. Из тога се извлачи закључак да би до коначног решења и договора могло доћи и да је Влада спреман да разговара о територијалним уступцима. Али, авај…

Агим Чеку, министар безбедности у јужној српској покрајини, почетком ове недеље изјавио је да ће у јуну, некако баш у време када српска влада очекује потврду статуса кандидата за чланство у ЕУ, Косовске безбедносне снаге прерасти у војску.

Ако је политика искључиво вештина могућег у оквиру задатих интереса, питам се да ли је на пролеће 2013. године извесније српско добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ или добијање статуса војске за Косовске безбедносне снаге?

Ако Албанцима и НАТО пакту и формално препусти косметску тапију, српска Влада неће решити проблем дезинтеграције државе. Деривати албанског проблема јавиће јој се у још најмање три подручја, истим или жешћим интензитетом дезинтеграције, са свим осталим мегапроблемима које ће свеједно оставити генерацији која долази.

Право је питање има ли Србија енергије да се на дуги рок носи са албанским и америчким аспирацијама, које се протежу и ван Косова и Метохије. И на којој то страни Србија може дугорочно да прикупља енергију?

Србија генерацијама које долазе треба да остави право, а не проблем. Значи ли то да ће генерације после нас трепети насиље и агресију, ако се не одрекнемо тог права у њихово име? И ко то гарантује да ће одрицање права гарантовати заустављање агресије?

Ако је неко деведесетих година сматрао да треба бежати од тада јаке ЕУ, а данас јој хрли по цену територије, иако је ова у најгорој економској и политичкој агонији, то се не може назвати ни логиком, а камоли визијом. Визија није ни идеја о коначним решењима у погрешно време.

Не спорим право на политику, каква год да је док није агресивна, али спорим морално право понављачима да држе лекције. Политика, економија и патриотизам нису папирне салвете или нешто друго, такође од папира и за једнократну употребу.

Извор: Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *