Уста зачепљена кривицом

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Да ли Немачка може да критикује израелску власт, а да се то, увек и одмах, не квалификује као антисемитизам? 

Најновији оружани сукоб између Израела и Палестинаца (Хамас) у области Газе, који је претио да се претвори у ратни пожар ширих размера – по сведочењу „Њујорк тајмса“ била је то са израелске стране (само) вежба за могући (и предстојећи?) напад на Иран – окончан је после осам дана примирјем. Тај сукоб је, међутим, подстакао у Немачкој (изнова) жустру и жучну расправу која се (још) не стишава око, у овој земљи увек деликатног и политички запаљивог питања: колико се сме ићи далеко у критици јеврејске државе (њених власти), а да се то одмах не оквалификује као антисемитизам.

ПУЛС НАЦИЈЕ Мишљења о томе су, чини се у овом тренутку више него икад раније крајње поларизована. И све уочљивији бива раскорак између немачке званичне, државне политике, која у континуитету, готово беспоговорно (бар јавно) аминује сваки подухват власти у Тел Авиву – и безбедност јеврејске државе означава, и прихвата, као један од приоритета своје спољне политике – и расположења у добром делу (све критичкије) јавности. То очигледно, и посебно из демографских разлога, све више забрињава званичнике у Берлину, а нарочито јеврејску заједницу у Немачкој: на друштвену сцену ступа генерација Немаца коју све мање оптерећује, и обавезује, кривица њихових дедова. На чињеницу да „антисемитска температура“ озбиљно, и забрињавајуће расте, упозорио је један од најутицајнијих првака јеврејске заједнице у овој земљи, Штефан Крамер, генерални секретар Централног већа Јевреја. Крамер је још пре две године, поводом обележавања „кристалне ноћи“, упозорио да„ситуација постаје претећа“. Јевреји су (опет) „објекат мржње и клевете“ и крајње је време да држава, под хитно, сачини „национални акциони план“ и крене у одлучнији обрачун са антисемитизмом. То је званичном Берлину био сигнал за узбуну.

[restrictedarea]

ЛАТЕНТНИ АНТИСЕМИТИЗАМ Влада је формирала независни експертски тим и наложила му да на тему антисемитизма и односа према Јеврејима темељито „опипа пулс нације“. Извештај експерата, а ради се о научницима од угледа и формата, срочен на више од две стотине страна, најпре је дат „на увид“ влади и половином ове године предочен Бундестагу. Тај рапорт је открио, за власт изненађујуће и алармантне чињенице: иако је у државној политици, недвосмислено и у континуитету, антисемитизам „табу тема“, њим је „инфициран“ сваки пети Немац! Анализа је „рендгентски“ и дубински снимала укорењеност стереотипа и предрасуда о Јеврејима, који су, најчешће, плод, како је речено на презентацији у Бундестагу, необавештености и незнања, да је најјаче извориште антисемитизма у ултрадесничарском миљеу (у служби за заштиту уставног поретка број припадника екстремне деснице, спремне на све, процењује се на 26. 000), али да је „латентни антисемитизам“ продро и у немачку средњу класу. Додатну драматику свему овоме даје следећи податак: у око тридесет исламских верских организација у овој земљи постоји близу четрдесет хиљада (!) верских фанатика склоних демонстрацији насиља према Јеврејима. Кад је реч о статистичком резимеу ове „дубинске“ анализе, још неколико података: сваки осми Немац је уверен да су Јевреји сами криви за прогоне и страдања, четрдесет одсто сматра да садашњи Јевреји из сопствене несреће у прошлости „извлаче корист“, сваки шести наглашава да они (и данас) имају „превише утицаја“ у Немачкој, а тринаест одсто њих чак пориче право јеврејској држави (Израелу) на постојање! У површним анализама међународних организација, које су узимале у обзир углавном статистички инцидентне ситуације у односу на Јевреје, Немачка се налазила по средини листе. „Котирала“ се, истина, горе него Велика Британија, Француска и Италија, али боље него Пољска, Мађарска и Португалија, земље у којима се нетрпељивост према Јеврејима чешће испољавала. Споменути рапорт експерата баца, међутим, нову светлост на овај мрачни проблем немачког друштва и можда боље објашњава разлоге запаљивих варничења, разним, често и ефемерним, поводима у односу према Јеврејима и њиховој држави, мимо и изван државне равни и званичне политике.

ДО ПОСЛЕДЊЕ КОНСЕКВЕНЦЕ Тако је крајем маја ове године атмосфера доведена до усијања поводом одлуке градских власти у Франкфурту да угледну награду „Теодор Адорно“, названу по (чувеном) утемељивачу филозофске школе критичког мишљења с марксистичких позиција, доделе провокативном филозофу, подједнако хваљеном и оспораваном, Американки Џутит Батлер, коју сврставају у „врх естрадне филозофије“ и – жестоког критичара власти у Израелу. Ову заиста угледну награду која се од 1977. додељује сваке треће године за филозофију, позориште, музику и филм, добила су гласовита (махом јеврејска) имена: Норберт Елиас, Јирген Хабермас, Жан Лик Годар, Зигмунд Бауман и Жак Дерида. Представници јеврејске заједнице у Немачкој су веома оштро реаговали на одлуку власти у Франкфурту, оптужујући их да се скривају иза „академског антисемитизма“ у критици Израела. Батлерова је, у овим критикама, прошла далеко горе, ова „полујеврејка“означена је као „велики мрзитељ Израела“ и „нациста“!
Кад је реч о званичној политици, Берлин се упадљиво трудио да покаже и докаже како је „извукао поуке“ из стравичне (нацистичке) прошлости и да су немачки лидери, у континуитету, свесни одговорности за злочин почињен над Јеврејима (холокауст). У демонстрацији те одговорности, и обавезе до „последње консеквенце“, отишла је најдаље, чини се, садашња влада, саопштавајући, децидирано и изричито, како је у свему и увек спремна да, гарантујући безбедност и опстанак јеврејске државе, „пређе са речи на дела“. Речено је то у контексту претњи које су стизале из Техерана, индиректних (страх од иранског нуклеарног програма и бомбе) и директних (ирански председник је упорно понављао како ће „избрисати Израел са лица земље“) претњи.
Да није реч о празним обећањима, влада у Берлину је показала одобравајући, поред осталог, испоруке подморница опремљених за ношење нуклеарних бојевих глава. То је подстакло нобеловца Гинтера Граса да своју забринутост „преточи“ у упозоравајућу и провокативну песму под насловом „Шта се мора рећи“, која је пролетос изазвала бурне реакције у самој Немачкој и још бурније у Израелу, о чему је „Печат“ обавештавао читаоце, објавивши и „спорну“ Грасову песму.

ЗАКАСНЕЛИ РАЗГОВОР О ИЗРАЕЛУ На најпознатијег савременог немачког писца сручило се „дрвље и камење“. Власти у Тел Авиву су саопштиле да му забрањују улазак у земљу (остало нам је непознато да ли је забрана у међувремену повучена), а један број немачких интелектуалаца оптужио је Граса за „нескривени и политички некоректни антисемитизам“ (Матијас Дефнер, шеф Шпрингерове издавачке куће). Извучени су дуго прећуткивани детаљи из његове ратне биографије (есесовска униформа), а угледни публициста (јеврејског порекла) Хенрик М. Бродер је констатовао да то није писао песник него „нациста“. Било је, дакако, и доста оних који су устали у његову одбрану. И у томе су, као и у оптужбама, опет били веома гласни и изричити и интелектуалци с јеврејским коренима. Новинар и издавач Јакоб Аугштајн, син (гласовитог, почившег) оснивача и власника „Шпигла“ Рудолфа Аугштајна је приметио да Грасови стихови нису „велика песма, ни бриљантна политичка анализа“, али је одмах затим констатовао како ће се оно што је објављено под насловом „Шта се мора рећи“ једном убрајати у „ његове најутицајније речи“. У њима се, подсетио је Аугштајн, налази реченица коју „више нећемо моћи да избегнемо“: „Нуклеарна сила Израел угрожава ионако крхки мир у свету“. Грас је преузео на себе одговорност да изговори ову реченицу (која је„подигла праву буру“ зато „што је тачна“ и зато што ју је „изговорио један Немац“) којом је „почео закаснели разговор“ о Израелу. И о томе да се Израел спрема за рат против Ирана… рат који је свет могао да „гурне у понор“. А када о томе говори Немац, „тема разговора мора бити и немачка одговорност“, записао је Аугштајн уз констатацију како је Грас „знао да ће бити оптужен за антисемитизам“. Али Грас, наглашава Аугштајн, „није антисемит, ни немачки историјски зомби. Он је реалиста. Он осуђује нуклеарни потенцијал Израела „који није подложан никаквој контроли“ и немачку војну индустрију која Израелу испоручује подморнице, при чему је „пун гнушања“ према „лицемерству Запада“ које је „одувек једини модел нашег понашања према Блиском истоку“.

ЗЛОУПОТРЕБА ПОЈМА АНТИСЕМИТИЗАМ Сврстан у оне који покушавају да „релативизују кривицу Немаца окривљујући Јевреје“, Аугштајн је јетко узвратио да се овде не ради о „историји Немачке, него о опстанку света“. Поводом учесталих оптужби да је антисемит због критике на рачун владе у Тел Авиву, и у случају последњег ратног сукоба с Палестинцима, упозорио на „опасну злоупотребу тог појма“ и „погрешној дебати“ у чијој „сенци цвета прави антисемитизам“. Опасну злоупотребу појма антисемитизам Аугштајн види када се том оптужбом узима у одбрану „окупациона политика Израела“. Тако овај појам „губи значење, а тема достојанство“, што само „користи стварним непријатељима Јевреја и штети Израелу“. А Израел „јесте окупациона сила и понаша се као окупатор“. Да би оснажио ову констатацију позива се на њујоршког политиколога Петера Бајнарта који је (у „Штерну“) рекао да је „ у оквиру међународно признатих граница Израел демократија. Тамо важи проглас о независности из 1948. године који гарантује свим грађанима пуну равноправност и политичка права, без обзира на расу, религију и историју. Сасвим је другачија ситуација на окупираним територијама: тамо живе милиони под израелском влашћу без тих права само зато што нису држављани Израела“. Све то, каже Аугштајн, угрожава„демократски легитимитет“ Израела. То овом новинару и левичару који објављује своје колумне (повремено и у„Шпиглу“) под „фирмом“ „У случају недоумице, скрените лево“, неће много помоћи, бар за сада, да му његови критичари скину оптужбу за антисемитизам. Иако та пошаст стиже с (екстремне) деснице, њом могу бити, констатују његови, такође јетки критичари, „инфицирани“ и левичари…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. небитан

    a “podvig cutanja” ( zbog ‘brane’ antisemitizma) se kod Nemaca ‘kompenzira’ – srbofobijom – gotovo iskljucivo – na delu ?! Ko placa sve te silne ‘glasnogovornike’ o “srpskoj krivici” i koliko je tu novca potroseno ??? Ako je u odnosu na Srbe u pitanju ‘stari dobri’ revansizam, kakvo li se tek licemerje skriva iza tih ‘zacepljenih’ ustiju ???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *