2012. ДОГАЂАЈИ ГОДИНЕ – НОВА ГОДИНА ДОБИЛА ДАТУМ

Пише Миодраг Зарковић

Нај догађај
Готов је!
Ваљда решен да стоички поднесе политичку погибију коју је сам себи био припремио, Борис Тадић се у ноћи изборног пораза досетио шта би Џорџ Клуни рекао да је на његовом месту: „Видимо се у неком другом филму“, поручио је одлазећи председник на крају обраћања јавности, 20. маја нешто после 22 часа, док је на једвите јаде гушио сузе да не покуљају из нагрижене душе. Свега неколико дана касније, господин је већ био нашао и филм у којем би благоизволео да нас надаље малтретира. Скроман каквим га је бог дао, почео је да преговара о формирању владе којом би он председавао. Чекало га је, међутим, сурово отрежњење. Без председничког положаја, којим се непрестано и недостојно поигравао пуних осам година – а последњи пут када је, зарад ојачавања изборних изгледа своје Демократске странке, срамотно поднео оставку, што су њему одана гласила још срамотније описивала као „скраћивање мандата“ – Тадић више никоме није био занимљив, још мање потребан. Владајућу коалицију на крају су склопиле неке друге странке, пошто је пуки Борисов пораз, по унутрашњем и међународном одјеку ништа мање значајан од пуке победе Томислава Николића, запечатио Тадићеву политичку судбину.

Нај шарена лажа
Статус кандидата
Најгледанија сапуница у Србији не зове се ни „Сулејман Величанствени“, ни „Кад лишће пада“, већ – чланство у Европској унији. У тој будалаштини од заплета, једна земља већ 12 година сама себе понижава, молећи доказане душмане да јој уделе и неку милостињу када је већ немилосрдно пљачкају, али душмани настављају да на сваку њену молбу одговарају новим и новим силовањима. Сапуница је у протеклој години достигла неку врсту драматуршког врхунца, пошто су скоро све странке схватиле изборни циклус као прилику да се даље и боље додворе својим европским „пријатељима“ и „партнерима“. Тако је 2. марта, после нехигијенских уступака Бриселу и Вашингтону од стране тадашње власти, Србија добила вајни статус кандидата; и, попут Патка Даче на пустом острву, схватила да сада има конзерву, али да нема кључ, тј. датум за отпочињање преговора; истог часа је почела трка за дотичним датумом, коју сада предводи нова влада. Сапуница се, дакле, наставља. Нимало величанствена.

Нај канабе
Ћутање је злато, Ивице
Не путује премијер Ивица Дачић у Брисел; али, онда ипак путује; неће тамо у исто време боравити и крволок Хашим Тачи; у ствари, боравиће, баш у том тренутку; свеједно, нема разлога за бригу, је ће Тачи тамо бити својим послом, а Дачић својим, па се неће ни видети; мада, ипак ће се срести; тај сусрет уопште неће бити званичан, већ скоро па случајан, у пролазу, сасвим необавезан и необавезујући; ију, пардон, ипак су се сусрели, на љубичастом канабеу Кетрин Ештон, па су се још и сити испричали за сат времена колико су провели заједно! Ето, тако је изгледало медијско покривање првог чина обновљених бриселских преговора Београда и Приштине, одржаног 19. октобра. Када се вратио у Београд, Дачић је престао да се прави Енглез, па је изрекао једну од антологијских бесмислица: „Ја сам ратовао против Тачија, ваљда имам право и да причам са њим!“, рече човек који никада није ратовао ни против кога, који пушку у руку није узео, већ је у ратна времена био задужен за причу, али на много нижем нивоу од овог на којем би сада да се чује његов глас.

Нај превратник
Човек је човеку Ђилас
Није политичка сцена у Србији ни раније била поштеђена случајева „оцеубиства“, али оно што је Драган Ђилас урадио Борису Тадићу толико је упечатљиво да је просто урнебесно. Својевремено је управо Тадић увео Ђиласа у Демократску странку, где је овај био ем непознат, ем неомиљен (нико не воли нездраву конкуренцију, а „жутим баронима“ је Ђилас био најоштрији могући такмац у сваком пекмезу). Како му је овај вратио? Па, тако што га је најпре оставио на цедилу на изборима, водећи сопствену кампању на нивоу града и не хајући нимало за напоре Демократске странке; затим тако што га је, пошто је Борис поражен у другом кругу гласања за председника, истурио у страдалну позицију кандидата за премијера; и на крају тако што га је ко зна каквим унутарстраначким марифетлуцима истиснуо из борбе за страначки трон, који је њему, Ђиласу, припао практично без борбе (што је први такав случај у историји ДС-а, јер су сви ранији председници пролазили кроз ужарене изборе, а овде тога није било ни у траговима). Било како било, актуелни градоначелник Београда је од 25. новембра уједно и челник „жутих“. С једне стране, изгледа да то и није неки преврат, пошто се и нови председник ДС-а на самом старту свог мандата најпре извинио – овог пута, додуше, гласачком телу те странке; али, тако то почиње…

Нај срамота
Батинашима на Србе
Званични Београд је у години за нама наставио да доноси несхватљиве одлуке везане за Космет, покрајину које се званично не одриче, али је исто тако и не брани нешто претерано. У жестокој конкуренцији децембарског постављања праве правцате границе према јужној покрајини, ипак је најневероватније, а и најсрамотније, упућивање полицијских батинаша на барикаду Божин крш код Јариња. У хладно, зимско јутро 23. фебруара, косметски Срби били су шокирани када су видели да се на њих устремљују фантомкама маскирани припадници српске Жандармерије. Оштрији физички сукоб је изостао делом због прибраности косметских Срба, а делом вероватно и због тога што жандармима није могла да буде најчистија савест, па су се уздржавали од огољене примене силе. Ипак, призор је био мучан и ружан, а оставио је и тешке последице по морал целокупног становништва у четири општине на северу покрајине: пробајте да замислите како изгледа то када се ви борите против онаквих белосветских немани као што су шиптарски крволоци и њихови западни помагачи, све кунући се у државу Србију којој припадате, а онда та иста држава пошаље своје батинаше на вас! Морал је пре тога био на изузетно високом нивоу, што се показало и референдумом одржаним 14. и 15. фебруара (излазност преко 75 одсто, више од 99 одсто изашлих гласало је против прихватања приштинских „институција“), али је после ове интервенције Жандармерије почео приметно да пада. Тек га је изборни пораз Бориса Тадића опоравио.

Нај мазохизам
Кад осване геноцид
Остатак човечанства се рукама и ногама опире да не буде смештен у исти кош са Хитлеровим нацистима, иако су многи народи, а нарочито западноевропски, свесрдно допринели његовом политичком успону, па и каснијем извођењу конкретних зверстава. Србија се, насупрот томе, из петних жила упиње не би ли са Трећим Рајхом поделила терет геноцида над Јеврејима, иако као окупирана држава у истом није ни могла да узме учешће. Срби су, штавише, у Другом светском рату прегрмели сопствени геноцид, спроведен над њима у НДХ; али, овдашње вајне „уметнике“ занима само српска кривица, макар и непостојећа. Тако је Горан Паскаљевић снимио, по сценарију србомрсца Филипа Давида, филм „Кад сване дан“, о наводном српском доприносу масовним убиствима Јевреја у логору на Старом сајмишту – што је, иначе, логор који је потпуно био у рукама усташке НДХ! Српска академија за филм је брже-боље номиновала Паскаљевићев срамотни памфлет за „Оскара“, али ни тамо није прошао: замислите колико лош мора да буде филм о злочинима над Јеврејима, када нема прођу ни у јеврејским лобијима испреплетаном Холивуду!

Нај игнорисање
Ко се боји Уставног суда још
Док је још давао знаке живота, Уставни суд се 11. јула огласио пресудом по којој су оспорене чак 22 одредбе Закона о надлежности Војводине. Међу тим одредбама су и оне најпознатије, о Новом Саду као главном граду и о одобрењу Војводини да оснује своје представништво у Бриселу. Оваква пресуда, донета на основу захтева ДСС-а да се оцени уставност Закона и пратећег Статута, усвојених три године раније, изазвала је у првом трену панику међу једва прикривеним сепаратистима, попут Ненада Чанка, Горана Јешића, Бојана Пајтића, па и челника „Егзита“ (већ сутрадан су на Петроварадинску тврђаву окачили заставу са натписом на енглеском језику: „Добродошли у Нови Сад, главни град Војводине“). Паника их је, међутим, брзо прошла, чим су се сетили да Уставни суд мора да буде поштован само у правој држави. У Србији, дакле, не мора. Зато Статут Војводине несметано наставља да се примењује до дана данашњег, упркос томе што је његова нелегалност доказана на најмеродавнијем месту за то.

Нај увреда
Не окрећи се, Исусе
Те ведре предвечери 3. октобра, нико није могао да се пробије кроз никад згуснутије полицијске кордоне, бројног стања од чак две хиљаде униформисаних професионалаца и ко зна колико још њих у цивилу. До Центра за културну деконтаминацију, тачније до тамо постављене изложбе фотографија „Еccе homo“ некакве шведске „уметнице“, могао је да доспе само ко је претходно био пријављен на списак позваних. Занимљиво је да је обруч био делотворан и у супротном смеру, пошто једном лицу није било допуштено да напусти изложбу, на коју је силом доведено: реч је о извесном Исусу Христу, органима гоњења познатом већ два миленијума. Осумњичени Христ је задржан у Центру за културну деконтаминацију неколико сати, све док изложба није окончана. Према незваничним информацијама, Христ је наговестио спремност да опрости својим грешним тамничарима уколико покажу било какву жељу за покајањем. Према досадашњем искуству са дотичним грешницима, међутим – Исусе, немојте губити време!

Нај понижавање
Рука руку мије
Неки људи не чекају да им са неба падне прилика да направе штету, него се за исту сами изборе. Тако је Борис Тадић већ 7. јула, чим су му пропали изгледи да приграби ма какву државну функцију, доказао на „Кроација самиту“ у Дубровнику да је његов дар за наношење срамоте целој нацији напросто неисцрпан. Пошто се на самит малтене ушуњао – наводно га је позвао његов велики пријатељ Иво Јосиповић – похитао је да се на крају сесије рукује са Хашимом Тачијем, тамо присутним у својству премијера противзаконитог, у српској крви отетог „независног“ Косова. Мудар и даровит таман колико и делује, Тадић чак ни Тачија није нарочито обрадовао овим потезом, већ је само подсетио васколику јавност на потребу да буде кривично кажњен за своја небројена председничка непочинства.

Нај трагедије
Ко од мача живи…
С обзиром на то да целом свету држи лекције о уљудности и трпељивости, Америка је пречесто поприште масовних убистава. У протеклој години, два таква случаја се издвајају, како по трагичном билансу, тако и по застрашујућој природи. Најпре је 20. јула у градићу Аурора у Колораду 24-годишњи Џејмс Иган Холмс, маскиран у филмског негативца Џокера из филмова о Бетмену, извршио покољ на поноћној премијери „Успона мрачног витеза“. Усред пројекције, Холмс је напустио дворану, отишао до свог аутомобила, обукао претходно припремљени комбинезон и узео наоружање (две пушке и два пиштоља), те се вратио у салу, где испрва никога није уплашио јер није ни одскакао, пошто су многи у публици дошли у биоскоп маскирани. Било је и оних који су помислили да је реч о некаквом маркетиншком трику филмског дистрибутера. Када је, међутим, Холмс извадио оружје и почео да пуца по гомили, настала је потпуна паника. Исход свега је 12 мртвих и 59 рањених. Још већа трагедија десила се 14. децембра у основној школи у Сенди Хуку у Конектикату: Питер Ланза најпре је из пушке убио своју мајку, а затим је узео њену пушку и њен ауто и одвезао се до школе, где је у живо месо испалио још неколико десетина метака (најмање 50, највише 100), усмртивши 26 особа, махом деце. Сваку од жртава прострелио је по неколико пута, а несрећног шестогодишњака Ноу Познера чак 11 пута. Убио је двадесеторо деце старости шест и седам година (осам дечака и 12 девојчица), као и шесторо чланова школског особља, укључујући ту и директорку.

Нај срџба
Секиром по усташтву
За време Европског првенства за рукометаше одржаног у нашој земљи изгледало је да никоме међу српским званичницима или међу руководиоцима служби задужених за чување јавног реда и мира не смета истицање усташких симбола и узвикивање усташких поклича, примећено на свакој утакмици хрватске репрезентације. Ни у Вршцу, где су играли утакмице прве фазе, ни у Новом Саду, који им је био домаћин у другој фази, хрватским навијачима нико није скренуо пажњу на то да њихова мржња према Србима нарочито није добродошла у Србији, препуној ем Срба, ем српских прогнаника из Крајине. Пошто су надлежни са будистичким миром посматрали дивљање хиљаде хрватских навијача на трибинама вршачког „Миленијума“ и новосадског „Спенса“, народ је решио да узме ствар у своје руке: после утакмице Хрватска-Француска у Новом Саду 24. јануара, колоне хрватских навијача биле су на више места брутално нападнуте. Наравно да су дежурне нарикаче, како у Србији, тако и у региону, одмах стале да нападају српске навијаче. Нарочито је помињан и нападан један Новосађанин, који је секиром ударио на аутомобил једног од хрватских навијача. Нико се, међутим, није запитао шта би се десило да је ситуација била обрнута, тј. да су српски хулигани провоцирали домаћине у Хрватској; нити је ико поменуо да се све то могло избећи правовременом реакцијом полиције, која је напросто морала да са трибина уклони све што је изазивало домаће навијаче.

Нај самооптужба
Гнусоба од преговарача
Одговарајући на критике Радомана Јовића, пензионисаног дипломате, бивши шеф нашег Преговарачког тима Борислав Стефановић објавио је 20. августа текст у листу „Данас“, укључујући и следећи пасус:
„Тачно је да су често наши предлози ‘косовизовани’ од стране европског посредника, не би ли били прихватљиви и албанској страни. Јесмо ли били неравноправни? Јесмо. Зашто? Зато што имамо гнусно наслеђе погрешних политика иза нас, од 1912. до 2007. године. Зато што нас многи у свету и даље гледају као људе који су угњетавали Албанце. Зато што Едита Тахири може неометано од ЕУ посредника да виче сатима да смо починили геноцид над Албанцима, да смо окупатори и да смо најгори тлачитељи. Међутим, ми смо имали циљ и рационалност да издржимо мноштво увреда, али никада нисмо устали од стола или рекли ‘не’, као што је пракса многих пре нас.“
Мудар какав већ јесте, Стефановић је овим нехотице открио запањујућу сопствену подређеност у разговорима са Едитом Тахири – на страну ЕУ посредник, зашто ју је он, Стефановић, пустио да сатима виче на њега?! Зашто нам раније, док су његови разговори још трајали, није признао да Едита на њега виче, него је овде глумио какву непопустљиву стену?! И најбитније: одакле му право да на годишњицу Првог балканског рата загађује јавни простор својим не само плиткоумним, већ и неистинитим, а нарочито противдржавним оценама о каквом „гнусном наслеђу“?! Има ли, у крајњем случају, гнуснијег наслеђа од спознаје да је човек попут Стефановића добио прилику да у име Србије нешто прича и потписује?!

Нај злокобност
Интегрисано дезинтегрисање
Граница неизбежно значи раздвајање. Интеграција, насупрот томе, подразумева спајање. Стога израз „интегрисано управљање границом“ само по себи вуче на некакву нечасну иронију. Још када се та иронија пренесе на Косово и Метохију, већ 13 година окупирану српску покрајину, цео случај добија наглашено злокобно значење. Пошто је 10. децембра око Космета заживело управо „интегрисано управљање границом“ – које су редом уговарали Борислав Стефановић и Ивица Дачић, први са Едитом Тахири, а други са Хашимом Тачијем – то значење ће неминовно одзвањати за вјеки вјеков, као што, уосталом, у вечности одзвања све што има везе са подручјем на којем је српска државност и настала и доживела свој историјски врхунац. Памтиће се и то да су границе Србије у овом тренутку већином неутврђене – водимо спорове са Хрватском, Румунијом, Црном Гором, Мађарском – али да је званични Београд решио да се, уместо овим неспоразумима, бави међама које никада раније нису постојале, све док их Броз није наметнуо кроз Устав из 1974, а НАТО утврђивао бомбама 1999. године.

Нај склониште
Слобода за Асанжа
Колико су се светске околности промениле у односу на мучне деведесете, овдашњи заљубљеници у Запад и „међународну заједницу“ могли су најјасније да виде 16. августа, када је Еквадор одобрио азил Џулијану Асанжу, од тада смештеном у лондонској амбасади ове јужноамеричке земље. Живописног Аустралијанца је британско судство било спремно да испоручи Швеђанима, који га траже због наводног силовања, али одбијају да му гарантују да га неће даље изручити Американцима, који Асанжа траже како би га убили (тамо је, због „Викиликса“, означен као државни непријатељ). Асанж би сто посто завршио у неком „Гвантанаму“, да у целу причу није ускочио Рафаел Кореа. Председник Еквадора је зарад Асанжа учинио нешто што је, поређења ради, милион пута храбрије од било чега што су српски званичници урадили зарад саме Србије: пркосећи и Лондону и Вашингтону, Кореа је одлучио да заштити Асанжа од провидних оптужби и империјалног прогона који се чак и не прикрива.

Нај скок
У бездан и славу
Аустријски екстремни спортиста Феликс Баумгартнер скочио је 14. октобра са висине од 39 километара, и тако постао прва особа на свету која је пробила звучни зид без летелице или какве друге помоћи. Феликсов подвиг гледала је безмало цела планета: као у античка времена, када се свака делатност – па и ратна – прекидала за време „Олимпијских игара“, тако је и сада свет малтене престао да дише све док Баумгартнер није безбедно доскочио. После свега, остале су неразјашњене две дилеме: 1) Да ли је Феликс у бездан скочио са хиландарском иконом у џепу, како су јавили поједини овдашњи медији, позивајући се на изјаве самог Аустријанца дате страним гласилима; и 2) осим лично Баумгартнеру и његовим спонзорима, зашто је икоме ово било толико занимљиво?!

Нај бумеранг
Дошла Ал каида на вратанца
Када несрећа задеси обичне Американце – ураган, рецимо, или земљотрес – пристојан свет неће да ликује, иако зна да ти исти обични Американци често ликују над туђим несрећама. Али, када је руља у либијском граду Бенгазију 11. септембра линчовала америчког амбасадора Кристофера Стивенса, заједно са још тројицом његових сарадника, неизбежно је било помислити на задовољење некакве правде. Стивенс се својевољно ставио у службу Империје која већ деценијама сеје јад по целој планети, а можда и понајвише по Блиском истоку, тако да чињеница да су га убили они којима је та Империја пресудно помогла да годину дана раније збаце Моамера ел Гадафија, доста говори и о америчкој политици и о њеној промишљености. Нарочито су значајне информације које су касније испливале на површину, да је убиство америчког амбасадора и његових сарадника било унапред планирано, и да се сасвим случајно поклопило са исламским демонстрацијама, изазваним контроверзним филмом „Невиност муслимана“. Наравно, у убиство четворице Американаца свесрдно је била умешана и Ал каида, која је вероватно и одредила баш чувену годишњицу за датум операције. Али, зар није америчка администрација колико недавно потврдила да прихватају чак и помоћ Ал каиде у борби против Асадовог режима у Сирији?!

Нај иживљавање
Малтрет Плус
Од средине фебруара траје малтретирање становника српске престонице од стране опскурног предузећа којем је град Београд, под руководством Драгана Ђиласа, сасвим препустио уносан посао наплаћивања услуге јавног превоза. Реч је, наравно, о систему „Бус Плус“, колико нефункционалном, толико и шкодљивом у новчаном смислу. Осим што су карте прескупе, услуга ни приближна најављиваној, а особље као да га је лично васпитао нервозни градоначелник, додатно иритира чињеница да градски оци упорно и беспримерно хвале своје чедо, уместо да буду суочени са одговорношћу за оволики немар – или нешто много горе – према јавном добру. Дара је дефинитивно превршила меру када су, средином јула, мајстори пожелели да уређују и понашање путника, па прописали на која се врата сме улазити у возило, а на која излазити из њега: тај правилник улазака и излазака није ни заживео, а већ га више нико не поштује. Ваљда ће иста судбина ускоро снаћи и цео „Бус Плус“, уместо којег су Београђани заслужили некакав ваљани режим градског саобраћаја његове наплате.

Нај спиновање
Пуси бајка
Случај руске женске панк групе „Пуси рајот“ мораће једног дана да се изучава као савршен пример спиновања, тј. скретања пажње са правих на пренадуване афере. Те три надобудне клинке, заражене којекаквим менталним вирусима покупљеним у агресивној западној култури, јесу кршиле јавни ред и мир када су ухапшене у Москви, где су оскрнавиле московски Храм Христа Спаситеља перформансом у којем су извређале Владимира Путина. Што значи да су некакву казну заслужиле. И можда су заиста престрого кажњене, са чим се, иначе, сложио и сам Путин. Али, потпуно је ненормално да цела планета месецима бруји о двогодишњим затворским казнама за ове провокативне Рускиње, а да нико од тих вајних „уметника“ који се „солидаришу“ са „Пуси рајотом“ ни гласа не дигне против америчког војног иживљавања, против прогона Џулијана Асанжа, против убијања Палестинаца… Против десетогодишњег робијања Војислава Шешеља, у крајњем случају!

Нај смена
Лија, лија, па долија
Просто је невероватно шта је све било потребно да се деси, па да са места директора Народне библиотеке буде смењен човек који до тог положаја није смео ни близу да приђе – Сретен Угричић! Најпре је подгорички „публициста“ Андреј Николаидис, полуписмени дрзник кога је председник црногорске Скупштине Ранко Кривокапић држао на месту свог саветника, објавио текст у којем је жалио над тим што државно и црквено руководство Републике Српске и Србије није било дигнуто у ваздух на прослави у бањалучкој дворани „Борик“. Онда су београдски медији, иначе неосетљиви на такве увреде, реаговали изненађујуће жустро (вероватно зато што је међу присутнима у „Борику“ био и њихов тадашњи миљеник Борис Тадић) и тражили одговорност црногорских власти. Затим је у одбрану Николаидиса стао некакав Форум писаца, тада иначе нерегистрован, чији је срамотни проглас потписао и Угричић. А онда је Влада Србије 21. јануара сменила Угричића. Најзад! Са више од десет година закашњења! Угричићеви јадни покушаји да оправда свој поступак, не би ли сачувао положај, само су додатно појаснили какве се пошасти спасила српска култура. Био је то уједно и први забележени случај да је нешто што је написао Николаидис довело до каквог повољног исхода.

Нај пропаганда
У земљи лажи и преваре
Какав па може да буде филм који напише и режира Анђелина Џоли, а нахвали Мустафа Церић, осим противсрпски до крајњих размера?! Назови дело о којем је реч насловљено је „У земљи крви и меда“, а у ове крајеве стигло је фебруара месеца. У Србији је дочекано као бајаги на нож, мада је сва та критика била бесплодна. У околним земљама, вечито гладним српске кривице, дочекано је са одушевљењем, које најбоље илуструје изјава поменутог Церића да Анђелинин филм представља „доказ да је над Бошњацима почињен геноцид“! Најтужније од свега ипак је то што су у изради и рекламирању овог недела активно учешће узели и многи одавде; не само глумци који су се ставили на располагање празноглавој умишљеној величини из Холивуда, већ и новинари који су интервјуисали Анђелину Џоли по разним фестивалима, али нису успели да јој поставе ниједно сувисло питање.

Нај заклетва
Косово – то сам ја
Снимак нових припадника Жандармерије како полажу заклетву, чији је текст осмислио лично командант ове јединице Братислав Дикић, изазвао је предвидљиву експлозију беса овдашњих анти-Срба, углавном окупљених око „Друге Србије“. У жижу јавности снимак је доспео 29. јуна, а дежурним намћорима нарочито је засметао овај део: „Без Косова не постоји мој српски народ, без Косова не постоји моја Србија, без Косова и ја не постојим“. Склони свакојакој галами, намћори су спремно подигли халабуку, али нису знали да одговоре на једно, најважније питање у целом том случају: а шта је па спорно у тексту заклетве?!

Нај иронија
Нобел нема алтернативу
„Шта је следеће за Европску унију – Нобелова награда за економију?“, горко и иронично запитао је Данијел Ханан, некадашњи британски парламентарац чувен по оштрим ставовима о ЕУ, у колумни објављеној 10. децембра, на дан када су представници онога што нема алтернативу примали у Ослу „Нобелову награду за мир“. У исто време, улицама норвешке престонице протестовало је више од хиљаду демонстраната, такође гневних због одлуке Нобеловог комитета да мировну награду додели савезу држава које и појединачно и групно спадају у највеће извознике оружја, и појединачно и групно узимају учешће у свакој америчкој ратној пустоловини, и појединачно и групно експлоатишу сиротињу са свих крајева Планете. Савез у којем, у крајњем случају, чак и Словенци праве масовне нереде по улицама! Против овогодишње одлуке Нобеловог комитета оштро су се побунили и многи ранији добитници истог признања, а најгласније Дезмонд Туту рекавши да ЕУ представља „организацију засновану на војној сили“. Свеједно, нико и ништа није могло да скине осмех са лица Хермана ван Ромпеја, Жозеа Мануела Бароза и Мартина Шулца, док су у име ЕУ преузимали награду.

Нај неправде
Србима нико није крив
Да је Хашки трибунал неким чудом осудио хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, те предводника шиптарских ОВК терориста Рамуша Харадинаја, не би ни то било никакво праведно разрешење балканског крвопролића из деведесетих; Срби су у протеклих 20 година толико пута били демонизовани, нападани, оптуживани и осуђивани, да би за пуко враћање равнотеже било неопходно много више од потврђивања очигледне кривице, очигледних злочинаца. Оно што је, међутим, Хашки трибунал урадио у другој половини новембра, када је у размаку од непуне две недеље ослободио и дотичне Хрвате и Харадинаја – овог последњег због слабе оптужнице, која није ни могла да буде јача с обзиром на то да је чак 19 сведока убијено под „тајанственим“ околностима – шокирало је чак и српску јавност, одавно огуглалу на то да извлачи најдебљи крај у сваком „међународном“ одмеравању. Не со, него сону киселину, на живе ране досула су славља у Хрватској и у Приштини. Србија је на све узвратила преслабо и прекасно: јаловом, испразном буком званичног Београда, у коју су се наједном трком почели да гурају и знани и незнани, што је само појачало отужан утисак националне немоћи.

Нај имунитет
Опростиће ти што те је тукао
Пуна три месеца прошла су од тог 22. септембра, а Ненад Чанак и даље је на слободи. На крају је, после низа бесрамних и провидних лажи којима је покушавао да прикрије своје учешће, чак и сам Чанак признао да је дотичног дана испред новосадске кафане „Тако је суђено“ нанео тешке физичке повреде Београђанину Павлу Лешановићу; па се још и посланичког имунитета одрекао; али, и даље је на слободи! Као да за њега важи неки други, виши, снажнији имунитет, који га штити од ма какве кривичне одговорности. Упркос закаснелом и недореченом Чанковом признању, јавност до данас ипак није сазнала шта се заиста догодило спорне вечери, тј. ко је онолико претукао Лешановића. Модрице, подливи и ожиљци по Лешановићевом лицу и телу говоре о великој сили, за какву Чанак тешко да је способан – осим на речима (које су, истини за вољу, прилично набијене барутом, што сведочи Чанков вишедеценијски политички ангажман). Зато Лешановићева тврдња да су га измлатила два Чанкова батинаша делује далеко уверљивије него нестална објашњења аутономашког „белог медведа“. Инцидент у „Тако је суђено“ није први случај насилничког понашања другосрбијанских јуришника, па ни најекстремнији, али је свакако најочигледнији, тако да је крајње нејасно због чега кабадахија из ЛСВ-а још није приведен правди.

Нај расизам
Опростиће ти што те је вређао
Избројати се не могу осуде изречене на рачун српских фудбалера, учесника туче на крају утакмице младих репрезентација Србије и Енглеске, одигране у Крушевцу 16. октобра. Био је то можда и први случај потпуне сагласности српских и енглеских гласила у последњих двадесет и кусур година: и једни и други проносили су глас о кривици Нинковића, Мудринића и свих осталих српских играча или чланова стручног штаба, који су подигли руку на некога из табора гостујуће екипе. Сагласност се, такође, простирала и на крушевачку публику, оптужену за расистичко вређање гостију, али не и на кривицу енглеских фудбалера и тренера. Напротив: енглески медији и званичници нити слово погрде нису упутили својим фудбалским надама; без изузетка су галамили искључиво о „расизму“ којим је њихова репрезентација била изложена у Крушевцу; ништа спорно нико од њих није видео у држању гостујућих играча, чије су изазивачко понашање камере уредно и подробно забележиле. Штавише, снимци јасно показују да никаквих увреда са трибина крушевачког стадиона није било, све док Дени Роуз и његови саиграчи нису почели да провоцирају публику. Упадљиво опречно држање српске и енглеске јавности према својима указује на разлоге због којих Енглези кроз историју нису одговарали ни за један од својих бескрајних злочина, док Срби већ сто година испаштају за злодела која нису ни починили.