Судбоносне игре

Пише Драгомир Анђелковић

Соња Бисерко, са својим сарадницима, ових дана нам је пружила погодну прилику да још једном размислимо о томе куда иде Србија?

Чувени француски писац Анатол Франс својевремено је рекао: „Владати значи изазивати незадовољство“. Колико је – макар у тешко време када се политички точак опасно брзо врти – та тврдња тачна, сетио сам се док сам читао тек објављени двоброј (167-168) гласила „Хелсиншког одбора за људска права у Србији“ (ХОС). Поменута „Хелсиншка повеља“ за септембар и октобар ове године – чија централна тема је „Србија на критичној тачки“ – даје оцену досадашњег рада нове владе. И док патриотска јавност, чини ми се не без доста основа, сматра да је и нова власт сувише кооперативна у односу на Брисел и Вашингтон, за једног од кључних аутора „Повеље“ (Ивана Торова) она је „патриотско-десничарска скаламерија“ која и даље тражи модел одбране Косова, па стога „антизападном (косовском) халабуком и наговештајем још оштрије конфронтације са Европском унијом исказује своју немоћ да понуди некакво реалистичко решење“. У суштини, сличног мишљења су и други писци „Повељиних“ текстова. За њих је, очито, једино реалистично решење – пуно прихватање косовске квазидржавности од стране Београда, те препуштање власти Приштине чак и северног дела Косова. А шлаг на тој торти је улазак Србије у НАТО. Тада би она – обогаћена још којом аутономном покрајином са малтене државним овлашћењима – била по вољи „Хелсиншког одбора“.

АНТИСРПСКИ СТРАХОВИ Како у свом уводном чланку – наравно као доказ „греха“ нове власти – тврди Соња Бисерко, она „у сенци Косова завршава са поништавањем војвођанске аутономије“, односно у Београду, „судећи по понашању нове власти у Војводини, и даље преовлађује традиционални централизам који је био и главни узрок распада Југославије“.
Добро знамо да сада нема ни говора о укидању аутономије Војводине (што бих иначе лично поздравио), већ се само ради о отклањању противуставних решења из времена владавине ДС-а на републичком нивоу. Нетачне су и остале оцене госпође Бисерко, али, да парафразирам познату народну изреку, у антисрпству су „велике очи“. Сувише је јак страх од тога да се Срби бар мало не тргну и почну да се боре за своје интересе. У светлу тога, Томиславу Николићу се замера што користи погодне прилике да укаже на последице које ће и друге државе имати услед актуелног отимања Косова и Метохије од наше земље, те тако добија поене за српску ствар. Као пример избегавања да коначно постанемо „добри момци“, наводи се пласирање „тезе о великоалбанском пројекту“, тј. речи председника Србије упућене македонској јавности, да ће се Албанци ако остваре оно што желе код нас „позвати на та права у свим другим државама“. Онда би Скопље било у великом проблему, само тамошњи властодршци, уљуљкани у евроатлантске снове, одбијају да то виде.
Македонцима као ни нама није одобрено да се боре за виталне интересе своје државе. Додуше, Срби се дестимулишу да то раде „штапом“, а Македонци „идеолошким опијумом“, али ефекти су исти (иако то наша јужна браћа још не разумеју). Наше, као и друге православне балканске земље, морају да буду ослабљене како на основу цивилизацијске блискости пре или касније не би постале савезнице Москве. У том контексту се у „Повељи“ негативно оцењује и приближавање наше земље Руској Федерацији. То је вешто упакована срж текста Петра Поповића – „Корак ближи Москви“. Јер, само још фали, засигурно сматрају у Хелсиншком одбору, да Србија ојача на темељу интензивирања руско-српских веза, односно да постепено припреми терен за свестрану промену своје спољнополитичке и економске оријентације, те је у погодном моменту спроведе.
Разуме се – иако „Хелсиншки одбор“ сматра да би Србија требало да буде покорна европска парија, која, ваљда у духу рециклираних коминтерновских фраза о кривици „хегемонистичких народа“, своје покајање демонстрира мазохистичким подређивањем интересима околних нација – то се баш тако огољено не каже. Да се „Власи не досете“, поручује нам се да је у нашем интересу оно што заправо њему шкоди, тј. да би требало да кренемо у сусрет западном моделу „затварања косовског питања“ (а то је уважавање, наводно као несумњиве реалности, његове тзв. независности), али и да не доприносимо „регресивним трендовима“ у Босни и Херцеговини (а то је за ХОС онемогућавање даље централизације те, према изворном дух Дејтона, несумњиво конфедералне заједнице). То је цена коју „морамо“ да платимо да би нам било боље. „ЕУ нема алтернативу, јер опоравак Србије је могућ само уз солидарност, подршку и помоћ Европе. Уосталом, цео Балкан је први пут у историји под европским кишобраном и управо му то отвара перспективу какву никада раније није имао“ (Соња Бисерко).

[restrictedarea]

ДОТРАЈАЛИ ЕУ КИШОБРАН Да ли је тако? Мислим да није. Темељи ЕУ се толико љуљају да је велико питање да ли ће од Уније ишта остати, чак иако се прелазећи преко трња кандидујемо за чланство у њој. То фанатизовани заговорници безалтернативног ЕУ курса игноришу. А и то је тек врх леденог брега. На примеру Грчке најбоље можемо да видимо како је ЕУ усрећила своје православне балканске „рођаке“, који су имали „срећу“ да прођу кроз вишедеценијски третман „солидарности, подршке и помоћи“. Пре уласка у Унију 1981. године, Грци су живели релативно скромно, али на рачун свог рада, а не будућности нације. Имали су умерен, али стабилан раст, одржив концепт развоја, нису били много задужени (оно „дужан као Грчка“, што је поново актуелно, потиче из периода између два светска рата).
Данас Грци грцају у дуговима до те мере да почињу да размишљају и о распродаји својих острва. А што им богати ЕУ „партнери“ задњих година више помажу да се изборе са дефицитом и дугом, то им је убрзано све горе. Уместо да се дуг смањује он расте, а бруто домаћи производ стрмоглаво пада. Но, баш то би требало онима што сматрају да се лојалност потенцијално сумњивих поданика учвршћује, тако што се они одржавају на површини живог блата тек толико да им је глава изван њега. Тада су жртве, како би преживеле, очајнички спремне да ураде било шта. О томе нам говори и оно што се дешава у Грчкој у вези са ратом у Сирији. Релевантно је то и за нашу тему.
На територији НАТО морнаричке базе у заливу Суда, на грчком острву Крит, крајем августа почео је да ради нови амерички систем електронског извиђања и прислушкивања – који делује спрегнуто са аналогним британским војним постројењем, које се налази у зони војне базе те земље на Кипру – као и са сличном електронском опремом на бродовима флоте САД-а лоцираним у источном Средоземљу. Нови амерички електронски центар на Криту знатно повећава могућност читавог тог сложеног комплекса. Омогућава не само целовиту размену обавештајних података са командом НАТО-а, у вези са ситуацијом у Сирији и Либану, већ и достављање преко турских обавештајних служби релевантних информација сиријским „устаницима“.
Поред реченог, у грчку војну болницу у Солуну, од јула ове године, на лечење се перманентно шаљу рањени припадници тзв. Сиријске ослободилачке армије, који су – како тврде поједини лекари поменутог медицинског центра – најамници углавном пореклом из Либије (а не Сиријци). Неки од њих су већ били на лечењу у Грчкој крајем 2011. године, пошто је окончан рат у Либији. Из Сирије у Грчку, и обрнуто, рањени бојовници из редова сиријских побуњеничких снага стижу преко Турске. Грчка и Турска су привремено, из интересних побуда, заборавиле на међусобне територијалне спорове, а у вези са описаним пословима, све дипломатске формалности, као и регулисање финансијских питања, на себе је преузео амерички конзулат у Солуну.
У грчким алтернативним медијима наводи се и податак да се у базама специјалних снага Грчке, на острву Крит и у околини града Киликиса (Егејска Македонија), већ неко време континуирано спроводи обука грађана држава Севера Африке и Блиског истока. Поред грчких инструктора у процес специјалне обуке укључене су и њихове колеге из САД-а, Велике Британије и Катара. Тежиште обуке ставља се на изучавање метода вођења ратних дејстава у градским условима, као и на припрему за употребу експлозивних средстава. После окончања обуке већина новопечених специјалаца бива послато у Сирију.

СРПСКА ИЛИ НАТО РЕАЛНОСТ? Зашто је све ово за нас битно у вези са причом о најновијој „Хелсиншкој повељи“? Зато што она заговара баш оно што најекстремнији евроатлантски кругови желе, а грчки случај нам показује фазе пакла које нам предстоје ако сада капитулирамо. Чак и да се одрекнемо Косова – што је и само по себи неприхватљиво – наша агонија се не би окончала. Дошли би неки нови услови, непристојни предлози, безалтернативна решења… Уосталом, не распаљују се сепаратистичке ватре у Војводини и Рашкој области тек тако. А већ измучена српска јавност готово није ни запазила да је Хилари Клинтон током недавне посете Београду упорно говорила не само о европским, већ и о евроатлантским интеграцијама. Добро знамо шта то значи: улазак у НАТО као још један вид прихватања „реалности“.
У наредном циклусу притисака, и то питање ће у некој форми бити отворено, као предуслов да „добијемо“ жељене европске фондове које ћемо после вероватно плаћати и горе него што то Грци данас чине, између осталог, попуњавајући буџет саучествовањем у посредној америчкој агресији на Сирију. Док би мирно гледали како руше нашу државу, ратовали бисмо негде далеко, те на друге начине учествовали у освајањима, пардон, „борби“ за „људска права“ евроатлантских пријатеља ХОС-а. Да нам се све то не би десило, те да урушавање Србије и наше људскости не би кренуло убрзаним темпом, а не само због очувања Косова и Метохије, искрено се надам да су аутори „Повеље“ у праву када тврде да је садашња власт много више национална него што жели да се то види, односно да са Вашингтоном и Бриселом само игра разне игре – што укључује и неке уступке, али без преласка црвене линије која би цементирала стање које нам је наметнуто – како би добила на времену док се геополитичке околности у региону бар толико не промене да добијемо већи маневарски простор.
„Запад очекује да актуелна власт призна косовску реалност.“ Како садашња владајућа гарнитура има националистички педигре, а са друге стране опозицију чији већи (жути и ЛДП-овски) део је покоран Западу и неће правити проблеме у вези са КиМ – погодно је да садашњи државни врх „обзнани и озваничи губитак Косова“ (Соња Бисерко). Опет, аутори ХОС-а изгледа сумњају да ће ствари ићи тим током. Први пут у животу – да поновим – надам се да је „Хелсиншки одбор“ у праву!

[/restrictedarea]