Почетна / Економија / Тајланд и рехабилитујућа регимента

Тајланд и рехабилитујућа регимента

Како искуство Тајланда може да послужи  за разумевање глобализације беде

У јеку расправе о промени постојећег заштитног Закона о забрани увоза и производње генетички модификоване хране у Србију, и проглашавања истог за „реликт прошлости“, суочавамо се са могућношћу да неко заиста, у наше име, подлегне диктату корпоративно-финансијске олигархије и потпише срамни пакт са СТО.

ПРОМЕНА СТРАТЕГИЈЕ ОТПОРА С обзиром на аргументе да је „већина земаља прихватила услове“, а „хармонизација“ добрано одмакла, поставља се питање на који начин, у датим условима, организовати отпор парламенту – кооптираном и позиционираном да служи као штит између корпорација и маса.
Један од могућих одговора даје геополитички истраживач и писац Тони Карталучи, стациониран у Бангкоку, који из азијске перспективе анализира природу „ММФ рехабилитујуће регименте“, под заставом „либералне демократизације“, указујући поробљеним народима на алтернативни пут опстанка. Суочен са тајландском стварношћу и неефикасношћу јавних протеста, он указује на неопходност промене тактике и значај политичке воље владара да се крене алтернативним путем:
„Многи народи се осећају обавезни да испуњавају наредбе ММФ-а и његове регименте (ФАО, WТО, ФДА…), које под еуфемизмом ‚економске либерализације‘ воде ка неоколонијализму… Ако схватимо да је основни проблем у криминалној консолидацији те олигархије, која консолидује сопствено богатство ‚либерализујући‘ активности и ‚хармонизујући‘ их са сопственим потребама, разумећемо због чега су сва настојања да се проблем реши на улици несврсисходна и контрапродуктивна“. С обзиром на то да је недавни јалови покушај да српски Парламент уважи аргументе елите – противника промене Закона о забрани уласка ГМО у земљу, показао да ни Парламент није адреса на којој се решавају витални проблеми нације, питање промене стратегије отпора постаје све актуелније.
За разумевање процеса глобализације беде може да послужи искуство Тајланда (краљевина Сијам), чија је 800 година стара династија једина у региону одолевала притисцима колонизатора и заштитила производњу домаће хране. Кад је 1800. године, под притиском британске круне, прихваћен трговински уговор Боуринг Трити (Bowring Treaty), у циљу „хармонизације“ са напредним светом, Сијам се суочио са погубним последицама наметнутих услова. Пошто је британским грађанима призната екстериторијалност уз могућност неограниченог боравка у Бангкоку, уз неометано бављење трговином, странци су могли да купују и унајмљују имовину, уживајући благодети царинског заштитног режима. После либерализације трговине пиринчом, у Сијаму долази до укрупњавања поседа у власништву привилегованих појединаца и преласка обрадиве земље у руке страних грађана. (Сличне елементе колонијалног деспотизма намећу Бремерове „економске реформе“ у Ираку, као и уговор о прикључењу Србије Светској трговинској организацији).

[restrictedarea]

СЛУЧАЈ ТАЈЛАНДА Актуелни владар Тајланда (рођен 1927. године у САД-у) је стекао високо образовање у Швајцарској и ступио на тајландски престо 1946. Захваљујући вишевековном искуству своје земље, добро је разумео механизме колонизације, па је Новом светском поретку дао мудар и провокативан одговор у виду „Нове теорије“ о самоодрживости. Тајланд се налази у региону сачуваног биодиверзитета, а пољопривреда је базирана на монокултури, уз поштовање равнотеже и биодинамичких закона природе. Тајландску децу у школи подучавају солидарности и високим етичким принципима, а владар перманентно обилази и најудаљеније крајеве земље (покренуо 2.000 пројеката везаних за водоснабдевање). Захваљујући масовном програму подршке онима који одлуче да се врате у село и започну производњу хране, дневној порцији хране већ 10 година није промењена цена.
Овакав развој догађаја није одговарао глобалним плановима, па је Запад узвратио ударац. Прво је часопис „Економист“, уз помоћ елоквентног аналитичара Ендрјуа Вокера, започео кампању исмевања одлуке 70 милиона Тајланђана да сами производе храну. Помоћ државе малим сеоским газдинствима окарактерисана је као „социјална милостиња“, да би уследио низ политичких притисака, укључујући пуч и довођење неолиберала (следбеника економске политике Маргарет Тачер). При том је донесен низ мера како би се пољопривредницима онемогућио улазак у парламент (чланови парламента морају да имају високо образовање), па су о судбини земље одлучивали плаћеници из средње класе.
Звезда транзиције Таксин Шинаватра (обучаван на Волстриту) дошао је на место премијера уз помоћ Џејмса Бејкера. Спонзорима је вратио услугу слањем трупа у Ирак. „Волстрит џорнал“ је поздравио Таскинову кооперативност, написавши да је „Нова теорија“ о самодовољности „реликт прошлости“. Шинаватру су (према Карталучијевим изворима) подржали дежурни спонзори – моћници и ратни профитери: Бechtel, Boeing, Cargill, General Electric, IBM, Monsanto… као и неколико банкарских кућа. И тако је Таксин, 2004. године покушао да склопи америчко-тајландски трговински споразум ФТА, без одобрења парламента, да би после пуча 2006. наставио да делује у интересу најмоћнијих лобија.
Упркос притисцима, тајландски краљ не одустаје од политике заштите обрадивог земљишта и предузима све мере за онемогућавање картела да преузму производњу хране (као што је покушао „Монсанто“). Поштовање моралних кодекса је основа „самодовољне економије“, а краљ је у време највеће кризе говорио:„Није важно бити тигар, важно је да имамо економију која подржава сопствени развој, што значи да морамо прво имати довољно да преживимо.“
Анализирајући проблеме изазване прекомерном производњом, за коју није било потражње међу Тајланђанима, он закључује да је економија ослоњена на извоз довела Тајланд у ситуацију да 1997. искуси сурову лекцију. Те године су произвођачи пиринча, услед неконтролисаног и неизбалансираног раста производње, ослоњене на извоз и страна улагања, без паралелног развоја социјалног аспекта и развијања заштитних механизама за сиромашне доведени у ситуацију да морају да купују пиринач. Сем неравноправне акумулације капитала, либерализација је довела до уништавања природних и еколошких ресурса, а становништво се нашло на прагу сиромаштва.
Сем настојања да се пољопривредници ослободе зависности од страног капитала, настоји се да и градско становништво постане способно за самоодржив раст.

УРАДИ САМ Један од занимљивих пројеката спроводи се захваљујући иноватору – др Нилу Гершенфелду (Neil Gershenfeld) и његовој производној лабораторију „Фаб Лаб“, реплицираној широм света. Његов проналазак представља револуцију принципа „уради сам“, а крајњи циљ је претварање зависних конзумената у независне дизајнере и произвођаче, рушећи организационе границе. Нил је осмислио низ комплементарних алата, који омогућавају власнику да сам (или у породичној мануфактури) произведе све што замисли. На овај начин су мегакорпорације суочене са конкуренцијом, с обзиром на то да становништво радије наручује производе од локалног произвођача. Ове компјутерски контролисане машине могу да се сместе у стара складишта, а програм за везење тканина може да савлада свака жена. Наручиоци у Тајланду (школе, обданишта) радије се обраћају њима, него фабрикама у својини шачице богатих инвеститора. Др Гершенфелд настоји да се својим програмом супротстави монополистичком тренду, подвлачећи да пет билиона људи на Планети не представља само „технички талог“, већ „извор непроцењиве енергије“ за решавање проблема савремене цивилизације.
За очекивати је да ће глобалној олигархији засметати дах слободе наговештен Ниловим иновацијама, као што принципи самодовољности нису одговарали ни олигарсима у Старој Грчкој. У старом законику (300 година п.н.е.) Стари олигарх изражава свој презир према друштвеној покретљивости, коју „нижим сталежима атинског друштва омогућава технологија атинске морнарице“. Самодовољност и коришћење технологије у рукама народа представља највећу опасност за корпоративно-финансијску олигархију, и тај страх их вековима не напушта.
Данашњи олигарси појачавају притисак на државе, сразмерно урушавању доскора неприкосновеног либералног царства. У ту сврху је и Бушов и Обамин сарадник Кас Сустеин (Cаss Sustein) написао књигу „Теорије завере“, наводећи стратегије за контролисање и ометање различитих гласова, који нису резонантни мејнстрим погледима на догађаје. Кас предлаже унајмљивање људи ради убацивања у социјалне сегменте који износе алтернативна мишљења, не би ли их привукла мејнстрим парадигми, баш као што су Станфордовци покушали да ураде са причом о органски гајеној храни, што им уз сав труд није успело.
„Бојкотовати транснационалне компаније и преузети ствари у своје руке је нешто што свако друштво може себи да приушти“, поручује Карталучи, уз препоруку да се усвоји једна од најефикаснијих метода борбе – потпуно избегавање читања корпоративних новина. „До алтернативних информација требало би долазити уз помоћ блогова, а сопствена сазнања ширити постављањем открића на блог“. Почели смо да одузимамо моћ медијима, сад је време да то исто урадимо с нашим представницима у Парламенту, како нико више не би у наше име доносио одлуке које се тичу будућих генерација.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *