Почетна / Друштво / Велика хашка опсена

Велика хашка опсена

Пише Никола Врзић

Ако је УНПРОФОР тврдио да су муслиманске снаге у Сарајеву гађале сопствене грађане, и ако је оптужбу за систематско терорисање цивила у Сарајеву Хашко тужилаштво свело на 10 (десет!) снајперских напада и не више од 20 (!) граната са српских положаја, а Савет безбедности УН на затвореној седници одлучио да се документи у вези са Сребреницом сакрију за наредних 30 до 50 година, значи ли то да понајвећа српска кривица, заправо, лежи у томе што смо се нашли на погрешној страни пропагандног рата? 

Одавно смо, постиђени страшним злочином, постали уверени да су босански Срби 27. маја 1992. године испалили три гранате на људе који су чекали хлеб у сарајевској Улици Васе Мискина. Убили 26 и ранили 108 грађана Сарајева. И ко зна докле бисмо живели у том уверењу, у тешком стиду и кривици, да нас Тужилаштво Хашког трибунала није убедило у супротно. Тужилаштво је Хашког трибунала, гонећи Ратка Младића и Радована Караџића (и) због систематског терорисања грађана Сарајева гранатама и снајперима, из списка злодела која им се стављају на терет, из списка снајперских метака и граната које су због њих двојице падале на Сарајево, избацило масакр у Васе Мискина. Знајући нешто што ми не знамо, у тај га списак злочина, за које су одговорни Срби, хашки тужиоци нису ни уврстили, што ће рећи да знају да је за масакр одговоран неко други…
При чему наша досадашња увереност у сопствену кривицу остаје као подсећање на жестоку и дугогодишњу медијско-политичку пропаганду која нас је до те мере покорила да се безмало нисмо усуђивали ни да посумњамо у истину која нам је била сервирана као последњи оброк осуђенику на смрт. Док нам, јел’, само Хашко тужилаштво није доказало да је тај последњи оброк представљао једну обичну превару. Али није то и једина, чак ни највећа подвала која нам се разоткрива пред очима, а да српска јавност о њој не сме ни да зуцне.

10 И 10 Информације које следе, наиме, ексклузивне су само због тога што нико други у Србији није могао/хтео/смео да их објави. Њиховим објављивањем „Печат“ сведочи да јесте лист слободне Србије, али и да сви остали српски медији, ћутећи о информацијама које су свакоме доступне на сајту Хашког трибунала, то нажалост нису…
Хаг, као место на којем се утврђује историја ратова у бившој Југославији, и утврђује (српска) кривица за те ратове, постао је и кудикамо значајнији после недавне ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анту Готовини и Младену Маркачу; кудикамо значајнији зато што нам је та пресуда, и реакције на пресуду, и дефинитивно показала да се ту не ради о индивидуалној, већ о (нашој) колективној кривици или (туђој) невиности. Па су тако читава „Олуја“ и хрватски Домовински рат, ослобађајућом пресудом двојици појединаца, постали легитимни и сасвим неспорни (Дорис Пак, немачка европосланица: „Суд је ревидирао њихову улогу у рату, као и улогу Хрватске у рату. Операција која је довела до повратка окупиране територије сада се може гледати у другачијем светлу. Домовински рат је био праведан и одбрамбени рат“); док је, само ли наставимо том логиком, осуђујућим пресудама српским генералима, и то због удруженог злочиначког подухвата, пресуђено и свима нама да смо удружени злочинци.
Е са таквом опасношћу, да нам се пресуди још и горе него што нам је пресуђено досад, ван сваке медијске пажње у Хагу теку суђења Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, и Ратку Младићу, генералу, некадашњем заповеднику Војске Републике Српске. И имамо ту шта да чујемо, само што нема ко да чује…
Прошло је, рекосмо, потпуно незапажено да су Срби ослобођени одговорности за масакр у Васе Мискина; готово да нико ни приметио није да је Судско веће, на захтев одбране Радована Караџића, већ одбацилу читаву (и то прву!) тачку оптужнице, за геноцид у седам БиХ општина.

Успут, наравно да се нико ни осврнуо није када су у међувремену разобличени и Тужилаштво и Секретаријат хашког суда; само у случају Радована Караџића тужилаштво је 78 пута ухваћено у (очигледно систематском) недозвољеном покушају да сакрије документа од одбране. Док се Секретаријат (још једном) показао као прикривени савезник Тужилаштва, смањивши Караџићевој одбрани буџет за читавих 150 хиљада евра, и то баш уочи почетка изношења одбране. На толико су, наиме, одједном проценили вредност недовршене Караџићеве куће на Палама – где су некретнине очигледно скупље него на пашњацима на Врачару – и одједном одлучили да за толико смање буџет одбране, иако су за ту кућу знали макар још откако је Караџић стигао у Хаг, 2008. године…
Али шта је 150 хиљада евра некретнине на Палама у односу на бомбардовање Сарајева са тих брда око Пала, у односу на, како су то хашки тужиоци дефинисали, систематско злостављање цивила у Сарајеву српским гранатама и снајперима са околних брда. Сви се, уосталом, јако добро сећамо Сарајева под српским бомбама, Сарајлија које у страху од српских снајпера нос не смеју да помоле на улицу. Колико ли је хиљада бомби пало на Сарајево, колико ли се стотина, хиљада, снајперских напада догодило у три и по године крваве опсаде Сарајева? Тужилаштво Хашког трибунала, оптужујући Ратка Младића за систематско злостављање цивила у Сарајеву, избројало их је: 10, и још 10. Десет артиљеријских напада са једном до три гранате, и 10, како они то називају, снајперских инцидената. Укупно, дакле, двадесетак граната и 10 снајперских метака, именом и презименом рањеног или погинулог, по тврдњи самог Тужилаштва! За три и по године онолико страшне опсаде.
У оптужници се, истини за вољу, наводи да је реч о илустративним примерима тог злостављања цивила, али овој је тврдњи потребно озбиљно разјашњење, да не кажемо раскринкавање. У првобитној је оптужници, наиме, било укупно 76 имена овако рањених и убијених Сарајлија; како су време и докази одмицали, тако се овај списак смањивао, смањивао, и дошао до броја 10. При том, Караџићева је одбрана тек отпочела (њега, додуше, терете за чак 16 снајперисања), а Младићева још и није, тако да би и ова бројка могла да постане још мања. И сад указујемо на логичан закључак из овако доследног смањивања броја жртава српских снајпера: нису ово „илустративни примери“ већ сви примери које Хашко тужилаштво има; јер, да примера има још, они би их и ставили у оптужницу, уместо што дозвољавају да им се првобитни списак сведе на свега 10. А ако су 10 снајперских и 10 артиљеријских напада за три и по године грађанског рата доказ систематског злостављања сарајевских цивила, шта је онда 3.381 напад на цивиле и цивилне објекте током НАТО агресије 1999. године, која је трајала само 78 дана? Ах, да, ми смо тада били колатерална штета, при чему је 557 цивила, убијених у тим нападима, тек било нешто колатералније оштећено од нас осталих.

МАРКАЛЕ У ХАГУ Али ни ова мизерна бројка граната и снајпера, која већ сама по себи развејава ту велику пропагандну опсену о граду – мученику и Србима – варварским мучитељима са брда, није једино што шокира када се удубимо у Караџићев и Младићев случај пред Хашким трибуналом.
И даље смо, дакле, у Сарајеву, зароњени у доказе о систематском злоставању цивила, иако нам десет не делује као ишта систематско. Идемо на пијацу Маркале, идемо у 5. фебруар 1994. и 28. август 1995. У првом је нападу убијено 66, а рањено више од 140 људи; у другом, 43 људи је погинуло, а 75 рањено. Ужасни злочини, ван сваке сумње, за које су, такође ван сваке сумње, Си-Ен-Ен и Кристијана Аманпур одмах оптужили Србе; ова се оптужба показала толико уверљивом да је и Хашко тужилаштво „Маркале 1“ и „Маркале 2“ уврстило међу оних 10, односно 16 артиљеријских напада на Сарајево којима терети Младића, односно Караџића.
Бомбашки напади на Маркале, уосталом, баш као и Васе Мискина, и остали су нам урезани у колективну свест као крвави симболи варварске српске агресије, с тим што Васе Мискина из ове приче тихо и неприметно испаде…
А шта ћемо с Маркалама? Ишчитавамо сведочења, избегавајући при том сведочења Срба. Њима, уосталом, нико и не верује, па нећемо ни ми док се не уверимо у супротно. До тада, читамо шта су Хагу говорили официри УНПРОФОР-а. Међу њима тек по један Рус и Украјинац, углавном Канађани и један Новозеланђанин.
„Маркале 1“, 5. фебруар 1994, о гранати за коју су Си-Ен-Ен и Хашко тужилаштво оптужили Србе, говоре балистички експерти и официри УНПРОФОР-а. У најблажем делу својих сведочења они оповргавају, тј. уносе разумну сумњу у тврдњу Тужилаштва (и Кристијане Аманпур) да су гранату испалили Срби, објашњавајући да уопште није било могуће утврдити ко је гранату испалио, Срби или муслимани; остатак њихових сведочења, пак, представља тешку оптужбу на рачун Тужилаштва и Кристијане Аманпур, и на рачун њихових инспиратора.
Британски балистички стручњак Дерек Олсоп, са Академије одбране Уједињеног краљевства, тако, под заклетвом тврди да је било немогуће утврдити раздаљину с које је стигла смртоносна граната, те је, самим тим, немогуће ван разложне сумње окривити Србе да су је испалили, наравно, под условом да је циљ поступка да се открије истина. Џон Расел, Канађанин, мајор, у то време помоћник за војна питања специјалног представника генсека УН-а Серђа де Мела, лично је прегледао кратер и навео да није било могуће одредити ко је испалио гранату, те да је у складу с тим команди УНПРОФОР-а у Загребу 6. фебруара, дан после трагедије на Маркалама, упућен извештај са закључком да су обе стране, и српска и муслиманска, могле да испале минобацачку гранату смрти. И Стивен Џодри, канадски артиљеријски стручњак који је у централи у Загребу проучавао извештаје са терена, закључио је да није било могуће дати дефинитиван одговор на кључно питање, чији је минобацач испалио гранату. Најзад, и генерал Мајкл Готје, који је у време свог пензионисања 2009. био командант свих канадских војних снага стационираних ван земље, а фебруара 1994. предводио УН-ов истражни тим, рекао је да је правац из којег је граната стигла било могуће утврдити, али не и тачну раздаљину, због чега је и сам извео закључак да су „обе стране могле да испале гранату“.

КРИСТИЈАНИНА ПРОПАГАНДА Већ се после ових неколико изјава поставља питање да ли је уопште ико још, осим Кристијане Аманпур и Си-Ен-Ена, успео да утврди да су гранату испалили Срби? Споменути мајор Расел, кад смо код тога, присетио се и да је Си-Ен-Ен већ 5. фебруара 1994, дан пре него што је иницијални извештај УНПРОФОР-а и написан (са закључком, рекосмо, да се не зна ко је испалио гранату), за гранатирање Маркала оптужио Србе. Расел је то, додајмо, назвао пропагандом…
Због чега није било могуће прецизно утврдити кривца? Тим пре што је пуковник Џодри пред Трибуналом напоменуо да је анализа кратера стара и релативно једноставна метода за утврђивање локације порекла минобацачке гранате. Одговор је, врло интересантан, пружио генерал Мајкл Готје; рекао је да су кратер упропастили, раскопавши га, француски војници, употребљавајући неку „неконвенционалну“, „сумњиву“ („suspect“) методу истраживања, те да је извесни капетан Верди, који је потом преузео случај, приде начинио математичке грешке у својим рачуницама, због чега су добијени резултати постали безвредни. После Француза и Вердија, када су Готјеови истражитељи преузели случај, већ је постало прекасно за дефинитиван закључак.
Што не значи да одређених закључака још тада није било напретек. Одређених у смислу да су одредили, са великом вероватноћом, да смртоносну гранату на Маркале нису испалили Срби, већ сами муслимани. Сергеј Мороз, украјински пуковник, посведочио је Хагу да му је руски официр из УН-овог истражног тима Румјанцев рекао да граната није стигла са српске стране, већ да се верује да је експлодирала специјална експлозивна направа донета или бачена на пијацу. Добро, сад, Рус и Украјинац, ово смрди на некакву српску заверу. Али, шта о свему каже, рецимо, Канађанин Расел? Утврдио је да је упадни угао гранате, ако је испаљена из минобацача, због високих зграда у околини морао да буде изузетно стрм (безмало 90 степени, да будемо јаснији) да би пребацио те зграде, из чега је извео закључак да је граната морала да буде испаљена из близине. У којој су, је л’, биле само муслиманске снаге. И још је у свој лични дневник, који је из дана у дан водио док је боравио у Босни, 5. фебруара 1994, на дан трагедије, уписао да верује да су муслимани пуцали сами на себе. И још, приде, да су у потоњој инспекцији оружја босанских снага пронађене ручно прављене гранате од 120 mm, које су својим специфичним изгледом, чак и по изгледу варова, биле идентичне репу гранате која је погодила Маркале. А Стивен Џодри, у својим закључцима, навео је да је граната, ако је уопште стигла из даљине, испаљена из области чијих су 95 одсто контролисале муслиманске снаге, али и да „ништа не оспорава“ могућност да је граната испаљена ручно, са крова оближње зграде! Џодри: „С обзиром на релативно малу величину пијаце, и извештаје УН-а да ова област није била подвргнута интензивном гранатирању у сатима, па чак и данима уочи експлозије, могућност да једна једина граната буде испаљена на пијацу, и да је погоди, практично не постоји.“ И зато је, каже, вероватна та могућност да је испаљена ручно, с крова једне од околних зграда…
Слична се ситуација на Маркалама, да не дужимо, понавља и 28. августа 1995. Опет УН истражитељи (Андреј Демуренко) наводе да је један према милион шанса да је та, једна једина граната која је погодила пијацу, стигла са српских положаја, али да ни за ту минималну вероватноћу нема доказа, ни на самом терену, ни у радарским извештајима, опет сумњају да је реч о „терористичком нападу из самог града“, али им се даља истрага, тврди Демуренко, забрањује; амерички обавештајни официр потписује закључак – „супротан законима физике“ – да су гранату испалили Срби, а да на радарима није забележена због свог ниског лета (!?), оставивши при том неодговореним питање како јој је, онда, успело да прескочи околне високе зграде.
Навео је Демуренко и да је УНПРОФОР често имао утисак да муслимани сами снајперима гађају своје грађане у Сарајеву, али да је то било тешко доказати зато што им је команда наредила да такве ситуације не истражују.
Претеривања пристрасног Руса, који би да скине кривицу са Срба? Али и лондонски „Индепендент“ је, још 22. августа 1992, извештавао да „званичници УН и виши западни војни официри верују да су нека од најгорих недавних убистава у Сарајеву, укључујући масакр најмање 16 људи у реду за хлеб, извршили муслимански браниоци града – а не Срби који га опседају – као пропагандни трик да придобију симпатије света и војну интервенцију“. Што се масакра у Васе Мискина тиче, лист је навео: „Поверљиви извештаји команданту снага УН, генералу Сатишу Намбијару, закључују да су босанске снаге, лојалне предсесднику Алији Изетбеговићу, детонирале бомбу. ‚Верујемо да је то била даљински управљана експлозија, вероватно у конзерви‘, рекао је званичник УН-а.“

Грејово сведочење И све би можда остало на новинској спекулацији и руској пристрасности да се Хагом није заорило сведочење Ричарда Пола Греја, пуковника војске Новог Зеланда. Муслимани су, сведочио је Греј, на Србе пуцали са положаја иза болнице Кошево, како би испровоцирали њихову узвратну ватру по цивилном циљу; 13. јула 1992. из минобацача су, навео је, убијена деца којој су канадски војници, са прозора зграде ПТТ-а, бацали слаткише, а та је минобацачка граната, сматра Греј, стигла са муслиманских положаја (ове експлозије, примећујемо, нема ни у Караџићевој, ни у Младићевој оптужници); рутина је била, наставља Новозеланђанин, да се минобацачима гађа око зграде Председништва кад год би ту боравиле иностране званице, и наводи 17. јул 1992. и посету британског шефа дипломатије Дагласа Херда. Тек што је Херд ушао у зграду, каже Греј, пала је граната која је убила 10 случајних пролазника. Томе је лично присуствовао, и чуо звук приликом испаљивања гранате. „Удаљеност је била мања од 200 метара“, посведочио је о муслиманским нападима на сопствене цивиле, и закључио да је босанска страна „намерно убијала сопствене цивиле како би задобила симпатије света и испровоцирала међународну интервенцију“…
Постају ли сада (још) веродостојније речи Сребреничанина Хакије Мехољића, који је испричао да му је Алија Изетбеговић рекао да има „понуду од Клинтона да четници уђу у Сребреницу“, да ће онда „поклати 5.000 муслимана“, и да ће потом уследити НАТО интервенција против Срба у БиХ…
А што се Сребренице тиче, која се Караџићу, Младићу и свим Србима понајвише ставља на терет и на душу, скрећемо пажњу на књигу Аустријанца Рафаела Драштака „Крај игре 1995“. У њој се износи досад непознат, а врло индикативан податак: на једној затвореној седници Савета безбедности, одржаној 1995. године, донета је одлука да се за наредних 30 до 50 година архивирају сва УН-ова документа у вези са Сребреницом, и да се не откривају чак ни Хашком трибуналу! Одлука је донета по захтеву САД-а, Француске и Велике Британије… Ако немају шта да сакрију, зашто крију? Можда би се показало да се Сребреница не разликује баш превише од Васе Мискина, од „Маркала 1“ и „Маркала 2“, и осталих подвала које се раскринкавају пред нашим очима, а да ми то не смемо ни да приметимо, а камоли да искористимо. Зато што нам то не дозвољавају они који нам земљом и управљају, то јест баш они што не дају да се обелодане сви документи о Сребреници.

 

4 коментара

  1. Budite sigurni da taj UNPROFR i svi ostali bolje to znaju nego mi,ali im nista ne pomaze,moraju da rade kako im „stvaraoci novog poretka“ narede!A taj „novi poredak“ ce da dozivi svoju kataklizmu jer nije od Boga dat!Zato mi Srbi ne smemo to da podrzavamo!




    0



    0
  2. Ni opsena ni zabluda. Za slobodno misleće Srbe, Tribunal i nije bio pravna institucija a formiran je isključivo da bi se sudilo Srbima. To samo nije bilo jasno domaćim kvislinzima i NVO. Ne prihvataju to oni ni danas jer ta vrsta njihove dekadencije je nepopravljiva. Kada bude istorija stavila dogadjaje na svoje mesto i kad istina ugleda svetlo dana, saznaćemo da smo se dvehiljadite vratili, bar pedeset godina unazad.




    0



    0
  3. Jedno mi nije sasvim jasno, ako su nam Rusi prijatelji a ja iskreno mislim da jesu, zasto oni ne objave celom svetu istinu o Srebrenici koju evropska unija hoce da sakrije za narednih 30 do 50 godina?




    0



    0
    • Na svim drzavnim TV koje nisu pod kontrolom zlikovaca novog poretka je objavljivano!Pa i sami znate da u Srbiji od nenarodne vlasti,zutog kartela,i svih dos-manlija,nije moguce to pokazati na TV kanalima!




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *