Тврда линија у руском војном врху

Постављање Сергеја Шојгуа за министра одбране, уз смену целог војног врха, требало би посматрати као завршницу повезаних потеза Владимира Путина, започетих 2003. хапшењем Михаила Ходорковског

Пола године пошто се Владимир Путин вратио у Кремљ, коначно на своје место, једна по једна, склапају се све коцкице неопходне да стратешка слика Русије у наредној деценији постане, мање-више, комплетна. Последњи кораци тичу се – за глобалну суперсилу каква је Русија, најважније – сфере одбране. Именовањем на место министра војног 57-годишњег генерала Армије и хероја Русије Сергеја Шојгуа, харизматичног, ефикасног и снажног руководиоца, наместо бледуњавог цивила Анатолија Сердјукова (који је сушта супротност свему наведеном), Путин је открио још једну, можда и најважнију, карту из шпила са којим очито тек намерава да игра. На ужас Запада, мало по мало, назире се читава конструкција велике и снажне Русије, коју Путин већ годинама гради.

[restrictedarea]

ПРОМЕНЕ С КАРАКТЕРОМ Управо именовање Шојгуа – Путиновог најважнијег човека поред Дмитрија Медведева – и муњевите смене у војном врху које су одмах затим уследиле, најбоље сведоче о карактеру ових промена. Иако се војнополитички аналитичари још увек устежу да дају конкретније прогнозе, може се основано претпоставити да Русија, са искључиво дипломатско-економских, све одлучније пребацује своју захукталу композицију на војно-безбедносне шине. На то указује и именовање новог начелника Генералштаба, генерал-пуковника Валерија Герасимова. На чело ГШ долази, доскора остракирани, заповедник победоносног Другог чеченског рата, врхунски војни интелектуалац посвећен обуздавању америчке противракетне одбране (ПРО). На том месту наследиће човека са којим се разилазио у вези са суштинским питањима, генерала Армије Николаја Макарова који је водио грузијску кампању 2008. са прилично контроверзним резултатом и чије одлуке у, како многи кажу, погубној реформи војске, већина официра никад није одобравала.
Путинове потезе требало би посматрати као повезану, логичну серију, започету још пре девет година, пред крај његовог првог мандата. Тачније, од тренутка када је, крајем октобра 2003, ухапшен олигарх Михаил Ходорковски. Показало се, „пројекат Ходорковски“ био је испланиран на Западу. Идеја је била да овај магнат из сиве зоне, један од најбогатијих људи света, буде противкандидат Путину на председничким изборима 2004, после чије би победе Москва кренула путем „евроатлантских интеграција“. Овај покушај је одлучно пресечен, по цену стављања Путина на листу непријатеља Запада. Наредни велики трик изведен је четири године касније, у финишу Путиновог другог председничког мандата. Тада је, уместо министра одбране и првог потпредседника Владе Сергеја Иванова, за свог наследника именовао Дмитрија Медведева, који је претходних месеци био у другом плану. То је било изненађење чак и за озбиљне аналитичаре. Јер, Иванов је тада имао имиџ одлучног војника, спремног да у сваком тренутку потегне обарач. Док је, такође потпредседник Владе, али за социјалне пројекте, Медведев наизглед био „хај-тек либерал“, човек који ујутру размишља како да се додвори Западу, а увече како да избаци Путина из политике.
После пет година, показало се да ствари стоје управо супротно, о чему најбоље сведоче садашње позиције Медведева и Иванова: први је председник Владе РФ, са Путиновим бланко поверењем у модернизацији привреде, а други је званично председник Надзорног одбора Евроазијског центра за проучавање популације леопарда. Истина, Иванов је од краја 2011. и шеф председничке администрације – тада Медведева, а сада Путина – али је то само утешна награда за његову смену. И практично протеривање из владе, са места првог потпредседника задуженог за војну индустрију и буџетом од 700 милијарди долара у наредних осам година. Јер, већ следећег дана његово место заузео је Дмитриј Рогозин, дотадашњи амбасадор при НАТО-у, познат по бескомпромисним ставовима према западној алијанси.
А претходно, три месеца раније, тадашњи шеф државе Медведев затражио је од „гвозденог министра финансија“ Алексеја Кудрина да напусти функцију, због јавно израженог неслагања са председником. То је био шок – миљеник Вашингтона Кудрин, човек који је 12 година ведрио и облачио руским финансијама, усмеравајући хиљаде милијарди долара, одлетео је из владе као опушак на аутопуту. То је изазвало код њега толики гнев да се одмах прикључио протестима наранџастих револуционара. Ова смена била је јасан сигнал да Русија, у праскозорје Путиновог повратка у Кремљ, заузима одлучан курс ка суверенизацији, што је незамисливо без контроле над државним буџетом. А неколико месеци пре тога, опет на иницијативу Медведева, исту судбину доживео је и „вечити“ градоначелник Москве Јуриј Лужков, „света крава“ руске политике још од почетка деведесетих. На његово место дошао је још један човек од поверења – Сергеј Собјањин, који је годинама у стопу пратио Медведева и чувао му леђа.

ТРЕЋИ ЧОВЕК А Медведев не само што се доказао као Путинов најсигурнији ослонац у зло време, већ је и показао да је „западњак и либерал“ исто онолико колико је и Путинов политички ментор. Са ове временске дистанце, то је било јасно још августа 2008, када је без имало колебања командовао руским трупама да уђу у Грузију и агресивног Михаила Сакашвилија „принуде миру“. Захваљујући чврстини руског државног врха, америчко-грузијска провокација доживела је крах.
Што важи за Медведева, у највећој мери важи и за Шојгуа. Није тајна да се он сматра „трећим човеком“ Русије, после Путина и Медведева, о чему је „Печат“ и писао (бр. 116). После скоро 22 године руковођења владиним ресором за ванредне ситуације (МЧС) и спасених скоро 100.000 људи, Шојгуа је 5. априла ове године Путин пребацио за губернатора Московске области. Наизглед нелогичан потез – сменити апсолутно лојалног човека, који је лично основао МЧС и дуже од две деценије га без грешке водио. Међутим, сада се боље види: само је померен на мање истурен положај, да би сада био постављен на праву позицију! Тако је министар одбране постао генерал са четири звездице, уместо Сердјукова, за кога се каже да од оружја уме да користи само пенкало.
Нови министар је одмах сменио Макарова са места начелника ГШ и на његово место именовао саборца из Чеченије, генерала Герасимова (Шојгу је највише одликовање, „Хероја Русије“, заслужио управо током чеченске операције 1999-2000). Први задатак који је Путин поставио пред Шојгуа и Герасимова, јесте да што брже ускладе рад са предузећима војноиндустријског комплекса, то јест са Рогозином, и наставе наоружавање Армије и флоте. Из ових речи се јасно види шта је стратешка оријентација Русије, али и који су греси бившег министра и начелника ГШ – проблеми у сарадњи са наменском индустријом, у контексту огромних средстава које Москва улаже у наоружање. То је био кључни разлог за смене: најпре Иванова, затим Сердјукова, па Макарова, а онда даље по дубини. Последња двојица су често давала изјаве да руско оружје наводно не одговара светским стандардима и да би требало набављати западну технику, што су официри тумачили као отворену издају.
Суштина је у томе што су „нови“ људи у војном врху – Шојгу, Рогозин и Герасимов – потпуно другог кова, припадници „тврде линије“ руске војске и политике. Јер времена за губљење више нема. Све бројнији локални ратови, војне базе и интервенције САД-а, убрзано се приближавају границама Русије. Експерти сада већ отворено разматрају могућност да Запад распири нове ратове, како би спречио формирање Евроазијске уније, која није ништа друго до обнова Руске империје (или СССР-а). Јер, суштински, процес евроазијске интеграције већ се примакао уласку у последњу фазу, када ће бити обзнањено да Москва поново контролише простор од Копенхагена до Јокохаме, и од Северног пола, па до Арарата и обронака Хималаја.
После више од деценије, Путин више нема разлога да крије своје адуте. Сложеним маневрима обезбедио је себи, ако све буде по плану, останак на челу државе све до 2024, уз веома добру финансијску и привредну ситуацију која би, радом Медведева, требало да буде још повољнија. Сада је на своје место дошла и последња коцкица, Шојгу, који ће, уз Рогозина, омогућити брзо ослобађање огромних војних и технолошких потенцијала Русије.

_____________________________________________
Шојгу – просветљени ум
Помало потцењивачки, западни медији „открили“ су да је Шојгу будиста. Он се о томе директно не изјашњава, али је истина да његово презиме потиче из тибетанског језика и значи „просветљени ум (Буде)“. Као што је истина да је он, заједно са патријархом Алексијем Другим, Александром Солжењицином, Дмитријем Медведевим и Владимиром Путином – још од 2003. носилац највишег одликовања Српске православне цркве, „Ордена Светог Саве првог степена“, заслуженим због помоћи српским избеглицама из Хрватске, Босне и Херцеговине, и са Косова и Метохије.

[/restrictedarea]