Зденко Томановић: Двоструки хашки аршин

Разговарао НИКОЛА ВРЗИЋ

Србија преко Генералне скупштине УН мора да тражи укидање Хашког трибунала. Наравно, може и да затражи да Генерална скупштина УН тражи правно мишљење од Међународног суда правде да ли је суд основан у складу са Повељом УН или не

Адвокат Зденко Томановић, један од наших најбољих познавалаца рада Хашког трибунала, својевремено бранилац Слободана Милошевића, за „Печат“ коментарише ослобађајућу хашку пресуду хрватским генералима Готовини и Маркачу.

И раније сте најављивали да осуђујућа пресуда за хрватске генерале неће опстати. Зашто?
Зато што је приступ Трибунала да су српски злочини последице политичке доктрине зване етничко чишћење, то јест да су злочини део политичког и државног пројекта Срба, док су хрватски злочини индивидуални, без политичког или државног плана. Темељ таквог става вуче се још од најранијег периода, када је комисија експерата проф. Шерифа Басиунија указала на такав карактер злочина и када је рат у Хрватској проглашен за међународни, а не грађански. За Трибунал није било таквог политичког пројекта етничког чишћења ни у Масленици, ни у Медачком џепу, ни током „Бљеска“, ни у Грубишком пољу, ни у Источној Славонији, ни у Марином селу, ни на Миљевачком платоу, ни у Западној Славонији, ни приликом протеривања жена, деце, стараца… За њих ни дискриминаторски закони, донети током 1990. и 1991. у Хрватској, нису веза са политичким пројектом етничког чишћења, али су се зато бавили везом Слободана Милошевића и „Начертанија“ Илије Гарашанина.
Али сам знао и како се Хрватска односи према Трибуналу. За разлику од Србије, Хрвати су били одговорни, они су сматрали да је Хаг од значаја за Хрватску. Тамо није срамота критиковати Трибунал, а код нас се вршила политичка дисквалификација називом „антихашки лоби“. Они су помагали својим бранитељима и домољупцима, а ми им одмагали и понижавали их. Они су њима давали ослобађајућа документа, а ми крили документа од српских оптуженика. Они су се поносили својим војницима и њиховим учешћем у рату, а ми смо хтели да се, за сваки случај, оградимо и дистанцирамо од наших војника. Хтели смо да привремено извеземо сопствену историју, прижељкујући да нас нико не подсећа на њу. Ми смо се стидели наших националиста, а они су се својим поносили. Они чак нису крили да су финансијски помагали и Хрвате у Босни, а ми смо хапсили Милошевића зато што је финансијски помагао Србе у Босни.
А такав став доводи до правног и политичког кредибилитета, који је најважнији фактор у Трибуналу.

 

Каква је порука ове пресуде?
Најпре, комплетно хрватско државно и политичко руководство ослобођено је одговорности за све што се дешавало током рата у Хрватској.
Испада да је Хрватска водила праведни, ослободилачки рат, док је цело српско ратовање било један огромни злочиначки подухват, започет у јулу 1991. и окончан тек у јуну 1999. године. Тиме су српске жртве постале само колатерална штета, а хрватске жртве резултат злочина.
Сада је Хашки суд постао симбол победничке правде, у којем се углавном судило пораженима, а само поражени чине злочине, док победници производе искључиво „колатералну штету“.
Хрватски национализам је тријумфовао, и у Хагу добио и моралну и међународну сатисфакцију.
Наметнута је црно-бела слика ратова у Југославији, због правдања улоге оних који су нас бомбардовали и који су Југославију разбили, а „прогутана“ је и тврдња Тонија Блера о борби између добра и зла, између цивилизације и варварства.
Пресуда, међутим, за нас има и добре стране. Коначно се, и за сва времена, компромитовао Трибунал. Ово је од великог значаја не само за све будуће покушаје да се праве слични судови, већ ова пресуда баца сенку и на све досадашње процесе у Хагу јер сведочи о двоструким аршинима за Србе, и за остале. Рад Трибунала у протеклих 20 година захтева да наша држава сада покрене правну и политичку процедуру укидања Трибунала. Не постоји ни правни, ни историјски, ни политички разлог да Трибунал и даље постоји.
Разлози због којих је Трибунал настао нису испуњени. Нити је допринео помирењу, нити је допринео суочавању са прошлошћу. Напротив, брже бисмо се мирили да није било Трибунала. Уједно, нема суочавања са прошлошћу ван земље, већ је оно могуће само унутар земље. Трибунал није дао ни сатисфакцију жртвама. А то је најважније морално, политичко и правно питање.
Зато Србија мора да тражи његово укидање преко Генералне скупштине УН. Наравно, може и да затражи да Генерална скупштина УН затражи правно мишљење од Међународног суда правде да ли је суд основан у складу са Повељом УН или не. Да ли ћемо у томе успети или не, то је друго питање, али то је обавеза наше политичке елите, пре свега због генерација које долазе. Деценију смо изгубили неодговорним удварањем, мало домаћој, мало иностраној политици, налазећи да је бескичмени и безлични став најбољи. Ако наставимо тако, мораћемо да се извињавамо НАТО-у што је морао да нас бомбардује.
Зато наша држава мора да има јасан став о томе какав је правни, политички и историјски домашај Хашког трибунала. Да ли је то међународна правда или не? Тврдим да то није правда, и зато очекујем од наше државе да се за такав став бори. Није свеједно како ће се угасити Трибунал. Начин његовог престанка рада има историјски и правни, и на крају и политички значај.

А реакције у Србији?
За мене је понижавајуће ово јадиковање, исто колико је било понижавање она еуфорија када су првостепено осуђени хрватски генерали. Па не може нама да буде Трибунал праведан када осуђује Хрвате, а неправедан када их ослобађа. Трибунал или није, или јесте правда. Ја знам да није. То што је Влада Србије свела сарадњу на технички ниво је потцењивање интелигенције грађана. Више бих волео да смо то урадили када су осудили наше генерале, а не сада. Сада нека наставе пуну сарадњу.

 

6 коментара

  1. Danica Mašić

    Sudija primenjuje isti aršin za sve. Svakog optuženika odmeri od glave do pete.

  2. Haski sud je jedna prevara,neozbiljna ustanova,gde pobednici[NATO] sude porazenima[Srbima].Taj tribunal je osnovalo samo nekoliko clanica UN,a ne sve,taj tribunal vecinom placa Amerika…Nobelovac Harold Pinter i mnogi govore da je sud u Hagu od pocetka nelegalan,otuda samo Srbi u hagu,sa maksimalnim kaznama,a tolike kazne nisu dobijali ni nacisti u Nirbergu,koji su ubili milione neduznih gradjana.Ako uspjedne Vuku Jeremicu na proljece da u UN dokaze da je taj nelegalni sud jedna ustanova koja samo sudi Srbima,postoji onda mogucnost da se preispitaju optuznice optuzenih Srba i da se onda vecina pusti na slobodu,jer ionako nisu krivi.Manjina Srba je samo napravila zlocin.Eto nam prilike da zavrsimo pricu sa tribunalom i to u nasu korist.Jeremica treba da podrzi cela Srbija.

  3. Gosp. Tomanoviću, da li stvarno verujete da je prethodna /dvanaestogodišnja/ vlast mogla i smela da blagovremeno reaguje posle osude naših generala, jer bi bilo svrsishodnije. Režim koji ih je pohapsio i predao Hagu /Miloševića na prevaru/ da tamo dokazuju nevinost to nije ni želeo. Da bi se obezbedila kooperativnost u saradnji, Srbiju je trebalo “okupirati”, što su i uradili oktobra dvehiljadite. I od silnog očekivanja dobili su nove zahteve koji traju i danas i skoro neće prestati.

  4. Свака част господине Томановићу. Апсолутно се слажем са свим вашим ставовима. Хашки суд је једноставно суд направљен да осуди све Србе који се тамо појаве а истовремено минимизира до крајњих граница многобројне злочине почињене над Српским народом.Примјер ових мојих тврдњи је управо мој случај и почињени ратни злочин над мојим оцем, Србином из Коњица(БиХ),Славком Суша.”А”сагласност из Хага била је довољна за осуду двојице окривљених за почињени ратни злочин, замислите на 2,5 године затвора.Пресуда је донешена у Врховном суду Федерације БиХ у Сарајеву.Лично сам се обраћао представком и Европском суду за љ.права у Страсбургу а уложио сам и Апелацију Уставном суду БиХ.Нажалост,представку суду у Страсбургу поново морам поднети пошто ми је Апелација недавно проглашена недопуштеном.Највише ме боли сурова истина да се суд за ратне злочине у Београду прогласио ненадлежним у мом предмету и није ми пружио никакву преко потребну правну помоћ.Господин Расим Љајић никада није одговорио на моја два упућена му поднеска док су ми одговоре послали чак и Карла дел Понте и Серж Брамерц.Жалосне су ове чињенице,препуштен сам самом себи и својој борби за истину о једном физичком али и континуираном правном злочину над мојом породицом.Оваквим правним нелогичностима требали би се бавити наши најпознатији правници и тако сакупљати доказе против овог тзв.непристрасног суда чиме би уједно помогли и породицама жртви.

  5. A,u stvari svi su krivi za postojanje toga suda i Milošević i naši odvokati i naše tužilaštvo,i naše novine i naši režiseri i naše mileve i poneka nataša…….svi osim mene!A,ja ,ja sam narod,ja sam išao tamo(u rat) izašao sam im na crtu,išao sam ja (narod) da ih u oči pogledam…Sedeli smo tako ja (narod) na nekim kladama u nekom selu podno neke planine i čekali da njima(ustašama) dođu amerikanci i da im otvore skladište oružja raznog(govorilo se;najveće skladište u bivšoj….)i da nas napadnu i da se mi onda ko biva povučemo(da izravnamo linije)i da nam pukovnik neki Arsić…neki komadant,kaže:”Ko hoće u rat neka ide ko neće ja ga neću moliti”…
    Krivi su dakle titovi generali,titovi,pukovnici, rezervne starešine,(mrtvi njihov komadant još im je komandovao),kriv je “beograd”,Valjevo nije,nije ni Šabac ni Novi Sad,kriv je “beograd”,onaj Mihizov,onaj “beograd” koji kada god postane demokratski,on uvek pređe na neprijateljsku stranu….
    Sećate li se Tapuškovića;”prijatelja suda”,sećate li se drugih prijatelja toga suda,samo nikada nisam prijatelj bijo ja i jedino ja (narod) ništa nismo krivi!
    A ,mogli smo (to je rekao i Majkl Rouz),zgaziti ih do podne,a moj Drug Borko i on je nešto rekao, i sa pokrićem je rekao;Mogli smo staviti mleko naokrenuti na jedinicu i otiću u rat,sjebati govna i stići kući,dok mleko ne prokipi….Ali,nije dao “beograd”!

  6. …a da trknemo mi do “beograda”,pa da gore posmenjijemo…pa da onda krenemo na OVE,pa da naoružani narod za par dana ide kući,jesen dolazi vinograde treba brati….Govorio opet Moj Drug Borko,i predlago’ “da trknemo do “beograda”….
    Nismo “trknuli…..”,ostali smo sve do onog dana dok nam “beograd” nije javio,da smo izgubili…
    …kako izgubili,kad nismo za pravo ni počeli….opet se jogunio Borko,a ja mu tada rekao i evo i vama ću ponoviti:”izgubili smo Borko,još onoga dana kada tebe nismo poslušali da “trknemo do “beograda”….
    A možemo mi ovde palamuditi,mudrovati i tražiti razne krivce,ali javljam vam ja (narod),da smo mi bili deset kilometara isped nenaoružanog naroda na linijama na kojim smo zaustavljeni od “beograda” i onih u belom “evropljana” nekih,(promatrača,nadgledača,pomagača, rasturača)i čujemo mi da je narod krenuo iz svojih kuća,narod bree,koji je desat kilometara iza nas,narod koji mi čuvamo,deset kilometara ispred naroda,čujemo mi krenuo narod, beži u Srbiju i ne možemo da verujemo,Borko plače,(a ja dugo pre mislio da on nema suza)ja ne plačem,meni se činilo da sam umro…
    Sada ,eno ih slave,kažu pobedili su nas,a znate li vi gospodo moja,da kada smo mi krenuli i prešli onu reku koja poništava Dunav(kakav Dunav,to se samo Sava produžava),da smo se mi vozili autobusima ko da smo na ekskurziju krenuli,i da ih 20 dana nigde nismo mogi ni stići ni videti….
    Evo danas znam,jeste… izgubili smo,ali ne od njih,njih sočiti nismo mogli,jedan je iz Gore (koja nije Fruška) govorio:”Neću iz rata dok ne vidim barem jednoga,kako ću đedu predoči….”Evo danas znam,da nas je pobedio “beograd” i danas vidim da “beograd” ne zna šta da radi sa tom “pobedom”!
    “beograd” sedi u Adu(hag) kao “prijatelj suda” sedi tamo advokat,koji kaže sada da je sud nelegalan…otišao tamo advokat,da se stara da se pravilno tumači zakon,kojeg je sud sam za sebe pisao,zakon kojeg ne priznaju glavni osnivači…. išao je tamo i”prijatelj suda” da pomogne,kao što je i red da prijatelj prijatelju pomogne…Tako je “sud” postao legalan i legitiman….
    A,tamo “sedim Ja (narod) kojem je “mleko prekipelo” i “vinogradi ostali neobrani”….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *