Почетна / Документи / Архиви брана насиљу над прошлошћу

Архиви брана насиљу над прошлошћу

Пише Василије Ђ. Крестић

На потребу да учесталије говоримо и као друштво се делотворније односимо према тако значајним установама какве су архиви, упућује нас не само стање у којем су данас архиви Србије, већ и наша богата историја и судбина архивске грађе у минулом времену

Замољен од директора Архива Србије, господина др Мирослава Перишића, прихватио сам да на данашњој свечаности, поводом Дана архива у Србији, одржим уводну реч, уверен да посвећивање пажње значају и улози архива у нашем друштву може бити и од неке практичне користи. Та корист је данас утолико потребнија што су угрожени не само трагови о постојању српског народа, већ и сам његов опстанак на територијама на којима је вековима живео. На потребу да учесталије и компетентније говоримо и као друштво се делотворније односимо према тако значајним установама какве су архиви, упућује нас не само наша богата историја већ и судбина наше архивске грађе током историје. У ратовима она је уништавана и пљачкана од окупатора. У мирнодопском времену она је из идеолошких разлога спаљивана или је, због примитивизма и некултуре, завршавала на отпадима, пијачним тезгама и сметилиштима. Ретки су и краткотрајни периоди за које можемо рећи да се држава одговорно, с посебним разумевањем односила према архивалијама и на одговарајући начин водила бригу о њима.

СРБИЈА БЕЗ ЗАКОНА О АРХИВИМА Мислим да би пред овим цењеним скупом било сувишно говорити о историји архива и развоју архивистике у Србији или подсећати на почетке сакупљања архивске грађе за новију историју српског народа у 19. веку. Било би сувишно наводити и исказиване мисли многих страних и наших учених људи о значају архива, којима су они, као интелектуално одговорне личности утирале пут развијању свести о нужном неговању културнијег односа према документима. Мислим да је ово згодна прилика да саопштим неколико упоредних података који могу да послуже као добра илустрација за разумевање стања у којем смо се као држава налазили крајем 19. века и стања у којем се налазимо данас, на почетку 21. века.
Крајем 19. века у Србији смо имали државни архив основан под називом „Државна архива Краљевине Србије“. Уз то, имали смо „Архив Српске краљевске академије“, основан 1841. године у окриљу Друштва србске словесности, који је имао формални статус јавне установе, али је био претеча будућих архива у Србији. Према томе, крајем 19. века имали смо два архива. Почетком 21. века имамо их више од 40. Крајем 19. века Србија је имала Закон о „Државној архиви Краљевине Србије“ донет на данашњи дан 1898. године. Почетком 21. века Србија нема закон о архивима. Поменутим првим законом било је предвиђено да ће управнику Државног архива помоћ у његовом раду пружати Одбор који ће чинити: један представник Српске краљевске академије, један представник Велике школе и по један виши чиновник из сваког министарства. Почетком 21. века не постоји никакво тело ни налик таквом одбору. Најзад, у периоду између два светска рата, по пројекту Николаја Краснова, изграђена је 1928. године наменска зграда за Државни архив, у којој се сада налазимо. Било је то само десет година после Првог светског рата. Данас, на почетку 21. века највећи број наших архива нема одговарајући простор за смештај и чување архивске грађе. Наши најзначајнији архиви: Архив Србије, Архив САНУ у Београду, Архив САНУ у Сремским Карловцима, Војни и Дипломатски архив немају одговарајуће услове за рад, а Архив Српске православне цркве нема ни зграду, већ се архивска грађа црквеног порекла, значајна не само за историју Српске православне цркве већ и за историју српског народа у целини, налази на звонику цркве Св. Марка, што је недопустиво.

[restrictedarea]

 

ПРЕПУШТЕНИ ЋУДИМА МОЋНИКА Деценијама постоји несклад између значаја архива с једне стране и културних политика одговарајућих државних органа с друге стране. Архиви су у дужем временском периоду на зачељу приоритета у култури, иако би по свом значају требало да буду у најужем кругу, на самом врху. Последице таквог вишедеценијског односа државе према архивима видљиве су данас у слици општег стања у којем се налази велики број архива у Србији. Сасвим су ретке средине у Србији у којима би архиви могли да се похвале да држава испуњава све своје законске обавезе према установама које су чувари нашег памћења. Неусловне зграде, недостатак простора, још већи недостатак лабораторија за рестаурацију и конзервацију архивске грађе, недовољан број стручњака – су константа међу бројним проблемима с којима се суочавају наши архиви. Архиви у Србији препуштени су вољи локалних моћника без икаквог утицаја државе на њихов немаран однос. У срединама у којима се на челу општина и градова налазе личности које имају свест о значају архива, у те институције се улаже, али су такви примери малобројни. У срединама, пак, у којима главну реч воде људи који не разумеју тај значај, архиви су запуштени, јер их је држава, која је дужна да брине о њима, занемарила.
Културна димензија није једина у чијем се оквиру може сагледати улога архива. Њихова улога је вишеструка. Поставимо само једно питање: како ће у будућности наши потомци или неке нове генерације државника и историчара одговорити на изазове у суочавању с последицама насиља и неправде које се данас наносе српском народу и држави? То се може учинити једино снагом докумената. Зато је потребно да документа чувамо и водимо много већу бригу о нашим архивима но што то сада чинимо. Како ће наредне генерације знати шта се у одређеном тренутку догодило уколико будућа писана историја овог простора буде конструисана на основу пресуда политичких судова у светским центрима моћи?
Апелу за већу бригу државе о нашим архивима с подједнаком важношћу додао бих и потребу активније улоге наше државе у међународним разматрањима о будућој локацији архива Хашког трибунала. Где ће се он налазити, коме ће бити доступан, да ли ће наши историчари, када и под којим условима моћи да обављају истраживања у том архиву – питања су од државног значаја.

ТРАЈАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ Архиви су брана насиљу над историјом, над политичким злоупотребама и ненаучним тумачењима прошлости. У архивима се чувају докази о сваковрсним дешавањима, о територијама, границама, националним тежњама, достигнућима и падовима, о спољној политици, историјским личностима и многим другим питањима. Свака озбиљна држава и свако зрело и културно друштво с посебном пажњом чува такве доказе. Зато што код нас, нажалост, није тако, стање у нашим архивима, што показује досадашње искуство, више зависи од степена образованости, способности и енергије појединаца него што је то питање, у складу с временом у којем живимо, системски регулисано од надлежних органа државе.
Под крововима ове куће на Дан државности одржана је изложба под називом „Србија
– трајање и памћење“. Назив те изложбе добар је повод за размишљање о континуираном трајању и дисконтинуираном памћењу. Прво се мери вековима, друго је неупоредиво краће. Чврстог сам уверења да је због тога неопходно да држава и црква, колико је могуће више, свестрано подрже напоре Архива Србије које он последњих година чини на заштити архивске грађе у српским православним црквеним општинама у Трсту, Бечу, Дубровнику и Сентандреји, као и настојање ове установе да се нађе одговарајуће решење за Архив Српске православне цркве. Посебно је потребно подржати иницијативу Архива Србије у његовим настојањима да заштити, попише и среди документа која се налазе при српским црквама у Шибенику, Ријеци, Задру и у другим срединама где се она налазе у стању које не би смело дуже да потраје. Ако тај пројект националног значаја из неких разлога не буде остварен, никакве сумње нема да ћемо остати без драгоцених писаних трагова старијег времена о постојању српског народа на тим просторима. Недавно одржана изложба у Архиву Србије под називом „Култура Срба у Дубровнику 1790–2010“ и тим поводом објављена истоимена књига – пример су шта и како би једна установа националног значаја требало да ради.
Завршавајући ово излагање желим да нагласим да у пословима који се тичу наших архива нема надлежније установе од Архива Србије. Стога сам слободан, користећи гостопримство ове културне установе од посебног националног значаја, да данас, када обележавамо Дан Архива у Србији, пред овим цењеним скупом, јавно изразим молбу свим надлежним државним органима да се према архивима не понашају маћехински, већ мајчински. Ако не буде тако, наши архиви неће имати будућност. Они ће, то је сасвим сигурно, и даље пропадати, па ће и пропасти. А ако се то деси, морам да нагласим, тај маћехински однос показаће и доказаће националну и културну незрелост читавог нашег друштва и његову цивилизацијску недораслост. Биће то срамота због које ће нас потомци с пуно разлога осуђивати, а ми ћемо и на оном свету од срамоте црвенети.

(Уводна реч одржана 14. децембра у Архиву Србије поводом Дана архива у Србији)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *