Срби, славимо, али и памтимо!

Пише Драгомир Антонић

Крсне славе су место где се морамо сетити честитих Срба који чаме у Хашком казамату или по затворима широм света, такође и у рату страдалих војника, као и свих младих, деце, људи и жена који потпуно невини страдаше од бомби НАТО звери и убица…

Стиже и новембар месец. Многи нису успели да га сачекају. Бацили кашику. Сви други, којима је кашика остала у руци могу се сматрати успешним. Преживели су још један месец и сад их чека заслужено славље, јер у грудену, како се новембар некад звао има девет слава. Крсна слава је оно што Срби највише воле од духовних ствари. Зато је, ваљда, једини на свету имају. Срби верују да као што они поштују светитеље, тако и светитељи поштују њих. Јер да нема Срба, ко би светитеље славио? Знамо да су и свеци некад били обични људи, а људима прија слава. У то име, свим свечарима наздравље Крсно име.

…КАО ЖРТВЕ ПАЉЕНИЦЕ Кад славимо, будимо расположени, али сетимо се и свих других који нису са нама. Не смемо заборавити, из сећања избрисати, себи некад драге особе. Не смемо заборавити ни честите Србе који чаме у Хашком казамату или по затворима широм света. Ред је да их се сетимо и по неку лепу реч прозборимо о њима. Осетиће то они, јер у присилној и неправедној самоћи и њихове мисли су упућене нама. Крсне славе су место где се морамо сетити и у рату страдалих војника, као и свих младих, деце, људи и жена који потпуно невини страдаше од бомби НАТО звери и убица. Никад не можемо заборавити мост у Варварину, пијацу у Нишу, Алексинац, путнички воз на цивилној прузи, Сурдулицу. Батајницу и Милицу Ракић. Косово и Метохију. Целу Србију коју европски зликовци заштићени у авионима НАТО алијансе посејаше уранијумским зрнима, касетним бомбама и ко све зна којим отровима од којих свакодневно умиру наши родитељи, браћа и сестре, пријатељи, знани и незнани. Од куда толико мале деце, Боже ми опрости што ово помињем, оболелих од леукемије и других врста канцерогених болести? Да ли смемо, зарад наводно обећаног Евроунијаћења и њихове „милости“ заборавити на обогаљен и уништен живот наше деце? Да ли смо толико огрезли у недобру да нашу децу приносимо као жртве паљенице зарад некаквог обећања „о условном пријему за кандидатовог кандидата за разговор о будућем пријему“ у друштво ратних злочинаца, који нас и нашу децу осакатише, а ми би требало да скачемо од среће и љубимо руке огавним бабама, као што су то у бајкама радили Ивица и Марица? Срећом Марица се на време опаметила.

[restrictedarea]

РАЗМИСЛИТЕ ДОК НАС ИМА Сестре Српкиње и браћо Срби добро размислите док нас још увек има. Рецимо велико НЕ Евроунијатима, који нам невиђена зла нанеше и чији је нескривен циљ да нас понизе, а затим и занавек униште. Урадити тако нешто неће бити лако, али није ни претешко. Кад се повуче први потез сви ћемо видети колико ће нам се бреме са грбаче скинути и колико ће нам лакше бити. Сад нам све изгледа безизлазно, али кад започнемо видеће се да је то једна надувена мешина и да смо се без разлога понижавали и плашили. Зар је нашим прецима 1912. године било лакше? Зар пред њима нису стајале најјаче силе тог доба? Ни тад Европа није пружила подршку Србима. Све је покушала да Србе онемогући, али су се у сукобу са Србима два царства срушила. Отоманско и Хабсбуршко. О јунаштву српског војника и мудрости тадашњих српских политичара и вођа слушали смо пре неки дан на прослави Кумановске победе на Зебрњаку. Говорио је о томе и председник државе Србије. Изведен је леп уметничко-драмски програм. Зналачки је уприличен сликовит и поучан историјски час. У неколико десетина минута гледалац је могао осетити кроз говор, текст, глуму, музику и песму небеску величину догађаја који се десио стотину година раније. Оживела су сећања. Оживели су јунаци. Васкрсла је Србија. Бар на тренутак.
Зашто не настављамо тим – јуначким животом – утабаним стазама. Чега се плашимо?Да ће нас неко укорити, да нећемо добити прелазну оцену или да ће нам некакав европски нутрициониста саопштити да млеко наших крава има сувише млечних масти, те док то не исправимо нема ништа од условне кандидатуре. Ништа ја не карикирам, него свака административна шуша која није могла добити посао у својој земљи, јер је неспособна, сад сопствено незадовољство искаљује на нама, српским грађанима. Грађани Србије погледајте само на шта личе те сподобе што долазе код нас да нам држе придике о свему и свачему. Орах да им не узмеш из руке. Од блајханих бедевија, преко с ума сишавших чиновника из Хашког трибунала, који уплашени за своје плате и у страху да им се трибунал не затвори сад по Србији наводно траже јатаке. Нису потребни њима јатаци. Њима је потребан изговор да им се не угасе радна места, а они остану без прихода. Пошто су осведочено неспособни, а то знају и њихови послодавци (види Војислав Шешељ „Викиликс ми јавља“, први део 2012. године), они су панично потрчали у Србију не би ли од наших тужилаца, а њихових сарадника, извукли некакав папир који би им омогућио да још који месец примају новце. Нису они способни као наш бивши председник Борис који може „радити хиљаду послова“, те нема никаквих брига око будућег радног ангажмана. С обзиром на финансијску и економску кризу, и на енормно повећану незапосленост у државама ЕУ, може се очекивати велика навала разноразних „експерата“ и „инвеститора“ који ће под изговором улагања боравити у Србији. Стога није згорег упутити упозорење грађанима, а посебно хотелијерима, кафеџијама и келнерима, да поведу рачуна кад служе непозната лица страног порекла и унапред наплаћују преноћиште. Такође да одмах провере ваљаност њихових картица да не би претрпели штету, кад се открије да на тим картицама нема ничега. Већ је у Београду забележено неколико случајева бежања из хотела. Што би рекао деда Танасије, учесник Кумановске и осталих битака:„Не плашите се децо. Све су то гологузја.“ Ви, који Србију водите немојте се плашити тих што вам долазе у посету. Нема разлога. Народ их не зарезује. Нити их се плаши. Уживајте у славским ђаконијама. Нема лепше земље од Србије.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Да славимо Г, Драгомире ја почео са првом Светим Луком у Вуковару код сестричине њеним мужем са доста гостију али без
    синова који су морали напустити породично гнездо и да свијају
    ново гнездо тамо далеко. Обишао сам родно село Тењу где у моје
    време било око 6000 хиљада Срба сада нема ни пола од тог броја.
    Али на гробљу све више нових ХУМКИ и кућа празних то је стање
    у Западном Срему. Разговор после славског ручка тече отприке
    овако Знаш онај је тамо у Норвешкој други додаје има их много у
    Лондону женесе удају стварају породице!! А у ОТАЏБИНИ села без
    порода у градовима КАФИЋИ РАДЕ ПРЕКО ВРЕМЕНО поља у парлогу као
    и политика Србије УПАРЛОЖЕНА.Али имају 4000 хиљаде полицајаца да
    штите ону која РИКНУ WAO.Кад убише Гадафија и њен Клинтон који је
    сејао бомбе по СРПСКОМ НАРОДУ.Гос, Драгомире ова власт и она пре
    ЗАБОРАВИЛА шта су на радили ти које обезбеђују.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *