Стварност и пропагандне легенде – трећи део

Пише др Миле Бјелајац

Ако би у једној реченици желели да резимирамо шта су биле највише намере према становништву ослобођених територија, а посебно према Албанцима и муслиманима, онда можемо да утврдимо да никакав план за њихово истребљење или протеривање није постојао

Сачувани извори, а посебно државног порекла, сугеришу да је доминантна идеја била да се пре отпочињања операција постигну договори са албанским првацима да не узимају активно учешће на турској страни. У том циљу преко емисара им је обећавана пуна равноправност и законска заштита, верска права, па чак и форме аутономије. Поједини прваци су обећали неутралност само у случају ако Турска нападне Србију. Ако Србија нападне онда ће они бранити своју отаџбину. У случају турске пропасти прихватиће краља Петра као свог владара. У погледу дотадашње бугарске пропаганде и рада Егзархије међу Словенима у Македонији, па и према тамошњим Србима постојале су друге намере. Ту пропаганду и деловање ваљало је суспендовати српском, и вратити узурпирана црквена добра.

ДУШМАНИНУ РАТ, ПРИЈАТЕЉУ БРАТ У исто време, према турским изворима, муслиманима на Косову и шире је подељено 63.000 пушака, како би као помоћне трупе садејствовали турским редовним и редифским дивизијама. Према истим изворима једва се касније одазвало 16.000 бораца. Та велика количина оружја биће забрињавајући фактор за српске власти по ослобођењу, посебно што је почело долазити до његове употребе из заседе и у побунама.
Дакле, постојале су сасвим препознатљиве највише намере, стриктна наређења Врховне команде, њене реакције на непожељне појаве, на сложену ратну динамику. Но, ако се послужимо једним изразом који је члан Карнегијеве комисије, Павле Миљуков, крајње пробугарски настројен руски политичар, не могавши негирати бројност злочина почињених од бугарске војске, написао:„Оно што су починили остаје сраман белег, али то се мора видети у тачним пропорцијама – поступци појединих војника или ослобођених хришћана морају бити нотирани, али не могу бити пропагандним симплификацијама приписани целокупној државној политици, Врховној команди или војсци у целини“.
Оно што нико неће разумети читајући Карнегијев рапорт или његов репринт, књигу Троцкога или неке од савремених историја, јесу стварне, највише српске намере. Изложимо тек неколико које су одударале не само од праксе других балканских сила већ и много касније, од наступа сила у Првом светском рату.
Неколико дана пре ратне прокламације, српски министар војни Раде Бојовић захтевао је од начелника Штаба врховне команде Путника да изда наређење за све трупе у погледу поступака према цивилима и немоћнима:„Да се из Врховне команде изда наредба нашој војсци, да по преласку границе у предстојећем рату наша војска свуда најпажљивије штеди мирољубиве грађане, жене, децу, ван наше границе, изузев само она лица, која се буду истицала као наши непријатељи и која се буду оружано одупирали или борили против наше војске“.
Ови ставови већ су били уграђени у ратне прокламације краља Петра и целокупној војсци  и престолонаследника, принца Александра 1. армији пред одлазак у рат  1912. године тада најјаче групације српске војске (126.000).
Краљ Петар је поручио:„(…) Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања.
Нека вам, Војници, буде вођа ова велика и светла реч народна:
‚Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био.‘“
Колико је само ван времена и простора била „рекла казала“ интерпретација Лава Троцког у којој иронично наводи како је „Миљуков можда чуо“ како је краљ Петар на путу за Куманово сусрео заробљене Арнауте под пратњом, уздигао се у свом аутомобилу, „уздигао се онако мали растом“ (Сиц!) и повикао: „Какву ћу корист имати од њих. Побијте их, али немојте трошити метке, узмите каме“. Не да је далеко од његовог начина, него је прозирно из просте чињенице што је краљ стигао из Врања директно у Скопље возом где му је приређен свечани дочек.
Принц Александар је додао један још јаснији мотив:„(…) Према побеђеном непријатељу, и непријатељу који се преда, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имање, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите, као и куће, имања и част свог сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него то и доликује јунацима, а тим се побеђују непријатељи да се радије предају него упорно боре, јер знају да се предају јунацима, од којих се ничему рђавоме немају надати ни они, ни њихове жене и деца (…)“
Начелник Штаба српске Врховне команде, генерал Радомир Путник, на састанку са највишим официрима и армије у Врањској Бањи, 3. октобра 1912. између осталог  дао је инструкцију за поступак према Арнаутима:„Са Арнаутима и лепо, а и силу употребити када не помаже лепо поступање.“
Били су дубоко свесни да сви будући планови овисе о држању локалног становништва и њихових вођа.

СТРОГО, АЛИ ПРАВИЧНО Ти „барбари“, како их је крстио Фојндлих, су поред Хашких конвенција из 1899. и 1907. своје официре активне и резервне упознавали и са Женевском конвенцијом о правима рањеника и заробљеника.  Поступали су они тако и у претходним ратовима. У „Привременом упуту за ратну санитетску службу“ из 1908. године, коју су резервни официри прорађивали на курсевима сваке две године, чланом 115. била је дефинисана улога санитета у борби где је посебно истакнуто:„Да се рањеници што пре пронађу, склоне на што мање опасно место, превију, окрепе и евакуишу у позадину. Помоћ ову дужан је санитетски персонал указати тако исто непријатељу, као и своме војнику.“
У прилогу „Правила“ била је одштампана Женевска конвенција. Није стога чудо што се из санитетских дневника разних дивизија, почев од Косова до Једрена могло читати како непријатељ оставља незбринуте рањенике које они купе и збрињавају. Наведимо да су прва два рањеника донесена у Дунавску пољску бољницу на Челопеку са кумановског разбојишта била један српски и један турски рањеник коме је забележено име, оба са прострелом плућа. Збринути и послати у Ристовац да се возом евакуишу даље. Не чуди што у дневнику Тимочког завојишта у Тракији стоји да имају 14 турских рањеника и 78 заробљеника у карантину. Пише: „Официри међу њима били су изненађени бригом о њиховим рањеницима и изражавали су захвалност што се евакуишу заједно са српским“. Такође је забележено:„ … бугарским војницима није никако ишло у главу да се са онеспособљеним непријатељским војником поступа исто као и са својим … и овом приликом тражили су да се турски рањеници утепају … у чему су их српски војници спречили“.
Само што су завршене операције око Битоља Врховна команда је издала строго наређење 6(19) новембра 1912. како се мора поступати према цивилном становништву. Посебно је истакнуто како мора да влада пуна равноправност свих грађана, да се нарочито према Турцима и Арнаутима поступа строго, али правично. Такође, да се Турци и Арнаути заштите од изгреда од стране нашег српског становништва „које је још задахнуто мржњом и жудно освете“. Надаље, наређено је да се нипошто не дира у веру, кућу и кућну чељад, да се најстроже забрани самовољно узимање, већ да се све плаћа готовим новцем. Забрањено је да се војне власти служе преварама, те да се све што је обећано мора и извршити. Врховна команда под чијом ингеренцијом је било Полицијско одељење, захтевала је да се посебна пажња обрати на избор чиновника, на њихов карактер и савесност, а да се о раду већ постављених непрекидно води рачуна. У местима где има муслимана и где су они посведочили своју оданост, није требало избегавати да се они укључе и постављају за општинске и друге часнике сразмерно њиховом бројном стању. Посебно се захтевало да се обрати пажња на „извесне многе личности које иду наоружане по насељеним местима под видом комита и тамо пљачкају, врше освете и разна насиља. Њих разоружавати, кажњавати, протеривати и по потреби предавати војном суду на осуду (тч.9)“. Пашић је тражио хумано поступање према Арнаутима и из политичких разлога. Стално је био на вези са Врховном командом и захтевао да се пажљиво поступа према католицима, према муслиманима, беговима и другим угледницима јер је с једне стране желео да избије аргументе аустро-угарској пропаганди, а са друге да преко угледника и утицаја на њих добије њихову сагласност пред светом у корист Србије када дође до мировних конференција. У том циљу били су и захтеви да се у гарнизонима где су и српске и црногорске власти и војска заштити албанско становништво од црногорске самовоље. Био је понекад и подозрив према војним властима када су одбијале да прихвате стране посматраче и извештаче који би проверили на терену гласине пласиране по светским медијима.
Цитирајмо једну владину (Пашићеву) инструкцију коју је Трећа армија проследила потчињеним јединицама и Ибарској војсци:„По жељи наше владе потребно је да се што боље поступа са католицима, а исто тако и са Арнаутима муслиманима који пребегну на нашу страну из области које су у захвату Црногораца. Ове бегунце би требало лепо примити, а сем тога давати им и помоћ у храни. У местима где има наших и црногорских власти нека наше власти спречавају злочинства над Арнаутима, јер то чини рђав утисак на страни и шкоди општој ствари. Цео овај препис нека командант одмах саопшти окружном начелнику у Н. Пазару.“

 

АКЦИЈА РАЗОРУЖАВАЊА Војвода Путник и генерал Мишић такође инсистирају да се Албанци придобију: „Има извештаја да се Арнаути припремају за акцију противу нас. Говори се да ће бити наоружани и брзометним пушкама са доста муниције, подбадани су од стране оба позната такмаца са Јадранског приморја. Предузмите енергичне мере … (у ориг) за спречавање агитовања. Наредите код свију одреда јаку опрезу од изненађења. Покушајте створити повољно расположење Арнаута за нас. Извештавајте чешће по свима горњим питањима. По заповести начелника ген. Жив. Мишић. 4. јануар 1913.“
Влада је у марту 1913. пустила из београдске интернације најугледније турске и албанске главаре и наредила да им се у свему излази у сусрет када се врате кућама, али и да се мотри на њихову делатност.
Када су 26. октобра 1912. предузети кораци да се формира нова цивилна управа са полицијским одељењима, судовима и другом администрацијом, на челу Одељења Врховне команде за цивилну управу нашао се Милорад Вујичић, доскорашњи начелник у Министарству унутрашњих дела. Приликом постављања окружних начелника у десет нових округа дао им је упутства за рад, у којима је истакнуто да се за почетак заједно са командантима места старају о личној и имовинској сигурности становништва, да осигурају равноправност свих грађана без обзира на верску и националну припадност, да чувају непокретну имовину османске државе и других правних лица. Било им је наређено да кривична дела извиђају и за њих суде на лицу места, а да поступају у духу српских закона. Вујичић је 8. новембра изнео предлог влади да донесе уредбу о уређењу новоослобођених области. Критиковао је наредбу генерала Боже Јанковића о Привременој полицијској служби и судовима на војишту Треће армије. Сматрао је да се тч. 7. Јанковићеве уредбе озбиљно нарушава начело равноправности грађана у поступку формирања нових власти. Коначно 14. децембра, за све крајеве донета је јединствена Уредба о уређењу ослобођених крајева на основу Закона о војсци из 1901. године.
Поступајући у духу свих наређења и интенција Врховне команде и генерал Михаило Живковић се трудио да српска војска остави што бољи утисак код становништва Рашке, Митровице и Пећи. Један савременик је забележио у свој дневник:„Данас (8/21.XI) велики турски празник – Курбан Бајрам. Рано ујутру, на позив хоџин долазили су у џамију и млади и стари Мухамеданци, па и деца (мушкарци)… Наш командант Ибарске војске (генерал Михаило Живковић – оп. М.Б.) издао је строгу наредбу, да се наши војници понашају према муслиманским женама и хоџама уљудно и пристојно.“
Највише проблема на терену настало је током акције прикупљања војничког оружја од Албанаца. Они су то примили са неповерењем, као и каснијих година у Југославији, део су предавали добровољно, а део су крили. Мирнија племена или кланови били су вољни да ступе у преговоре и да се нађе модус са новим властима. Тако је Садик Рама из Дренице био на вези са српским властима и преко игумана манастира Девич предао 400 пушака и добио заштиту. Срби су гарантовали да његових 150 села није испалило ниједан метак на српске војнике. Било је и других који су склапали договоре и поступали лојално. Команда из Гњилана је јављала да је „велики број Арнаута  који долазе у долину Горњега Лаба са својим фамилијама отишао у Вучитрн да донесе писмено да су предали оружје које су имали. Има их који су отишли да купе оружје  по збеговима. Остало, власти општинске постављају се.“ Команда Дринске дивизије II позива јављала је:„Част ми је поднети следећи извештај за јучерашњи дан. Разоружање у Ђаковици иде врло добро, али је чаршија још затворена. Јучерашњи дан је прошао на миру, али синоћ кад је улазио у варош XII пеш.пук II позива народне војске, ађутант пука пешадијски капетан I класе Влада Тимотијевић рањен је у леву руку из једне турске куће. Предузете су мере да се кривац изнађе.“ То је та „цела чаршија која је спаљена“, како је јављао Дервиш Хима на радост аустроугарских конзула и „Ноје Фраје Пресе“.
Штаб Шумадијске дивизије 26. фебруара 1913. обавештава трупе:„Част ми је известити команданта да је командант Армије дозволио по предлогу пуковника г. Булића (командант колоне Шумадијског одреда на путу за Јадран – оп.М.Б.) да се не врши разоружавање у срезу Миридитском због њихове указане предусретљивости нашим трупама при маршу ка Приморју; племе Дукађина – у околини Пуке због захвалности тамошње посаде – као и племена Краснићи, Мертура и Никаја чији су барјактари долазили у Призрен и изјавили покорност нашој власти. Сва остала племена имају се разоружавати по раније постојећим наређењима.“
Но, није свуда било, Кабашани, али и нека друга села нису били вољни да се покоре. И даље су по старој навици малтретирали околину, а слабија војна одељења нападали из заседа. После реакције војске највише су страдавали цивили у збеговима услед велике зиме. Архива је пуна извештаја о доласку делегата тих села са молбом да се одобри враћање цивила и људи у села. То им је одобравано уз обавезу да морају предати оружје. Док се оно не преда узимани су таоци. Тако је у Призрену за простор Љуме и Бицана било 37 талаца. Власти су биле принуђене да решавају проблеме повратника чије су куће попаљене. Наведимо пример дебарске стране.

ЗАПИСИ ОФИЦИРА ИЗ 1913. Још одраније, када су се Дебрани преко својих представника 25. новембра 1912. пожалили да су њихови сународници још у збеговима и да се плаше повратка кућама, одмах је телеграмом стигло наређење из Скопља како се мора поступити:„Наредите да се преко селских викача у округу Дебарскоме позову сви они становници који су одбегли у планину да се слободно врате својим кућама, са условом да по доласку одмах предаду оружје јер им се опраштају све раније њихове погрешке. Који ово учине пустите их кући и учините све да буду потпуно обезбеђени све док се лојално буду понашали. Ово јавно саопштите и у свакој вароши. А ово нарочито саопштите Шакир Бегу и Ајерифик Бегу. Начелник штаба војвода Р. Путник.“
У почетку операција српска војска је пуштала кућама заробљени башибозук и обвезнике редифа. Када су приметили да их исти поново нападају, најчешће из заседа или приликом проласка кроз села почели су да их кажњавају на лицу места или су их слали у заробљеничке сабирне центре. У првих неколико недеља оштрије се поступало према онима који су се у колонама враћали кућама, а при том крили оружје у стварима. Реакцију је изазвало често коришћење беле заставе у циљу преваре и намамљивања противника. Најтрагичнији пример се догодио у Урошевцу. Овакво понашање је искључивало примену заштитних мера Хашких конвенција, једнако као и за пуштање на реч из заробљеништва, па кад потом исто лице узме активно учешће у борби.
Колико је било немогуће за било каквог посматрача из даљине или некога ко је слушао посредна препричавања да разазна шта се дешавало и како је то изгледало изблиза, чије је горело и зашто од првог тренутка можда ће најбоље предочити извештај тада рањеника и резервног официра Дарка Рибникара. Своје записе које је објавио 1913. сведоче о ужасима према хришћанима цивилима од стране турске војске и локалних Арнаута у предвечерје Кумановске битке. Сцене су са обронака планине Рујан. Борбе су већ биле вођене, у правцу Прешева се видело како гори Трновац, а на месту сукоба маса турских и арнаутских лешева незатрпаних и полузатрпаних. Сви из Скопске редифске дивизије. После слике на брзину напуштеног турског војничког логора пуног спреме на вишим обронцима спустили су се ка доњем логору. „Трупе пролазе журно покрај њега, али кад стигоше до друма, наша претходница застаде за један тренутак и командир потрча с једним подофициром. И ми одозго потрчасмо и после неколико тренутака били смо пред страшном сликом. У једној њиви крај друма стоји без икаквог реда тридесетак воловских кола… Покрај кола, у блату, лежи разбацано седамнаест унакажених и страшно крвавих лешева. Турске трупе су их приморале да им на својим колима донесу под Рујан муницију, одело и оружје, па кад су морали да се повлаче пред нашим трупама, Арнаути су их све до једног побили. Сви су готово убијени бајонетима. Ране су ужасне… Стајали смо ћутећи и готово не дишући… Само су се војници крстили дубоко потресени крвавом сликом… У том тренутку војник дотрча и јави да је при прегледу под шатором нађен један рањени Арнаутин, лекар оде за војником и већ после неколико минута Арнаутин је лежао у санитетским колима, спреман за полазак у врањску болницу…
Каљавим и проваљеним сеоским путевима хитају становници околних села. Сви су наоружани, каквих ту модела има… Пролазе поред нас, застану, дубоко се поклоне и скину капу с главе, па онда продужују даље… Сви ти људе журе у своја села. Кад су Турци почели да сустижу на Рујан и кад су Арнаути похитали из својих кула да помогну турске трупе, они су извлачили из својих скривница зарђале пушке… па су се склонили у кршеве… Са колико су горчине у срцу посматрали из збегова како им Арнаути пале куће, одгоне стоку и упропашћују храну? И сад, кад су Турци разбијени, хитају у својим домовима да спасавају оно што се још може спасити. Силазимо у село Стајковце…
СЛИКЕ УЖАСА „Доле у јарку тело једног старца… мало даље двоја кола, исто тако натоварена ратним материјалом. Крај кола још два леша… Крај лешева стоји неколико жена и два човека… ‘Одакле си стара?’ Упитах ону жену која се нагнула над леш. – ‘Од кумановско. Сви смо од кумановско’. – ‘Па шта ћете овде?’ – ‘Турци нам отераше синове и људе да носе ‘камару’, па смо чули да их све потепаше’ … Дођосмо да тражимо… Мученици! Потерали су их као стоку, па кад им више нису били потребни, све су их побили… Уђосмо у село.
Неколико кућа гори, али су се становници вратили из збегова и већ гасе … У једном дворишту спазисмо више жена око једне јаме, ископане уз саму ограду. Утерасмо коње унутра и задрхтасмо од призора који нам се показа… (лешеви старих и младих, мушкарци, жене, девојке – М.Б.) Тако су и становници ове куће покушали да прикрију своје имање, али су наишли Арнаути, па су их све побили. Кад смо изашли из села … видели смо два наша коњаника како терају испред себе три везана Арнаутина. Ухваћени су у некаквом селу испред нас, па их сад спроводе на границу … Изгледа као да се и сами чуде што се и ми не понашамо онако, како се они понашају према нашим људима.
Ноћ уочи битке код Куманова провели смо у селу Бугариње … Страшан лом свуда око нас. Из села су били довукли све што им је могло да пружи већу удобност за време логоровања и преноћишта. Крај друма, у близини једне потамнеле арнаутске куле која стоји недирнута иако су око ње горели кошеви хришћанских становника, види се један потпуковник из нашег штаба, а пред њим три везана човека, три Арнаутина… Приђосмо ближе. Потпуковник их испитује, али они ништа не одговарају… Они само ћуте, гледају у земљу… Потпуковник им показа руком на једну кућу иза арнаутске куле. Арнаути се окретоше. Погледаше на показану кућу и онда одмахнуше главом, као да одричу оно за шта их оптужују… ми кретосмо оној кући на коју је мало пре показивао. Око куће неколико стараца и две жене… Пред вратима сиромашне кровињаре стоји један поднаредник са пушком о рамену, а мало даље од њега три војника… И ми стадосмо крај прага, али одмах окретосмо главу од ужаса. На поду, страшно кравава и унакажена млада жена… Али слика ужаса још није потпуна. Више леша убијене  мајке виси леш њеног мушког трогодишњег или четворогодишњег детета, распорили су му груди бајонетом… Грозна смо дивљаштва до тада видели, али ово је било страшније од свега дотадашњега.“ У наставку Рибникар описује како су војници једно вече уз поток пронашли полусмрзнуто и гладно Арнаутче и збринули га. Оно је даље ишло са њима.
Један анонимни британски дописник у књизи објављеној већ у пролеће 1913. године („The Balkan War Drama“, Лондон) реферише у једном пасусу о ратној пропаганди и повици на Турке и њихове злочине следеће: „Да су Турци чинили злочине у прошлости не може се порицати; да су злочини почињени у овом рату је такође непорециво, и да су Турци у једном делу имали учешћа је вероватно. Али мора се подсетити да до сада нисмо имали директног доказа. У тренутку када је прича о злочинима и масакрима невиних људи од стране одступајућих Турака достигла врхунац, током друге недеље рата, следећи телеграм је стигао у Београд са српског фронта, наравно после цензуре: ‘Учињен је даљњи прогрес, све је сигурније да су злочине починили Арнаути, а не Турци’. Дописник даље објашњава читаоцима да ‘Арнаути не знају ништа о бернским или женевским конвенцијама’, и воде рат на свој обожавани начин. Само зато што Гурке распарају непријатеља са својим кукри камама, не може се бацити на британску армију за ‘злочине’.“
Насупрот аустроугарској пропаганди, редукованој слици у писмима петроградској штампи Лава Троцког или послератним сазнањима Карнегијеве комисије, слику некадашње српске војске и њеног држања према побеђенима и становништву у пуно јаснијем светлу давали су савременици који су имали прилику да је прате на бојиштима. Тих је било мало. Нешто више је било оних који су као лекари и чланови мисија Црвеног крста били на лицу места.

ВИТЕШКО ПОСТУПАЊЕ Норвежанин пуковник Хенрик Ангел, који је са Србима био у Балканским ратовима, у својој књизи „Српске ратничке приче“ каже: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Ја и многи моји земљаци, лекари и људи, као и капетан Нерегор, можемо потврдити да је у подручјима где смо се кретали поступање било веома хумано, сасвим другачије хумано од онога што смо навикли у Европи. Витешко поступање Срба са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци. И то кажем по сопственом увиду, а не по причању других. Случајност је учинила да сам једном становао са неколико стотина мухамеданских избеглица. Нисам видео ни трага лошег поступања. Срби су им обезбедили бесплатан превоз возом, дозвољено им је да се сместе по вагонима и око њих, од војника су добили чак и хлеб (од својих једноверних у истом селу добили су само мало дувана). Видео сам да те избеглице толико верују војницима да су, када су они, једно туце њих, лакше болесних, дигли логор и кренули, скоро сви пошли за њима. Жене су упртиле децу на леђа и узеле за руке, натовариле на себе оно мало што су поседовале и пожуриле за њима. Видео сам војнике како помажу деци, како уплаканој деци дају воду и храну… Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти како цивилне, тако и војне, поступале у освојеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У Манастиру (Монастиру – М.Б.) сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба. Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. То мора да значи да српски војници мора да имају пре свега јаку народну дисциплину. Онда се може разумети да се у таквом народу могу образовати потпуно употребљиви војници за само 18 месеци.
Ангел је у својој књизи (1914), позивајући се на свој властити увид и увид десетак својих колега Норвежана, официра и лекара, каже како су „утисци мојих земљака који су делили свакодневицу са српским војницима били тако супротни свему ономе што сам читао и чуо на путу у Србију. Све могуће ружно и зло им је лажима приписивано: да су и кукавице и грозини, да су варвари који спаљују села, разарају цркве и муче заробљенике и цивилно становништво.“ Сам је изнео један који није могао, а да не коментарише: „Посебно се сећам да је неки дописник из Будимпеште (‘Say Hungarian raports’ исти који су снабдевали и ‘Њујорк тајмс’ – оп. М.Б.) у једном великом енглеском листу известио о хиљадама масакрираних Албанаца на потезу између Куманова и Скопља. Повешани су тако да вешала чине праву алеју. Тај дописник је слагао с више него уобичајеном дрскошћу. Јер између Куманова и Скопља једва да има грма довољно великог да се на њега обеси мачка, око Куманова има туце јабланова, али на њима није висио ниједан Албанац у тренутку у којем је о њима сањао дописник из Будимпеште. Ја сам игром случаја био ту, у том малом граду становао сам код комесара полиције лично, ишао са начелником полиције кроз улице града, заједно са официрима прејахао попришта и сопственим ногама ишао трагом турске и српске војске. Морао сам бити и слеп и глув па да не видим и не чујем ништа од онога што би личило на приче о хиљадама обешених“. Питамо се да ли би Џастин Макарти остао код својих бројева о „5.000 убијених између Куманова и Скопља“ после читања ових редова.

„ЗАШТО СТЕ СЕ ТУКЛИ ЗА СРБИЈУ“? Ангел наводи и кажњавања појединих, како пише неверних села, после убистава из заседе или проналажења измасакрираних заробљених другова. Сматра да није за чуђење да освета погађа уз кривце и невине. О томе су му сами Срби причали. Норвешки пуковник пише да их разуме и оправдава. Ангел није навео, јер му можда није било познато, да су официри од првог дана рата кажњавали за све недозвољено, па и на своју руку паљење турских и арнаутских кућа или њихово разграђивање да би се добила дрва за огрев. Војни судови су ислеђивали официре и кажњавали за грешке или прекорачења овлашћења. Тек све то, у мноштву даје још више изнијансирану слику.
Чувени француски новинар Анри Барби још за време рата објављује причу која би сваком читаоцу са предубеђењем деловала нестварно. Барби сведочи о сусрету са поручником Џафером Ђуре, турским војником 1912, а српским добровољцем из рата са Бугарском. Разговор је вођен у Београду у болници где се Џафер лечио од рана. Био је одликован „Медаљом за храброст“. Одмах по бугарском нападу ставио се на располагање српској команди и понудио да укључи 210 добровољаца Мухамеданаца и Арнаута. Били су послати на Криволак где је једва одолевала Тимочка дивизија пуковника Милутиновића. Од свих његових добровољаца остало је живо 40, погинуо је и потпоручник Махмуд.
Барби је питао: „Зашто сте се тукли за Србију?“, а поручник је одговорио:
„Јер су Срби правични, поштени и искрени колико и храбри, док су Бугари лажљивци, ниткови, лопови. Срби су нам свуда поштовали имање и част, Бугари су нас пљачкали и убијали. И ја сам сам крајем децембра месеца био њихова жртва. Четири Бугарина из Охрида насилно су ми упали у кућу и однели где је што било… Шта би доиста било од нас да су Срби били побеђени? За неколико година и ми и Срби морали би ишчезнути. Борио сам се за своју слободу и за нашу заједничку слободу!“
Барби пише да се у Новопазарском санџаку у току рата јавило 3.000 добровољаца хришћана и мухамеданаца. У Пљевљима најугледнија турска личност Хаџи Бег Бајровић пријавио је да о своме трошку опреми 150 добровољаца које ће сам водити у рат. Пријавило се и до 150 болничарки. Историчири су утврдили каснију трагичну судбину Бајровића који је умро у аустроугарској интернацији.
Анри Барби говори и о свом земљаку новинару Андре Тидеску, дописнику „Журнала“, француском и британском војном аташеу који су једини добили дозволу да прати ратне операције, потом о професору и дописнику АБЦ-а и „Лајпцигер Нахрихтена“ Кучбаху из Немачке („ваљан човек и добар новинар“).
Фриц Бауер шведски доктор члан шведске амбуланте у Београду, како у писмима супрузи, тако и у листу „Svensk Läkartidning“ има лепе речи за Србе. Према његовом личном увиду сви рањеници, пријатељи и непријатељи, добијају једнаку помоћ и негу.
Двојица других Швеђана који су дошли да стекну увиђај у стање војних болница код савезника, примећују да су злочине чиниле мање отоманске трупе већ парамилитарне снаге. Руденхолд, један од поменуте двојице слао је дописе  либералним новинама „Алфонбладет-Даген“. Вредно је помена да он није кривио регуларне турске трупе за злочине којима је лично био сведок. Стање турских заробљеника је оцењивао позитивно.

ВОЈНИК ВЕЛИКЕ ДУШЕ На крају како су тог српског војника, ратника и човека виделе његове старешине. Изаберимо једног од команданата батаљона и пука 1912-1920, ратника, носиоца четири „Карађорђеве звезде са мачевима“, официра који је командовао и војницима из Поцерине, и Пироћанцима, и Моравцима, и Врањанцима, и Топличанима. Генералом који је на крају каријере био начелник Историјског одељења Генералштаба. У свом чланку у часопису „Ратник“ (1926), посвећеном анализи карактерних особина српског војника укључио је 25 елемената за оцењивање. Ево само неколико тих:
„Српски је војник велике душе и болећива срца и свакоме ће у невољи да се нађе и да укаже своју помоћ и услугу. Према рањеном и заробљеном непријатељу понаша се као према другу; одмах му нуди цигарету; пита га, да ли је гладан; готов да с њиме подели последњи залогај хлеба, и уопште пушта  се са њиме у пријатељски разговор. Српски војници су такви били и према подмуклим и подлим Бугарима. Чак и онда, када су видели њихова највећа зверства која су починили над нашим заробљеним и рањеним војницима, нису били према њима сурови, нити су им се хтели светити. Српски војници неспособни су за освету и сурова дела. Према покореном женскињу су пажљиви, а према деци су до суза болећиви. Ову њихову особину запазили су врло брзо и Арнаути 1912-1913. године, а њихова су их деца брзо и заволела због ове особине. Ја држим да се, у погледу великодушности ниједне нације војник не може такмичити са српским.“
„Српски војник, за време рата, био је склон да узме све што је јело и пиће, и то није сматрао као непоштено и неморално, већ као обичну потребу на коју има неко природно право самим тим што је војник. Појединци су хтели да узму и по коју ствар која им се допадне (како ини кажу, за успомену), али српски војник није био склон оном дивљачком отимању, пљачкању и уништавању туђе имовине, као што су то чинили војници других војсака. Врло су ретки случајеви били да је српски војник опљачкао рањеног или погинулог војника, непријатељског или нашег. Они верују да оваква врста пљачкања доноси несрећу. На Гучеву су ми војници донели из борбе (ноћу) једног тешко рањеног аустријског резервног официра код кога је било 6.000 круна и других скупоцених ствари, па му ништа нису узели, чему се овај рањени официр дивио.“
У погледу моралног живота, за време рата, српски војници у маси, били су јако морални, а нарочито сељаци, који су веровали да неморалан живот у рату доноси несрећу. Уз то наводи пример како су војници коментарисали како се могло унапред знати да ће један њихов друг погинути, зато што се био везао за неку жентурину – „јер непоштење никоме добро не доноси ни код куће, а некмоли у рату“.

 

2 коментара

  1. STA reci, Strasno! Danas kada se citaju knjige, zatim postoji internet, znamo vise kako su zlikovci postupali sa nasim narodom. Ne sa vojskom, nego da civilima-nejaci. Zato danas, kada nas muceni kroz vijekove, narod zudi za OSVETOM, nasa obaveza je da TO i ucinimo! Kakve zenevske konvekcije i gluposti. Pa to oni koji su pisali, NE postuju! Ajde molim vas, dajte mi neku istorijsku bitku Srba-rimo katolika od njihovog “postanka”?! Pa SVE njihove borbe su vezane za ZLOCINE nad CIVILIMA ! E danas kada nema ratova, znamo sta nam misle i sta su nam uradile Komsije, situacija se ponovo vraca u pocetni polozaj,znaci cekanas opet isto, EE sada CE Mo ISTOM, ponavljam, ISTOM MJEROM.to,

  2. Потресне слике вешала по Мачви 1914 год, није било довољно да
    опамети Круну и политичаре Србије већ стварају државу са онима из
    Поћорекове Регименте ту није било памети.Памет није ни касније
    стигла кад се видело куда жели Хрватско водство Радићем. Мачек
    припрема предходницу Усташама знамо,памтимо,доживели и преживели
    ЛОГОРЕ ,ОФАНЗИВЕ,ГОЛИ ОТОК,КОЛХОЗЕ али непреживесмо БЉЕСАК,ОЛУЈУ
    изгубисмо све сад се потицамо на ПЕТ КОНТИНЕНАТА због погреше
    политике КРУНЕ,ПОЛИТИЧАРА И ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ Краљевине Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *