Почетна / Друштво / Србија до Јариња

Србија до Јариња

Тачно 100 година пошто је ослободилачка Српска војска, преко Мердара, ушла на Косово и Метохију, на Мердару и Јарињу данашња Србија почиње да утврђује границу са независним Косовом. Да ли нам је макар мало непријатно због крви коју су пре само једног века пролили косовски јунаци, срцем ослобађајући оно што ми данас без душе предајемо?

Необавештеном посматрачу могла би се перверзном учинити тежња једне државе да изгради добросуседске односе са отцепљеним делом своје земље, који јој при том прети и даљим цепањима (преостале) земље, али није то перверзија него европски пут Србије. И зато ће се, иако Хашим Тачи прети Србији („Ако Србија настави с инсистирањем о разграничењу, не само с Косовом, онда би се то могло окренути против ње. Србија би требало да схвати да би, ако почне тај ‚гранични пир‘, могла да заврши као Београдски пашалук. Играју се ватром“), у децембру он поново састати са Ивицом Дачићем, премијером (остатка) Србије; да наставе тамо где су стали прошле среде, на вечери код Кетрин Ештон, прве комесарке ЕУ дипломатије. Док ће у међувремену њихови чиновници проћаскати о техници спровођења већ постигнутих договора о комадању Србије, и како да те договоре замаскирају па да Србија и не примети да је раскомадана, ако већ не успе да схвати да јој је, тако раскомаданој, много боље… Јер, како рече Дејан Павићевић, Борко Стефановић нове власти, „ја се надам да ће сами Срби са Косова видети да то може да буде повољно и за њих“.
Шта ће то, дакле, видети и сами Срби са Косова? Какви су то договори већ постигнути у Бриселу, и већ почињу да се примењују, а да Србија о њима званично није ни обавештена, а камоли да се са њима сагласила? Ти договори су, да макар то од почетка буде сасвим јасно, оваплоћење решења садржаних у Ахтисаријевом плану о независности Косова, у „non-paper“-у шведског министра спољних послова Карла Билта од 9. децембра 2007. године о спровођењу те независности, речју, оваплоћење коначног решења српског питања на Космету, онако како би да га реше професионални киднапери Срба и њихових виталних органа. Сад, што нам се те њихове идеје за комадање Србије лажно представљају као наша решења за спас Србије, а ми то не можемо или нећемо да видимо, или нас и није брига, проблем је само Србије и њене будућности, грађене на таквом темељу…
[restrictedarea]

АХТИСАРИЈЕВА КОМИСИЈА Договорили су се, дакле, вечерајући у Бриселу, Хашим Тачи и Ивица Дачић да отворе „канцеларије за контакт“ у Београду и Приштини; не зато што је то захтевао Мирослав Лајчак, специјални ЕУ изасланик, када је допутовао у Београд одмах после другог круга председничких избора и сручио своја три захтева (сусрет премијера и „премијера“, канцеларије у Београду и Приштини, и укидање српских институција на Космету) пред све потенцијалне чланице нове владајуће коалиције (што ће рећи да тада није разговарао само са некооперативним ДСС-ом). Не. Него зато што је „немогуће функционисати на досадашњи начин“, због чега се и морају одредити „официри за везу“ који ће да координирају реализацију споразума, како то рече Ивица Дачић? Е па није ни зато направљен овај договор о канцеларијама. Већ је направљен зато што тако пише у Ахтисаријевом плану надгледане независности Косова, с тим што је то надгледање ове јесени окончано па се због тога креаторима „независности“ толико жури да напокон, уз помоћ Србије јер другачије не може, заврше започето… Елем, стоји у Ахтисаријевом плану (тачка 1.10), „Косово и Република Србија се охрабрују да оснују заједничку комисију у циљу олакшавања сарадње, као и да теже и развијају добросуседске односе“.
Добросуседски се односи, иначе, траже и у папиру Карла Билта, написаном 9. децембра 2007, у предвечерје једнострано проглашене независности Косова. Непотписани документ познатог аутора, назван „Европска стратегија за Косово“, предлаже да Косово прогласи независност по окончању председничких избора у Србији (као што је Борис Тадић и молио своје западне пријатеље, нудећи у замену своју кооперативност. Тако и би), и разматра начине спровођења ове независности, за коју признаје да је крња и правно мањкава све док је на снази Резолуција 1244 Савета безбедности УН. Па предлаже: „Такви договори о добросуседским односима могли би да буду директно везани са Процесом стабилизације и придруживања и за Србију и за Косово.“ И наводи, у наставку, да би „могло да буде корисно ојачати одредбе у Ахтисаријевом пакету о пуном поштовању граница (Косова)“. Пет година касније, у октобру ове године, Европска комисија од Србије захтева „пуну нормализацију односа са Косовом“ и изградњу добросуседских односа у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, дакако, уз „поштовање територијалног интегритета Косова“…
Нису само ове канцеларије за везу проистекле из Ахтисаријевог плана; директно су из њега изведени и неки од бриселских споразума које је постигла претходна власт, а нова се – из досад непознатог разлога, али уз мноштво неуверљивих оправдања – заклела да ће да их спроведе. Читамо Анекс 7 Ахтисаријевог плана, „Имовина и архива“, и имамо шта да прочитамо: „Архива, укључујући катастарску документацију и осталу документацију која се односи на Косово и његове грађане, а која је измештена са Косова, биће враћена на Косово.“ То је тачка 7.1 овог анекса, која је бриселским договорима о катастру и матичним књигама коначно спроведена у дело. Коначно, јер је следећом, тачком 7.2, Србија била обавезана да то учини „у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог Решења“; сад, што за Републику Србију ово Решење никада и није ступило на снагу, јер га је Скупштина Србије одбацила још у фебруару 2007. године (само је ЛДП гласао против одбацивања), власти у Београду то није спречило да поједине његове одредбе – које од Србије захтевају помоћ у изградњи независне косовске државе – испуне као да сам Ахтисари овде влада…

ПРИМЕНА ГРАНИЦЕ А из Ахтисаријевог је плана проистекао и најопаснији од свих досад постигнутих бриселских договора, онај који Србију заиста цепа на два дела – ИБМ споразум о интегрисаном управљању границом, који се у српским медијима неистинито представља као споразум о управљању административним прелазима. Анекс 8 Ахтисаријевог плана, „Безбедносни сектор на Косову“, члан 3, „Граница“, тачке 3.1 и 3.2: „На Косову ће, у сарадњи са МЦП (Међународни цивилни представник) и МВП (међународно војно присуство), бити развијена стратегија која ће омогућити вишефазни пренос овлашћења за контролу граница и интегрисано управљање границама на Косовску полицијску службу. Територија Косова биће дефинисана пограничном облашћу САП Косово у оквиру СФРЈ, на основу њених граница од 31. децембра 1988. године.“
ИБМ споразум, споразум о интегрисаном управљању границом Косова, постигао је Борко Стефановић у децембру прошле године, а потписала га влада Ивице Дачића у септембру ове. Укратко, он предвиђа успостављање заједничких, интегрисаних граничних пунктова, на којима ће бити цариници и полицајци Србије и Косова, као и припадници ЕУЛЕКС-а (да није реч о административним прелазима између територијалних јединица једне државе – као да то, уопште, и постоји – види се већ по прописима ЕУ на које се „Договорени закључци у вези са ИБМ“ позивају. Само би требало прочитати оно што пише). При том, напомиње се у договореним ИБМ закључцима, јурисдикција једне стране престаје тамо где почиње јурисдикција друге; што ће рећи да смо се сагласили са постојањем јурисдикције која почива на уставу независног Косова, чиме смо директно прекршили Устав Србије који онакву јурисдикцију не познаје зато што му је потпуно супротна.
А сада, јер су се тако договорили Дачић и Тачи, а да Дачићу нико није одобрио ни да се састане са Тачијем, а камоли да склапа овакве договоре, почиње и примена оваквог ИБМ споразума, проистеклог – видесмо – из Ахтисаријевог плана. Да ли је, заиста, могуће да нас више обавезује некакав план који није усвојен ни у Скупштини Србије, ни у Савету безбедности УН, него и Устав Србије и Резолуција Скупштине Србије којом се тај план одбацује?
Очигледно, јер Дејан Павићевић громко поручује: „Ми ћемо у процес имплементације ући и ја се надам да ће сами Срби са Косова видети да то може да буде повољно и за њих.“ Ма, биће и много боље него што је било досад, таман колико је и независност Косова у интересу косметских и свих других Срба. Павићевић објашњава и зашто је тако, сматрајући ваљда да смо интелигентнији од кишне глисте само утолико што смо у стању да прочитамо то што каже: „Стање које сада имамо, где постоји један прелаз, па нека ничија земља, па други прелаз, то сад много више подсећа на границу, а овако ће изгледати као контролни пункт на којем ће бити више људи, где ће се обавити контрола и једне и друге стране, тако да мислим да ће бити лакше.“
И још један важан детаљ, пре осталих још важнијих детаља. Пробна примена ИБМ споразума, која има да почне већ до 10. децембра, почеће на прелазима Јариње и Мердаре. Првобитно су, за ту намену, били предвиђени Кончуљ и Мердаре. Шта нам то говори? Да су нас западни пријатељи у међувремену додатно притисли и натерали нас да, уместо на Кончуљ на који смо већ пристали, пристанемо на Јариње, у очигледној жељи да нас одмах сломе тамо где је најтврђе, на северу Космета. Па ако тамо прође, проћи ће им свуда. А Мердаре је, у то немојте да сумњате, изабрано из чисте симболике; зато што је баш са тог места, пре тачно сто година, Српска војска пошла у ослобађање Косова и Метохије…

ПРИШТИНСКИ УГОВОР Да све ово не бисмо ни приметили, после Павићевићевог покушаја, настављено је и даље анестезирање овдашње јавности. Устврдило се да ће на овим прелазима бити некакви порески органи, иако ИБМ закључци (тачка 5) јасно кажу да ће на прелазима бити „релевантни органи обе стране, као што су царина, полиција итд“ (тако да би они порезници тамо могли да се нађу само под „итд“), а онда се прешло и на озбиљније методе убеђивања да се ово што се ради, ради у нашем интересу, и да немамо разлога да бринемо. Зато што ће се, најављују, борити да се изборе да извршну улогу на прелазима има ЕУЛЕКС, а не косовски цариници и полицајци, и зато што ће се борити да део „тих прихода који буду убирани као царински приходи буду уложени у општинама на северу Косова“.
Па, зар они заиста мисле да нико не прати то што раде? Или су само потпуно опијени евроатлантском контролом над српским медијима, која се ни у чему није променила ни после промене власти, па их је савршено баш брига и ако је неко прозрео оно што раде? Јер, шта нам уопште значи „извршна улога ЕУЛЕКС-а“, све и ако је буде, после прошлог петка, 9. децембра? Тог дана су у Приштини Хајредин Кучи, вицепремијер „Косова“, Самуел Жбогар, специјални ЕУ представник на Косову, и шеф ЕУЛЕКС-а Гзавије де Марњак потписали „Уговор о циљевима заједничке владавине права за период до јуна 2014“. Ни у преамбули овог документа, ни у било којој од његових 5 тачака, нигде се, ни речју, ни бројем, ни словом или фуснотом, не спомиње Резолуција 1244, чиме је ЕУЛЕКС (тело ионако предвиђено Ахтисаријевим планом) и формално и суштински изашао из своје статусне неутралности, то јест ако је ње икада и било. Досад је званични Београд могао да се позива на 6 тачака генсека УН-а Бан Ки Муна, које су тобоже гарантовале ту статусну неутралност ЕУЛЕКС-а (иако ЕУЛЕКС уопште нису ни спомињале), али му је – званичном Београду, тако кооперативним пред комадањем Србије – после 9. новембра 2012. и тај смоквин лист одузет. Тако да између ЕУЛЕКС-ових и Тачијевих цариника и полицајаца нема баш никакве разлике. Уосталом, све и да некакве разлике има, пита ли се ико шта ће бити кад ЕУЛЕКС буде укинут?
А шта, тек, рећи о идеји да део косовских царинских прихода остане општинама на северу Космета? Идеја, иначе, није нова, за њу се залагао и бивши министар за Косово и Метохију Горан Богдановић, што нас, само по себи, неугодно подсећа на наставак једне, (по)мислило се, одбачене политике. Али ова идеја, заправо, није ни његова, нити је смишљена за наше добро, већ је смишљена још 2009. у Бриселу као подли мамац да бисмо пристали на довођење ЕУЛЕКС-ових цариника на Јариње и Брњак; тада, наиме, нису могли ни да сањају о довођењу и ЕУЛЕКС-ових и Тачијевих цариника на ова два прелаза, што ће нам се сад догодити.
О томе нам сведочи „Викиликс“, америчка депеша 09PRISTINA447. „Европски представници и у Бриселу и на Косову“, открива ова депеша, „развијају оквирни план за преговора о царинском протоколу између ЕУЛЕКС-а – у име Владе Косова – и Србије“, који би укључио „поновно покретање убирања царина на прелазима 1 и 31 на већински српском северу“ (прекинуто је после проглашења независности Косова). Овај план, наводи се даље, предвиђа да се „сва средства, прикупљена на северним прелазима, пребаце на посебан банковни рачун за искључиву употребу у општинама Лепосавић, Звечан и Зубин Поток“. „И ми и косовски званичници“, наводи тадашњи амерички амбасадор Кристофер Дел у овој депеши, „жудимо да ЕУЛЕКС преузме пуну царинску контролу над прелазима 1 и 31“, на Јарињу и Брњаку, јер „ми и Влада Косова то покушавамо и тражимо већ месецима“. „Поновна успостава пуне царинске контроле на прелазима 1 и 31 је циљ који САД, Европљани и Влада Косова деле“, навео је Дел. А зашто толико жуде за тим? Одговор је садржан у истој овој депеши, и сведочи о подлој намери мамца од царинских прихода: „Један разлог због којег делимо овај циљ је наша заједничка жеља да скрајнемо паралелне структуре.“

ПОСЛЕДЊИ ЛАЈЧАКОВ ЗАХТЕВ Укидање „паралелних“, то јест институција државе Србије на Косову и Метохији, које има да уследи после успостављања границе (и) на Јарињу и Брњаку, последњи је корак ка потпуном укидању државе Србије на простору своје јужне покрајине. То је и последњи неиспуњени од три Лајчакова захтева Влади Србије која је ономад тек била у настајању. Томислав Николић, председник Србије, у септембру је у Њујорку био савршено јасан, поручивши да „Србија не може да вуче потезе који воде ка признавању независности Косова“, да би „укидање локалне власти и судова на северу Косова водило ка томе“, и да смо „стигли до краја са испуњавањем захтева којима бисмо се приближили признавању независности“. Истог оног 9. децембра, када је ЕУЛЕКС потписао билатерални уговор са независним Косовом, Николић је, међутим, из Атине поручио да ће „Србија испунити све услове које ЕУ пред њу поставља, али никада неће признати независност Косова“. Шта се то у међувремену догодило, па смо од „краја испуњавања захтева“ стигли до састанака с Тачијем, до успостављања канцеларија и граница и обећања да ће „Србија испунити све услове“ осим што, ето, неће формално признати независност Косова?
Званичници у Београду, додуше, понављају да неће бити укинуто финансирање српских институција на Космету, него ће само – као што је недавно америчка државна секретарка Хилари Клинтон и затражила у Београду – њихово финансирање учинити транспарентнијим. Хм. Управо то – транспарентност у финансирању српских институција на Космету – од Србије и тих институција захтева и Ахтисаријев план, у Анексу 3, „Децентрализација“, наводећи (тачка 11.1) да „општине имају право да добијају финансијску помоћ од Републике Србије“, „при чему та помоћ мора да буде транспарентна и јавно објављена“ (тачка 11.1.1.). А Дејан Павићевић онако недужно рече: „Финансирање институција је крајње транспарентно и пошто су Албанци национална мањина, односно национална заједница у Србији, све се може превести на албански језик. Можемо им превести Закон о буџету, па нека виде колико Србија даје новца за школе, болнице, социјални рад…“
Следећа пак, тачка 11.1.2 овог анекса Ахтисаријевог плана, заповеда да „општине могу да добијају финансијску помоћ од Републике Србије преко рачуна у пословним банкама, које оверава Централна банкарска управа Косова“. Да ли је то следећи на листи косметских захтева евроатлантских господара наше земље, за који ће нам опет бити објашњено да је заправо у нашу корист? И тако све до коначног укидања Србије и њених институција на Космету што је – како је и речено на оном званично-незваничном брифингу у Стејт департменту, одржаном пред долазак Хилари Клинтон у Београд – и коначни циљ процеса који започиње успостављањем царинске контроле на Јарињу и Брњаку и транспарентношћу финансирања наших институција с оне стране административне линије… И дај Боже да грешимо у овим злим слутњама.
А ако не грешимо, наше поколење будуће генерације боље нек забораве, него да нас се сећају због онога што смо учинили, и то на Стоту годишњицу од ослобођења Косова и Метохије. Завршивши посрамљено на Мердару оно што су они, тако гордо и поносно, баш на Мердару започели…

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Koja sramota za Srbiju tad su Srbe vodili junaci a danas teške kukavice. ulizice i prodane duše.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *