Почетна / Култура / Антиутопизам изражен утопијским средствима

Антиутопизам изражен утопијским средствима

Пише Дејан Ђорић

Васко Ташковски израстао је у једног од најважнијих балканских сликара фигуралне фантастике

У Македонији је пре месец дана изашла изванредна монографија већег формата, на три стотине педесет страна, урађена по свим стандардима који одликују угледне публикације, чак и са репродукцијама на расклапање. Посвећена је најзначајнијем живом македонском сликару Васку Ташковском, члану Македонске академије наука и уметности, која је са „Матицом македонском“ издавач књиге. Објављена је на македонском и енглеском језику и што је ретко, лектуру и коректуру превода урадио је странац. Овакво издање може бити понос сваке, не само балканске културе, јер подиже општи ниво.
Стручне текстове за ово издање написали су Раде Силјан, Ефтим Клетников, академик Славко Јаневски и академик Георги Старделов. Објављени су и изводи из критика, део из сликареве аутобиографије и обиман биобиблиографски апарат. Ликовни део обухвата репродукције слика, акварела, цртежа, графика и дизајна. Пре ове монографије о уметнику публиковане су још две, двојезична из 1990. за „Македонску књигу“ и друга, у форми џепног издања, 2000. године код издавача „Ђурђа“ из Скопља као шеста књига трећег кола едиције „Ликовна уметност“. Обе је написао Владимир Величковски.
Зашто је овај сликар толико важан критици, публици и издавачима? Васко Ташковски је рођен 1937. године покрај Битоља, а после средње Школе за примењену уметност уписао се 1959. на београдску Академију примењених уметности. Тих година Београд је био сабиралиште најдаровитијих, па су га појединци сматрали ликовним центром света. На Академији примењених уметности су тада студирали Љуба Поповић, Љубодраг Јанковић Јале, Драган Лубарда и Живојин Павловић. Ташковски и други мајстори те епохе су модерну уметност упознали на основу репродукција и на њега је посебно утицао Салвадор Дали. Глад за знањем и недостатак информација били су плодни, отварали стваралачке путеве и водили самоизградњи. Када је завршио Академију, Ташковски више, како каже, није имао дуг према школи или професорима, али је имао дуг према себи и свом животном позиву – уметности. Примењеном графиком коју је дипломирао ретко се бавио, али зато интензивно акварелом и уљаним сликарством. Израстао је у једног од најважнијих балканских сликара фигуралне фантастике, јер, како пише у аутобиографији „Дуга око троношца“ – „Нема уметности без фантазије“. Балканско имагинарно сликарство са средиштем у Београду, где је највећа концентрација талената и умова, представља можда најмању, али најоригиналнију и најживљу сцену те врсте у свету, што веома добро знају њени инострани познаваоци. Ташковског веома цене и за његово дело су заинтересовани неки од најбољих светских експерата за такву уметност, велики колекционари књига и каталога, као историчар уметности Феликс Лашанс из Монтреала.

[restrictedarea] Често је истицано да Ташковски није обичан фантаста већ ликовни пророк уништења света, један од првих сликара еколошке тематике. Описао је свет чијим рекама теку киселине, планине које разједају отрови, људе који се боре за ваздух, екокатастрофу или „технологију без теологије“, како пише Ефтим Клетников. Можда је цео његов опус само ламент, сећање на срећно детињство и нетакнуту природу на селу. Осим што приказује распето човечанство, Икара као симбол свеопштег удеса, Ташковски је и сликар у фантастици ретког поджанра – фантастичног пејзажа. На слици отвара огроман простор који допире до божанских висина, његове визије су, како Клетников каже, есхатолошке, сликар је Апокалипсе, што је такође велика инспирација мајстора ирационалног жанра од Боша и Бројгела до Џона Мартина. Без много потребе да се бави предметним, авангардним или високо технолошким, футуристичким, Ташковски је ипак веома актуелан и испред свог времена. Све своје снаге улаже у критику (пост)модерне цивилизације, указујући на космичке размере садашње драме. Свестан да за човеков пад нимало нису криве биљке и животиње, црној, опустошеној планети мртвих океана и беживотне језе коју слика као извесност посттехнолошке утопије супротставља срећне призоре Медитерана као земаљског раја, сагласја живота копна и мора, Средоземље као пројекцију светлости и наде. Путујући по Грчкој, Кападокији и Египту, упознао је пределе и старе цивилизације које су га још више увериле у зло и лудило садашњих пројектаната изопачене стварности. У савременој теорији се може пронаћи идеја да сада није дошло само до кризе станишта већ и простора – у будућности ће физички простор бити крајње битан. Насупрот сурове и сирове техноманије вештачког и отуђеног света, он истиче зооморфни пејзаж, саживот природе и човека, указујући на могућу будућност у којој се машта и слобода преплићу са реалношћу, а грађевине и техника са органским. Својом визијом много је испред данашње тзв. зелене архитектуре, синтезе биљног и градског, као што је другачији од већине сликара на савременој сцени. У аутобиографији каже да његова „идеја није блесак у глави, нити пак избистрена визија која треба само да се пренесе на платно“, већ „резултат дугогодишњег скицирања и сакупљања утисака ствари које ме узбуђују или ме интересују да их видим као слике“.
Његов антиутопизам изражен утопијским средствима маште донео му је међународни углед, па су дела овог сликара велики историчари уметности и митологије као Вилијем Гаунт и Ричард Кевендиш приказали у својим издањима. Истражујући како Георги Старделов пише „Чудеса земље и неба“, исконско, оно што пребива у шкољци, еросу и Медитерану, али и сизифовско и космичко, Васко Ташковски је овом монографијом сабрао и крунисао слике које су га различитим путевима водиле к себи, ка тајном средишту душе, унутрашњој катедрали.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *