Почетна / Друштво / Академија, равнодушна и ушушкана

Академија, равнодушна и ушушкана

Пише Љиљана Богдановић

Да ли је САНУ, упркос наговештајима да ће се „можда“ одазвати позиву Томислава Николића да учествује у пословима од високог националног значаја, ипак „откачила“ председника своје државе, и да ли се чином неизјашњавања, поруком једнаке равнодушности, посредно обратила и много ширем аудиторијуму

Када се недавно, о годишњици САНУ, председник Томислав Николић обрео у овом уваженом дому српског научног, уметничког, речју духовног племства, његово обраћање домаћинима, уз сву скрупулозност, било је готово брутално директно и отворено. И неважно је ко га је и како тада гледао или се уз наглашену „дистанцу“ која је уочена и потом коментарисана, од њега „одмакао“, тек председник је на свечаности, академицима јавно обећао да ће их, народски речено, ускоро извести начистац. Како? Тако што ће их позвати и прозвати, посредно дакле и обавезати да учине оно што „најбоље обожавају“, то јест позваће их да се изјасне о важним државним и националним питањима.

УДРУЖЕНО – СПОКОЈНИ „Ускоро ћу да вас замолим да се посаветујемо како да проведемо државу и народ кроз једно од највећих искушења које нас чека, а то је решавање судбине Косова и Метохије. Вас, угледне, умне и одговорне српске патриоте, који могу да сагледају узроке и последице. Спремајте се. Србији је потребно да будете јединствени, да удружени употребите своје знање и искуство, да имате у виду интерес значајнији од личног и да свој углед ставите у службу земље“, рекао је Николић.
Да ли су ови угледни и умни српски патриоти – бесмртници потом на позив и одговорили? Јесу ли у изјашњавању били „удружени и јединствени“, за чим је пригушено вапио председников позив, ослоњен на претпостављене жеље нације која своје академике безрезервно поштује, и у мери својих моћи – мази их, одликује и угађа им? Одговор, до овог тренутка познат, гласи: најмудрији се јединствено изјашњавају онако како скептици предвиђају – ћутањем. Сада, док се очекује такозвана платформа о Косову, док се – под утисцима косметске и укупне трагичне стварности Србије – очајањем боји и зебњом пуни расположење безмало свих њених грађана, док се ових дана у ужареној атмосфери расправља о наводном меморандуму СПЦ о Косову, гордо ћутање САНУ бива толико гласно да „пара уши“. Ни тајанствено, ни неразговетно, већ речитије од распричаности, Академијино ћутање, његова природа, као и толико пута до сада, бива наметљиви подстицај за разматрање. Ако је држава, показујући да је „отворена за активно учешће СПЦ у решавању проблема КиМ“, од Цркве и добила одговор (свеједно који документ или писмо од два у јавности поменут је онај „прави“), да ли је прихватљиво и разумљиво да – показујући, једнаку отвореност за сарадњу са САНУ, од академика добије пљуску равнодушности? Упркос јавном обећавању да „неће откачити“ председника државе, академици су се, како изгледа, предомислили. Не сумња се да су појединци, како је и најављивано, „дали саветодавни допринос“, али само као усамљени стрелци, дакле у мери своје савести и осећања дужности, али САНУ као јединствена и удружена, што рече и пожеле Тома Николић, ни абера.

АГЕНТУРЕ СУ КРИВЕ На новинарско питање – радује ли вас или брине Николићев позив, академик Драгослав Михајловић је у беневолентном одговору био можда најконкретнији: „Академици ће бити за то да се КиМ сачува за неку крупнију одлуку у будућности“. У сличном духу су коментарисали академици Василије Крестић и Милорад Екмечић. Први – опаском да би „било нормално да постоји радна релација између Академије и политичара, и да би Академија требало да помогне“, а други изражавањем наде „да ће одређени чланови Академије, који никада нису штедели своју енергију, па ни безбедност, учествовати у том послу на индивидуалној основи“.Одређени дакле, никако сви!
Узвишени мир утицајне већине под кровом бесмртника, демонстрирано јавно спокојство Председништва и председника Николе Хајдина (круга чије се дугогодишње залагање за идеју да САНУ, под изговором удаљавања од дневне политике, „не сме“ да се упушта у важне и национално релевантне послове, показало одлучујућим за судбину ове институције), помућено је са неколико јавних коментара необичног, на граници смисла и доброг укуса, зачикавања: академици, салетани од новинара, појединачно су се изјашњавали о председниковом позиву.
Вредан памћења у том смислу је и коментар моћног потпредседника САНУ Љубише Ракића. Иако је, прихватајући терминологију београдског таблоида, Ракић „великодушно“ признао да Академија није „откачила“ председника, својим појашњавањем расположења и намера ове куће, он је заправо потврдио супротно.
Старци, како чаршија више са топлином него одредницом из домена биологије, ословљава академике, нису дакле још увек удостојили председника, односно своју државу. Како зналци тврде – неће то учинити ни убудуће. Као разлоге, ретки међу њима ће отворено поменути аргументе – сатанизација из прошлости, тешка искуства са Меморандумом, увређеност и повређеност дакле.
У том смислу као учтивост и гест добре воље може се разумети разјашњење које је за „Политику“ дао академик Матија Бећковић када каже:
САНУ, као институција, није се никада и ни о чему изјаснила ‚једним гласом и једним устима‘, па сигурно неће ни сада (…) Агентуре су се, пре двадесетак година, из Академије, на мистериозан начин, докопале неког радног материјала, насловиле га и објавиле под именом Академије, тачно кад је то њима требало, затим га прогласиле узроком рата и распада Југославије. Вероватно, ради лакшег памћења, та лаж и такво објашњење већ се учи и у школама. Академија није успела да се одбрани од тог варварског чина. Због документа, који никад није усвојила, годинама је каменована и нико није прошао да се о њу не очеше ‚као коза о пећину‘ и као ни о једну другу академију на свету. У међувремену, мало је тог камења одвађено, а сада би једва дочекали да га у ту торбу врате.
Јасно је дакле: академици су жртве трауматичног искуства и злостављања у младости и зрелости, због чега се – тако поучени – неће више „спуштавати“ на неко „уже“ новог искушења.
Да ли је баш све тако, односно да ли је, деловањем агентура, једном заувек одређена будућност Српске академије? Треба ли, например, разумети да је Српска црква у прошлости, па и данас, била у повлашћенијем положају од САНУ, па се сада, тако од друштва мажена, а од државе негована, лако одлучила да дигне оштар глас поводом хашких пресуда хрватским генералима? Или да би се непосредно требало обраћати држави са ставовима о решавању судбине Косова? Није ли у праву академик Екмечић када упозорава да је Академијино вишегодишње одбијање да се бави дневном политиком „дошло до тачке када само по себи значи – дневну политику“.

НИ ВОЉЕ, НИ СНАГЕ Председник Николић је са неколико овлашних напомена у свом поменутом обраћању академицима показао иначе и да влада темом, тачније речено да су му позната слаба места у бићу, природи уваженог састава којем се обратио. Није он ни поменуо како сумња да су својим актуелним стваралачким капацитетом, а не само интелектуалном и политичком вољом чланови овог сазива САНУ можда и неспособни да сачине призивани Меморандум два; такву сумњу исказали су управо поједини академици, критички се осврћући на потенцијале своје уважене куће. Са својственом му деликатношћу, то је, као опрезну сумњу навео и академик Крестић: Академија би требало да помогне у мери у којој је способна, а то не значи да има људе кадре да се ухвате укоштац са свим животним проблемима и политичким збивањима.
Сличну бојазан, поткрепљену наводима о конкретним мањкавостима и фалинкама у капацитету духовних и научних моћи САНУ изражавају, у пола гласа, и други чланови куће.
На неке једнако важне моменте је пажњу усмерио председник Николић. „Бити академик, заслужено издвојен од нас обичних, обавезује да сукобе остави, ако не пре, а оно на улазу у Кнез Михаилову улицу, како се не би заљуљали стубови и поткопавали темељи Србије и њено јединство; бити академик је заслугом стечена почаст и свесно на себе натоварена одговорност“. Очигледно добро „брифовани“ председник Србије, као да је желео да деликатно, но опомињуће, пружи најмудријима руку (и прилику) у настојању да се Академијине свеже ране извидају. Реч је наравно о недавном избору нових академика, када је САНУ умало постала цвет такозване таблоидне стварности, вукући се, као тема, не само у таблоидима, већ, како су и сами академици оценили, „улицом – као улична и пијачна прича!“
У мучној сторији о изборним обманама, о криминалу у дословном значењу те речи, о трговини гласовима, продаји звања и части, мрвио се углед славне куће. Академија је, већ по навици или инерцији, и тада ћутала. Огласио се јавно, конференцијом за медије, само један академик, најпрозиванији. Присутни су били једнодушни у оцени да је и ово „вађење“ било мучни врхунац бруке. У срцу скандала, симболично и „знаковито“, била су управо догађања на Одељењу друштвених наука.
Тада се, као што је „Печату“ открио један од кандидата за дописног члана САНУ, применом заиста проблематичног сценарија, лако могло догодити да чланови Одељења друштвених наука надмаше и познати Калигулин избор да се и коњ прогласи за сенатора. На основу разлике између кандидата којима је Одељење дало подршку и оних који су остали без ње, види се да су били близу овог подвига.
Описујући предизборну атмосферу у институцији која је сам научни и уметнички врх земље, „Печатов“ саговорник је тада огорчено набрајао:
Да ли би требало подсећати академике и ширу јавност да објективни научни критеријуми и постоје зато да општи и заједнички интереси не би били подређени нижим и личним, и да земљачке, родбинске, пријатељске и љубавне везе не спадају у аргументе за избор у САНУ. Бар је тако било до сада. Можда је дошло ново време?Друштвене и хуманистичке науке нас упозоравају да се рушењем њихових критеријума отвара бездан из којег долази увек оно најгоре у човеку.
Коња међу бесмртницима не добисмо, но део истине о Академији поста „опште добро“. У расправама и запенушаним дискусијама о крову под којим столује српска памет, биле су тада, не баш као откриће, већ пре као објашњења духа који царује у Академији, поменуте чињенице да су бесмртници „пацификовани“ и „купљени“ привилегијама и високим новчаним принадлежностима. Ушушкани, повлашћени.
Без одговора није остао само председник Томислав Николић, већ и питање:
Да ли су академици оно најбоље и најдостојније што Срби, у домену духовне и стваралачке равни, имају? Ако је по дефиницији несумњиво тако, шта онда није у реду, откуда то осећање, у јавности несумњиво детектовано, готово опипљиво, да у том друштву нешто јако, јако важно недостаје?

 

3 коментара

  1. Drzava u krizi,drustvo isto tako,narod na muci a “ gospoda akademici “ ravnodusno cute i kao da ih se sve to uopste i ne tice i ne dotice…Vise zivosti ima i po starackim domovima i na gerijatrijskom odelenju neke bolnice nego u srpskoj akademiji nauka i umetnosti … Tajac…? Grobna tisina ! ? Oni se ne javljaju…? Cak i na poziv predsednika drzave da svojim velikim akademskim znanjem dadu doprinos poboljsanju prilika u zemlji Srbiji, oni nesto “ slabo reaguju ‘….( ! ? )Tu i tamo i po stalama poneko govedo mukne , ali iz “ nase “ akademije nauka se ne cuje ama bas nista…! ? SRAMOTA ! ! !




    0



    0
  2. SANU je rekla je sve sto ima kroz Mtiju Beckovica: „zasto nismo pitani na pocetku a ne sada na kraju procesa kada…“ – parfraziram??? Srpski tzv „intelektualci“ (osim nekoliko retkih) su samo spremni na kritike po politickim narudzbinama ali ne i da daju konkretna resenja kljucnih problema u drzavi. Cutali su godinama o svemu sto je bitno za drzavu i sada cute nasi „generali“: Lepo im je jer imaju zvanja i pare i tu vise patriotizam nestaje. Zato su nam zadnjih 12 godina na vlasti najlosiji djaci, zato smo tu gde jesmo, zato „pametni“ u sebi govore „ma pusti budalu meni je dobro“. „Pamet“ je ovde davno zacutala jer i ona ima svoju cenu. Sramota, ovde vise nema intelektualca koji ima svoje misljenje?! Treba im oduzeti sve titule i privilegije i da znamo da nemamo SANU i da smo repa bez korena. Ne mogu da razumem, da li su se „gospoda“ ikada zapitala: „gde ce nam deca ziveti“?!!! I na kraju, „akademci“ su spremni samo na „naknadnu pamet“!!!




    0



    0
  3. Zelim da dodam jos i ovo… Ukoliko je neko dosao do titule i zvanja akademika, to je velika cast i veliko priznanje za njegov rad i zivotna dela , ali to je i izvesna obaveza ! SANU ne treba da bude „nekakva ustanova zatvorenog tipa“ vec mora da uzme ucesce u zivotu Srbije! Ako je neko akademik on na neki nacin treba da do kraja svog zivota bude ANGAZOVANI INTELEKTUALAC NAJVISEG RANGA i da daje predloge ,sugestije ,komentare i po potrebi i kritike u vezi mnogih stvari , a posebno iz svoje oblasti za koju je strucan ! Oni jednostavno ne mogu sebi da dozvole da ih politicari „dezavujisu “ i da im oni „komanduju “ i da ih oni “ ucutkavaju “ ! SANU mora da bude iznad politike i politicara , a i unutar nje politika mora da bude svedena na apsolutni minimum !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *