Почетна / Интервју / ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, дипломата : Нема човекољубља без родољубља

ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, дипломата : Нема човекољубља без родољубља

Разговарала Љиљана Богдановић

Само се према нама управљају рефлектори контроле: да ли и колико се ослањамо на нашу прошлост, да ли и колико је оживљавамо или се чак, што се од стране надзиратеља разуме као најгоре и најнепожељније, прошлошћу служимо да бисмо боље остваривали наше циљеве у садашњости. Према другим земљама таквог старатељског надзирања нема

О времену за Србију тешких искушења и судбоносних одлука, о стварности бескрајног политичког условљавања и низу неувијених уцена Запада, разговарамо са господином Владиславом Јовановићем, искусним и угледним српским дипломатом, амбасадором у више земаља, некадашњим министром иностраних послова Србије и Савезне Републике Југославије, и представником СФРЈ при Уједињеним нацијама у Њујорку.

Залагање за „територијални интегритет“ Косова, уз истовремено дрско фактичко игнорисање територијалног интегритета Србије пример је без преседана у међународним односима. Да ли су у праву они који тврде да живимо у свету „слома међународног права“?
Међународно право је гурнуто устрану још крајем Хладног рата, јер је победничка страна једноставно игнорисала међународно право и диктирала своју вољу свима, инсистирајући на промени не само њихових режима и политике него и на разбијању територија неких држава. Видите да су једине три државе које су распарчане Совјетски Савез, Чехословачка и Југославија. Да ли случајно или не, три словенске државе. Нису једино оне биле сложене државне заједнице. Нису једино оне биле састављене од многих националних ентитета. То се може рећи практично за највећи број држава Европе, да поменемо само Британију која се тренутно љуља јер јој се враћа, обија о главу оно што су нама учинили, Шпанија, Италија, Корзика. Турска је вишенационална земља само што то не признаје, она све проглашава Турцима. Тамо се води рат против Курда и до сада је изгинуло најмање 40 хиљада људи, значи четири пута више него што је изгинуло на Косову заједно са бомбардовањем. Па то није разлог да Запад покрене уопште глас против кршења основних мањинских права од стране Турака и да врши притисак на Турску или да је уцењује политиком одвајања Курдистана од Турске. Тим пре што је Курдистан био одвојен од Турске после Првог светског рата и чак био признат као независна држава, па је врло брзо неколико година иза тога све то поништено као да се ништа није десило. Тако да међународно право јесте и даље гурнуто у страну. Али промена односа снага у свету биће од користи и међународном праву, будући да међународна заједница данас са две стотине или више држава и не знам колико међународних организација не може да живи у најелементарнијој хармонији без уважавања најелементарнијих правила понашања између њих. Та правила понашања, то је међународно право које је бујно израсло после Другог светског рата, развило се системски и то је једна од великих тековина цивилизације. Победник у Хладном рату, у том тријумфалном расположењу мислио је да су његова моћ и воља извор права, и почели су да машу мачем лево и десно са неколико тих веома отворених примера агресије и кршења повеље УН. Ми смо једна од тих жртава, и то два пута. Овог пута у повратку, прво је извршена агресија неодобрена од Савета безбедности, а онда је извршена та политичка агресија тиме што је на отетом делу територије на неправедан начин формирана некаква независна држава која ужива снажну заштиту тих истих бивших агресорских земаља. Тако да ће перспективно међународно право ипак да стане на ноге само што ће то бити један мало спорији процес на који морамо да се навикнемо, а у међувремену морамо да се штитимо и свим другим легитимним средствима која стоје на располагању једној сувереној легитимној држави.

Поједини страни експерти упозоравају да „заштита граница Србије није само заштита српског народа и српске државности, већ да она представља заштиту основних принципа Хелсиншког завршног акта – камена темељца међународно-правних аката“. Закључује се чак да је питање очувања граница Србије „најважнији бастион за очување прогресивног међународног права и читавог светског устројства“!
Подсетио бих да се на Србији, односно СРЈ преламала та политика игнорисања међународног права и произвођење нових физичких чинилаца путем силе. То је било толико шокантно за међународно право и међународни поредак да је логичко питање свима било – ко је следећи. И следећи су брзо дошли: Либија, пре тога Ирак, Афганистан, сада се говори о Сирији и тамо се већ производе унутрашњи немири и само се чека кад ће то да буде довољан изговор за евентуалну војну интервенцију. Иран је на тапету и ко зна шта ће још да буде. Према томе то што је учињено према нама пре 12 година и пре пет година је нешто што је веома уздрмало поверење Срба у међународно право, и што је привукло пажњу на то како ће се даље расправљати проблем настао одузимањем КиМ од Србије силом и њено претварање у једну државу. Није чудно да је процес признавања те нове тзв. државе спор, да тече већ четири-пет година и да већина држава још нису признале. Не би ни оволики број признао да се наша држава понашала како би требало у овој ситуацији. То значи да није извињавала западне партнере за оно што су нам урадили, да није престала да осуђује њихов поступак и да није попуштала у преговорима са Приштином у смислу круњења наше позиције и давања утиска другима да се ми баш и не боримо толико за нашу ствар, па је онда мање нужно да друге земље то чине уместо нас. То је управо оно што Запад хоће: да деморалише друге земље, да их пожури да крену у сусрет новој реалности, а нас да депласира и да нас превазиђе као такве. То је велика грешка коју је претходна влада учинила и заслужује историјску осуду због тога. Нова влада се нашла у ситуацији да сада мора да поправља те грешке.

[restrictedarea]

Опчињеност императивом учлањења у Европску унију, када је о званичној политичкој парадигми реч, јењава. Анкете показују да расте број евроскептика, а посебно међу младима, односно студентима, као и међу становницима престонице. Како коментаришете ове промене?
Прво, то уопште не изненађује, већ изненађује што много раније није настала та одбојност од ЕУ, јер се она од почетка отварања питања Косова и Метохије на овај агресиван начин постављала антисрпски и њихови председници, министри иностраних послова, председници влада и други су били у трци са давањем изјава против нас, а у прилог независности Косова, и због тога је требало да се та врста отпора појави и раније, али то није учињено због тога што су наша политика и наши медији на синхронизован начин деловали на успављивање свести нашег народа. Дакле, ЕУ није ни до сада заслуживала толике симпатије, с обзиром на то шта нам је чинила и шта чини. Због тога ово што се десило последњих недеља са испитивањем јавног мњења сасвим је логичан резултат. Лично очекујем да ће тај проценат и даље да пада, чак и драстичније него до сада, јер се лице ЕУ према нама потпуно отворило и показало се да нас не третира на једнак начин као друге. ЕУ је истурени мач политике Америке у намери да се Србија што више сатера у ћошак, да се територијално ослаби, да се натера на прихватање ултиматума који значе капитулацију уколико би били прихваћени такви какви су. Наша јавност се очигледно буди из тог сна, из тог дремежа, и схвата ко нам је пријатељ, а ко не.

После недавно обелодањеног годишњег извештаја о напретку Србије у евроинтеграцијама, чини се да наша земља ни за педаљ није ближа „добијању датума за почетак преговора“. Видите ли, реално, Србију икада као придруженог члана ЕУ?
Један нови усправан став, који бисмо ми заузели у смислу овога што сам сугерисао у претходним одговорима био би једини исправан. То би натерало ЕУ да почне да нас третира као друге земље и да нас више поштује, да уважава наше националне интересе. Уколико она не буде била спремна да то учини, ми бисмо изгубили сваки даљи интерес за кретање ка чланству, али бисмо се могли задовољити неким привилегованим статусом, статусом сличним Израелу и неким арапским земаљама. То би било довољно за осигурање нормалних трговинских и економских односа са њима, али без амбиција да будемо предмет њиховог уцењивања, јер ни они више не би имали такву могућност. Можда је требало још пре 10 година да извидимо ту алтернативу као реалнију и прихватљивију за нас него да се гурамо на силу у Унију која од почетка није хтела да нас третира као и остале земље.

Чини се и да се одустаје од слепог и готово ирационалног инсистирања око парадигне да ЕУ нема алтернативу, па се помиње и могућност „сарадње без учлањења“. Мислите ли да је то могуће?
То је отприлике ово што сам казао и што иначе ЕУ прилично облапорно нуди другим земљама, медитеранским земљама, арапским, Израелу… Већ сам поменуо Турску, као пример где се помиње привилеговани однос уместо чланства, јер на тај начин држе Турску даље од себе, а истовремено, не предалеко. Могући су дакле различити односи узајамног интереса и сарадње, што би требало да буде и наш циљ. Наш циљ није да од ЕУ направимо непријатеља, нити да од Америке правимо непријатеља, него да их вратимо на позиције које су они напустили, да нас третирају и респектују на прихватљив, међународно легитиман начин, да сарађујемо на тим основима у свим областима које одговарају нашим интересима, али не да будемо њихова марионета, нити предмет њихове зловоље и експериментисања као што је то случај у последњих 20 година.

Како тумачите понашање Немачке и њене најновије притиске на Србију?
У вези са Немачком постоје два схватања: једно је да се Немачка еманциповала од утицаја и зависности од Америке и да све више води и намеће своју политику, за сада, прве европске силе. Друго схватање је да то није баш тако, односно да је Немачка и даље под америчким политичким и војним кишобраном, и да је у суштини само млађи партнер у спровођењу америчке политике у Европи, а посебно према нама. Приклањам се овом другом мишљењу. Разуме се да Немачка у оквиру и вршењу те улоге настоји да промовише и остварује своје специфичне интересе. Она према нама има специфичне интересе које остварује већ 20 година. Прво, имала је интерес да стави тачку на постојање СФРЈ, што је урадила отворено са Геншером и Колом. Онда је имала интереса да подржи друге против нас у тим сукобима који су настали не нашом жељом него жељом других који су хтели насилно да се издвоје као самосталне државе, и треће је то што је Немачка дала потпуно за право косовским Албанцима и током агресије НАТО-а на Југославију и после тога. Сетимо се да је министар одбране Немачке био један од највулгарнијих политичара у измишљању информација у вези са ситуацијом на КиМ, да су немачки контингенти на Косову убрзо постали главни, колико су се амерички повлачили и да је сада контингент КФОР-а практично у рукама Немачке. Према томе, они имају интересе да се ситуација у бившој СФРЈ дефинитивно „раствори“, да задрже оно што су они хтели да добију, а то је доминантан утицај у бившим западним републикама, али и да се не лише погодности које им у односима са нама пружа економија. Значи држе се истовремено и штапа према нама и шаргарепе која одговара перфектно и њиховим економским интересима. Ми не би требало од Немачке као велике силе, европске за сада, а надам се да ће то и остати, да очекујемо ни љубав, ни нежност, као што то не би требало да очекујемо ни од једне велике силе. Од Немачке посебно, јер је она у прошлом веку показала да нема баш никакве нежности и жеље да буде боља према нама. Али све се мења, па и то, и неопходно је да се трудимо да са Немачком градимо што боље, пре свега економске односе, па и да јачамо међусобно разумевање, али да не уступамо никаквој политици диктата и уцењивања која би долазила из тог правца. Нажалост, диктат је немачка реч, ушла је у употребу у међународној пракси и Немачка као да је на то љубоморна и покушава да ту реч оживи, и то баш у односима са нама, што опет није можда случајно. У сваком случају, не би требало ни од комарца правити магарца, није Немачка то што њени обожаваоци желе да виде, она је и даље само млађи партнер много значајније Америке, уклапа се у њену стратегију према нама. Наша је несрећа што се та стратегија према нама поклапа са америчком, што отежава нашу позицију, али време је најбољи доктор и оно ће бити све више наклоњено нама како се буду даље мењали односи снага у свету, што ће и Немачкој омогућити да буде самосталнија у односу на садашњу зависност од Америке.

У случају уцене Белим шенгеном,чини се да је „стрела одапета“, односно да је укидање безвизног режима само питање дана, како многи (да ли уопште рећи – песимисти!) већ оцењују?
Знате шта, у радионицама у Бриселу ништа није случајно. Користе се сви елементи за прављење стања од „лего коцкица“ како њима одговара. Безвизни режим је нешто што им се нашло при руци, јер се случајно поклопило са чињеницом да се повећава број азиланата, али то повећање је било и ранијих година, па није тако драстично коришћено против нас. Уопште не искључујем да то није један од притисака, пошто они знају да бисмо у том случају били изложени притиску породица гастарбајтера и овог малог елитног процента доброживећих у Србији, који јесте мали по проценту, али је добро распоређен и могао би да врши притисак на владу. Тако да они рачунају да ће када користе ту карту имати и савезнике у самој Србији. Међутим, све то је минорно у односу на главни проблем који хоће да реше, а то је да нас натерају да капитулирамо до краја. То значи – да прихватимо такозвану нову реалност, да се практично одрекнемо наше тапије и да они онда скину са себе оптужбу да су учинили нешто неправо, противно међународном праву и својим обавезама које су преузели по основу низа међународних политичких докумената и правних инструмената.

Кадровска ситуација у српској дипломатији ретко је тема јавних расправа, мада се – из редова дипломатске професије – може чути како земља многе невоље дугује управо недораслим кадровима у дипломатији?
Знате шта, ми смо од петог октобра наовамо усвојили концепт тзв. епигонске дипломатије, значи дипломатије која би више требало да увери наше нове пријатеље на Западу да смо ми добри, лојални, конструктивни, него да стварно залегне за наше интересе и да их оствари код тих нових пријатеља. Тако да са те стране нисмо ни имали потребу за неком стварном дипломатијом него за климоглавцима у тој дипломатији који ће прихватати оно што други већ спреме као јело за нас, за међународне форуме. Сада се ситуација ваљда мења, нешто смо ново научили из тих искустава. Имамо нову власт која има шансу да врати дах и дух тој дипломатији, и да је учини стварно националном. Не мислим да кажем – великонационалну дипломатију, него ону, у националном смислу, нормалну, као што би то требало да чини дипломатија сваке друге земље која држи до себе, јер то што смо до сада радили, то је угађање овим нашим страним надзиратељима и слеђење њихове политике. Постоји неколико драстичних примера за ту слепу улицу у коју смо ушли, један јесте чињеница да смо затворили амбасаду у Зимбабвеу, земљи која је једина као нестални члан Савета безбедности 1992.године гласала против увођења санкција Југославији, онда када се Јељцинова Русија није противила. И таква земља уместо да буде заувек третирана као наш пријатељ је одгурнута устрану, што је њу тешко повредило. Ту недавно сам чуо да смо Белорусију која је у време агресије дала највећу могућу подршку нама, па је њен председник изложио себе опасности и дошао у Београд да демонстрира ту солидарност са нама, да смо ту следили неку одлуку ЕУ која је била понижавајућа за Белорусију. То су примери не државне политике него вазалске политике. И ми ту обавезу уопште нисмо имали према ЕУ јер смо далеко од близине Унији, а као додатни аргуменат да то није требало да чинимо јесте чињеница да ни сами чланови ЕУ нису јединствени у много важнијим питањима. Рецимо, око питања признавања независности Косова, пет држава се супротставило томе. У вези са питањем Ирака и Либије многе државе су одбиле да учествују. Међу њима самима дакле нема јединствене политике, а ми као далеки аутсајдери смо направили ту велику политичку грешку да се на један врло ружан начин одужимо земљи која је била најсолидарнија са нама у тренутку кад нам је било најтеже.

Да ли сте некад, макар и посредно и „заобилазно“, били позивани или пак били у прилици да саветујете ауторитативно тело које се зове Спољнополитички савет Министарства спољних послова?
Нисам и не изненађује ме што нисам, јер је циљ, колико сам разумео, тог Савета да надзире да ли ће и колико наша политика према Западу бити до краја послушничка и епигонска. Разуме се да у таквој једној околини није било места за било какво друго мишљење или тумачење потреба наше спољне политике.

Недавно сте учествовали у обележавању годишњице Балканских ратова и надахнуто говорили о славном Другом Гвозденом пуку „Књаз Михаило“. Ови наши термопилски хероји, јесу, како рекосте, „парадигма родољубља и инспирација за данашње и будуће генерације“! Где је и како се разуме родољубље данас, када сви појмови, па дакле и овај „трпе редефинисање“?
У вези с тим морам да кажем да смо ми на неки начин издвојени од других. Само се према нама управљају рефлектори контроле: да ли и колико се ослањамо на нашу прошлост, да ли и колико је оживљавамо или се чак, што се од стране надзиратеља тумачи као најнепожељније и најгоре, прошлошћу служимо да бисмо боље остваривали наше циљеве у садашњости. Према другим земљама, колико видим, таквог старатељског надзирања нема. Наши тзв. космополити су то прихватили као неку врсту њиховог аванзовања у правцу Европе и мондијализма, али се заборавља да те исте земље које траже и очекују од нас да потискујемо вредности из наше прошлости саме су врло бучне и веома активне у оживљавању и величању сопствене прошлости. Америка је ту најдаље отишла. Нема већег национализма него што је то Америка и Американци. Исто је и са Француском, са Британијом и свима другима. Наши тзв. мондијалисти би требало да се сете да нема човекољубља без родољубља. Не може се волети свет, а не волети сопствени народ. Не може се волети сопствени народ, а не волети своја породица. То су аксиоми за сваког човека и његово понашање у било каквој широј заједници. Али ти наши новоскројени мондијалисти су у суштини одметници од сопствених националних вредности и у трци да се што више идентификују са вредностима других, а заборављају да их ти други због тога неће уважавати јер немају своје корене него ће их користити и презирати. Према томе најбољи начин да се препоручимо свету као конструктивни и саставни део тог света јесте да се ослонимо на своје корене и да са својом баштином кренемо у сусрет свету. Ако идемо голим рукама нећемо бити ни слуге у том свету. То наши новопечени мондијалисти у жељи да се што пре и што више допадну тзв. великом свету заборављају и зато се тако лоше и третирају тамо.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Gresite gospodine JOVANOVICU , nista se nece promjeniti ukoliko prethodna Vlada bude kaznjena „HISTORISKOM OSUDOM“! Njih treba suditi za V E L E I Z D A J U !!!! (nadam se da za veleizdaju jos uvjek postoji SMRTNA KAZNA).Ukoliko bi se to ucninilo siguran sam da bi ova sadasnja VLADA prestala da ponavlja ljigavosti prethodne vlade o „bezalternativnoj E.U „, obecanja da ce postivati dogovore Brisela -Beograda i Pristine koji imaju cisto privatni karakter,jer su tajni i nisu prosli SKUPSTINSKU PROCEDURU, i apsolutno su stetni za SRBIJU.Vjerovatno bi se prestali PODANICKI i KUKAVICKI i dalje odnostiti sa predstavnicima E.U i SAD…………….ne bi dozvolili da im stranci stvaraju nelogicne koalicije i iz toga VLADE……u svakom njihovom gestu bi se moralo prepoznati da brane interese DRZAVE SRBIJE a ne suprotno kao do sada……………..




    0



    0
  2. Родољубље је истражити комунистичке злочине над Србима,ни ту се ова квазидржава није дефинисала!На чијој је страни власт?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *