Арно Гујон – Сви моји путеви воде ка Косову

Разговарала Наташа Јовановић

Ко је млади Француз који је сакупио преко милион евра помоћи српским енклавама у Метохији?

За младог Француза Арноа Гујона који је први пут посетио Косово са 19 година, а сада иза себе бележи године рада на хуманитарним акцијама, домаћа јавност мало зна, државни службеници још мање. За Арноа захваљујући чијој активности су српске енклаве добиле помоћ у вредности од преко милион евра, то није од великог значаја. У разговору за „Печат“ он открива да је у земљи бодљикавих жица, гетоа, страдања и немаштине пронашао срце људскости. То је оно што га увек враћа на Косово.
„Моја породица је чувала и неговала значај француско-српског пријатељства, и оно што ми је деда као малом причао о вашем народу негде се јако урезало у моје памћење. Али разлог да се у овој мери на овај начин посветим Косову, десио се после погрома српског народа 2004. године. Тада сам на телевизији први пут видео све те страхоте, паљење цркава и манастира, људе који у рекама напуштају своје домове. Осећао сам као да се то дешава у мом селу и да су цркве које горе – моје цркве. Био сам запањен чињеницом да оно што се тамо дешава није негде на крају света већ у срцу Европе и то почетком 21. века! Било ми је тешко да то прихватим. Јавност је осудила те догађаје, али нико ништа није у вези са тим питањем ништа конкретно урадио. У том тренутку ја имам 19 година и мислим да могу да урадим нешто више од негодовања. Тада долазим на идеју да са својим братом Бертраном покренем Асоцијацију прикупљања помоћи. Исте године прикупљамо материјал, одлазимо на француске медије, позивамо све људе добре воље да нам се придруже…Тако је из Француске ка Косову кренуо први божићни конвој, играчке намањене деци избеглој из Обилића.“

Чини се да је у то време у француској јавности изостала осуда екстремистичких албанских група које су окупирале Косово?
О свему што се дешавало на Косову после 1999. причало се мало, али та 2004. година донела је спознају да нису Срби ти који су криви. До тог тренутка ниједна слика страдалог Србина није могла да уђе у француски етар. После 2004. године прича о унесрећеним, прогнаним и убијаним Србима угледала је светлост дана. На блиц, али довољно да неколико људи у Француској виде шта се то заиста тамо дешава. Када смо организовали први конвој помоћи, о Косову смо знали углавном само оно што су нам медији понудили, и за нас, двадесетогодишњаке, оно што смо касније видели својим очима било је ново, велико искуство. Одлучили смо да то искуство обнародујемо и да француској јавности понудимо комплетну, а не половичну слику. Срби су били брана Европе у пет векова и она, Европа никада не би била оваква каква је данас да улогу у историјским токовима није имао српски народ. Европљани тога морају да буду свесни и морају да покажу захвалност према овом малом, али храбром народу.

Како је изгледао ваш први одлазак на Косово? Шта је то што сте тамо доживели, а што вас увек изнова враћа у нашу јужну покрајину?
Видео сам људе који у енклавама живе као у гету. Они су били одвојени бодљикавом жицом од остатка света. Сваки корак изван жице био је уз пратњу КФОР-а. Видео сам да је њихова земља остала пуста. Они нису могли да наставе да је обрађују јер је то било опасно, а у већини случајева и отето. Сећам се слике деце која су по зими и снегу ишла у вуненим чарапама и летњим сандалама. О њима нико није говорио. На путу сам упознао и једну баку која је рекла: „Ви сте прешли хиљаде километара да дођете до мог села. Молим вас, погледајте, ми нисмо звери. Дођите опет да нас посетите и када немате ништа да нам донесте, јер ваш долазак нама много значи. Пренесите истину о нама.“ После тог путовања, заинтересовао сам се за српску историју, почео да учим језик, читам књиге, пишем ћирилицом… Иако је у том тренутку деловало немогуће одлучили смо да се не зауставимо на једној посети, већ да направимо озбиљну организацију. И сада су иза нас 24 конвоја помоћи и реализација бројних пројеката на терену. Српски народ каже: Ко не верује у чуда, неће му се никад догодити. Ми смо веровали да можемо више да урадимо, и мислим да су године иза нас потврда да смо у томе и успели.

Организација „Солидарност за Косово“ именована је за најплеменитији подвиг године, ви сте одликовани медаљом „Стефана Дечанског“. Које активности је за осам година постојања покренула ваша организација?
Организовали смо 24 конвоја помоћи у храни, одећи, и то је помоћ вредности која прелази милион евра. У задњих шест месеци однели смо четири конвоја, са четрдесет тона хране Народној кухињи у Прековцу. Поред тога финансирамо и пројекте у сарадњи са рашко-призренском епархијом. Пре неки дан смо свечано отворили школу „Бора Станковић“ у Стражи. За њено реновирање дали смо 15.000 евра. Од 2011. финансирамо хуманитарну канцеларију у Грачаници која се ради при рашко-призренској епархији. У августу ове године организовали смо десетодневно летовање за српску децу. За њих је то било први пут да виде море. Једно дете је изненађено узвикнуло: „Море је слано!“ Иза нас стоји и много спортских пројеката јер сматрамо да је то једини начин да се млади окрену од пића или дроге. У Зубином Потоку, на пример, организовали смо бокс меч између Француске и Србије, на који смо довели четири француска спортиста. То је била међународна ревија. После смо их провели да виде села и манастире. Репортажа о томе изашла је у једном спортском часопису.

[restrictedarea]

Колико чланова броји ваша организација?
У Француској имамо 30 волонтера и преко 6.000 донатора који помажу рад наше Асоцијације. Донатори су 95 одсто Французи, али има и Срба из Француске и Швајцарске. То су људи који памте све француско-српске везе у прошлости, затим они који су заљубљени у Србију, њену литературу, историју, лична искустава, и они који саосећају са хришћанима који страдају. То много значи. Јер када нас десеторо дође на Косово, то је порука од 6.000 људи.
Сваке године организујете божићни конвој. Како изгледају ова празнична путовања? У њима увек има нешто од празничне атмосфере. Снег пада, хладно је, а ви идете од једног до другог села, са спознајом да вас у следећој кући чека неко коме ћете помоћи да се тај дан не осећа усамљеним. Давање је обострано. Ми деци доносимо поклоне, она нама осећање радости. Наши поклони за њих су једини поклони, и сада када је божићни конвој постао традиционално путовање, они нас очекују. То је материјална и морална подршка. Они знају да нису сами и да ако тамо остане и један Србин, неки Французи ће доћи да га ободре.

Да ли сте због свог рада имали непријатности са Шиптарима?
Са њима имамо контакте само када прелазимо границу и будући да се у називу наше организације не помињу Срби, већ само Косово, никада нисмо имали непријатности. Само нам је једном један Албанац на специфичан начин пожелео добродошлицу. Погледао је француске табле, а онда пљунуо на њих.

Како је ваше окружење прихватило Косово као ваш избор?
Моји пријатељи и породица сада разумеју. У почетку, сећам се, један пријатељ коме сам дао да погледа видео снимке са путовања по Косову, рекао ми је да је хуманитарни рад сам по себи леп, али да је његова велика недоумица зашто ја то радим за Србе. Одговорио сам: Зато што је моје срце са њима. Схватио сам да је то најједноставнији одговор који казује све. Надаље, на свако слично питање, имао сам тај један одговор. Моји пријатељи су после таквог објашњења могли само да покажу интересовање зашто је то тако, али не и да доведу у питање мој избор Косова за велику љубав. Данас моја породица пуно помаже активностима „Солидарности за Косово“. Мој сестрић сваке године пред Божић спрема свој пакетић за неко српско дете са Косова. Нико му није рекао да би то требало да ради, али некада шестогодишњаку човек мора мање да објашњава него одраслом човеку.
У којој мери се народна дипломатија коју заступате мимоилази са званичном, која судећи по последњим изјавама француских политичара заговара суверенитет независног Косова?
Став елита и народа није увек исти. Зато поред званичне постоји ова народна дипломатија чију снагу нико не би требало да потцени, из разлога што она почива на љубави и људскости, а не на материјалним и интересним облигацијама. Ако званична спољнополитичка стратегија једне земље од друге ствара непријатеља, то није условно и став народа. Људи су људи. Сећам се да је 2008. године „Фигаро“ објавио анкету везану за питање признања независности Косова. Занимљиво да већина Француза својим непризнавањем новостворене државе није стала уз своје политичаре.

Прокрстарили сте Метохију уздуж и попреко. Која је слика коју нећете лако заборавити?
Сећам се три баке од око 80 година које смо посетили у Ђаковици. Оне живе између четири зида, под видео надзором и под сталном полицијском пратњом. Једна од њих је плакала и причала нам како је некада живела. Када је почела да прича о сину, одједном је занемела. Нисам смео да питам шта је било са њим. То ме је потресло. Онда не могу да заборавим децу избеглице у Жачу код Осојана. Дан пре него што смо ја и брат дошли да их посетимо, на њих су пуцали суседи Албанци. Ти људи су живели под шаторима…
Како оцењујете ситуацију на северу Косова, и да ли ће се на вашем групном портрету наћи лица и са српских барикада и она која својим телима бране успостављање границе на српској земљи?
Нисам ишао на барикаде, иако помно пратим сва дешавања на северу Косова. Није морало да дође до успостављања интегралних прелаза да би човек схватио да напетост која тамо годинама уназад расте може да пукне сваког тренутка. Не знам шта ће бити са четири српске општине на северу и свим људима који тамо живе, али пратећи из дана у дан новости које стижу оданде плашим се да је најадекватнија реч за оно што може да се деси нешто страшно. Иако разумем борбу ових људи, као Француз се не могу мешати у унутарполитичке ствари једне државе, у овом случају односа између народа који не прихвата одлуке своје власти. Наш рад је пре свега хуманитарни и зато су наши путеви усмерени на енклаве јужно од Ибра.

Када неком вашем суграђанину у Француској описујете Србе шта је оно што неизоставно кажете?
Србију сам упознао на Косову, проводећи време са косовским Србима. Оно што је најлепше у вашем народу – пронашао сам тамо. Отворене људе, гостопримљиве, спремне да се суоче са наличјем живота да би очували своје право на земљу и постојање. Упркос околностима у којима живе, брзо сам схватио, тим људима не недостаје ни храбрости, ни ведрине. Упознао сам много људи и стекао заиста топла пријатељства са обичним људима, свештеницима, монасима… Они нас увек лепо дочакају. Сећам се искуста из прве године мог рада. Упознао сам људе који немају ништа, а дали би све. И у тој немаштини нама никада није мањкао ручак или топао кревет. Они су желели да се ми осећамо лепо. И нама је, заиста, било лепо.

Какви су даљи планови, који је следећи корак?
У децембру нас очекује божићни конвој, а онда правимо распоред акција за следећу годину. Планирамо нова реновирања школа и српских установа, организацију летовања за децу и конвоје хуманитарне помоћи у храни и одећи. С друге стране, када организујемо акције реновирања трудимо се да ангажујемо српске фирме и извођаче радова. На тај начин им помажемо њима да живе од свог рада и тако превазиђу ситуацију која им не дозвољава било какав економски развој.
Нисте се зауставили само на Француској. Ваша организација је покренула сличне асоцијације у Шпанији и Италији. Реците нам више о њиховим активностима?
Они су скромнији, али се труде да развијају Асоцијацију. То је братска организација у Мадриду која је у марту ове године послала на Косово први конвој хуманитарне помоћи. Био сам им вођа на путу, обишли смо села и енклаве, и њихова дирнутост подсетила ме је на мој први одлазак у Метохију. Знао сам да ће је заволети љубављу коју ја осећам према овој земљи и овим људима. Они са своје стране покушавају да слику са Косова пренесу у шпанским медијима. Наш циљ је да своје активности проширимо на нивоу целе Европе, јер косовским питањем не би требало да се бави само једна земља, то је проблем целе Европе. Из тог разлога наша организација покренула је часопис у којем објављујемо новости, репортаже, чланке о ситуацији у енклавама и акције које смо тамо спровели. Те чланке касније шаљемо француским медијима да их објаве, јер оно што се дешава тамо не сме да остане непознато за светску јавност… Тако је у „Фигаро Магазине“, најчитанијем француском часопису изашао велики чланак, као и у „Спектакл д Монд“. „Солидарност за Косово“ има и свој врло посећен сајт, на којем се налазе видео снимци и текстови у електронској форми. Заметак наше организације никао је и у Италији, а надамо се да ће по овом обрасцу сличне организације нићи у свим земљама Европе.

Да ли сте имали контакте са нашим званичницима?
Са Епархијом рашко-призренском сарађујемо од 2011. године. У јулу ове године са владиком Теодосијем потписали смо споразум о хуманитарном раду и на основу њега најпре одредимо пројекте, а онда их спроводимо у току године. Са званичницима у Србији нисам до сада радио.
Верили сте се у Грачаници. Како је избор пао да овај чин обавите у православној светињи?
Моја вереница је пореклом Српкиња. За њу Косово и Грачаница имају посебно значење. А Грачаница и у мом срцу заузима велики простор, и када уђем у њу или Дечане увек осећам као да се налазим у најмирнијем и најсигурнијем месту на свету. Са тих фресака зрачи нешто посебно. С друге стране, мој живот је скопчан са Косовом и ја сам желео да овај велики и важан догађај у мом животу буде везан за ово место. Онда је уследила одлука коју сам донео у договору са својом вереницом да се настанимо у Београду. Косово нам је сада ближе.
Негде сам прочитала да вам је омиљена песма Куд год да кренем теби се враћам поново. Да ли је то истина?
То је једна од мојих омиљених песама, јер осликава стање душе. Куд год да кренем, истина, ја се на крају вратим на Косово. На Косову сам био јуче, бићу тамо опет за неколико седмица. Када сам радио у Египту, ишао сам на Косово право из Каира, када сам био у Француској, био сам тамо да бих опет дошао на Косово, а сада сам овде у Београду, јер ми је Косово са ове тачке најближе.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Ne kaze se “…смо довели четири француска спортиста…”, nego “cetvoro francuskih sportista” ili, ako su svi muskog roda “cetvoricu francuskih sportista”.

    • Bravo,svaka ti cast sto si napravio gramaticku korekciju, verovatno drugo nista ne znas.

    • математичар са југа

      aкo je женски род у питању ваљда се каже четири фр.спортисткиње ,а ако је миксовано,тек онда “четворо француских”,aли “спортиста и спортисткиња”

  2. Srbija treba da mu digne spomenik na sred Terazija!

    • Сердар

      Славни галски петао већ има подигнут споменик у Србији у спомен на време заједништва српске и француске војске

      Арну хвала од срца, својим радом постидео је многе од нас, само што неки немају петље да то признају

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *