Почетна / Култура / Слике и цртежи Љубе Поповића у Модерној галерији „Ваљево“ – ЛЕДОЛОМАЦ ЈЕФТИНИХ ИЛУЗИЈА

Слике и цртежи Љубе Поповића у Модерној галерији „Ваљево“ – ЛЕДОЛОМАЦ ЈЕФТИНИХ ИЛУЗИЈА

Пише Дејан Ђорић

„Слике имају сопствену судбину, на коју се не може утицати и о којој је чак илузорно и размишљати. Важна је једино та чудесна енергија која кроз њих струји и која оставља трагове како у животу сликара, тако и у животу колекционара“

Написао је Љуба Поповић посебно
за каталог ове изложбе која траје
до 15. јануара 2013. године

У Модерној галерији „Ваљево“ се до 15. јануара 2013. може видети изложба слика и цртежа Љубе Поповића. Реч је о једном од највећих сликара у нашој историји уметности о кога се Београд огрешио не приредивши му никада ретроспективну изложбу, нити му давши и једну награду. Велика је срамота за САНУ, Народни музеј и Музеј савремене уметности што су дозволили да се једина велика ретроспективна изложба слика овог српско-француског уметника одржи у Суботици 2003. године. Сличан је однос директора наших водећих институција и према Даду Ђурићу и Урошу Тошковићу; док су се највећи француски умови, академици, филозофи, песници, критичари и уметници са страшћу њима посвећивали, отварајући им врата галерија, музеја и издавачких кућа, овдашњи моћници су се не само понашали као да они не постоје већ су у главне излагачке просторе уносили оно што би се могло окарактерисати као антиликовно смеће. Сада ту велику неправду делимично исправља Модерна галерија у Ваљеву представљајући Љубин опус од тридесет шест дела само из једне колекције, у власништву фудбалског аса Ивана Ћурковића. Публикован је и један од најобимнијих каталога (на шездесет пет страна) у досадашњој излагачкој пракси ове Галерије, а објављено је и његово издање на француском, мада се уредник каталога Миленко Радовић показао као недорастао том послу – у француском издању има грешака.

НАСЛЕДНИК ВЕЛИКАНА Љуба Поповић је рођен 1934. године у Тузли. Основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву. Студирао је на Академији примењених уметности, а дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду. После првог двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је на неколико групних изложби у Београду („Нови облици надреализма и релационизам“, „Сан и машта“). Године 1963. настањује се у Паризу. Упознаје истраживача фантастичне уметности Ренеа де Солијеа, који је аутор његове прве монографије из 1971. године. Између њих се развило пријатељство засновано на узајамном поштовању. Стигавши у Париз превише касно да би упознао папу надреализма Андре Бретона, а по природи независног духа, никада није припадао групи надреалиста. О његовом делу су писали Ален Боске и Ален Жуфроа, значајни критичари, велики песник Андре Пјер де Мандијарг, проучавалац надреализма Патрик Валдберг, Етиамбл, велики синолог и познавалац Рембоа, Жил Нере, аутор књига за немачки Ташен, Гистав Рене Хоке, највећи немачки стручњак за маниризам и сликарство неоманиризма, Саран Александријан, крајње упућен у магију и надреализам, аутор Љубине монографије са вероватно најбољим текстом икада написаним о таквој врсти уметности, као и бројни други стручњаци. О Љубином делу упркос несебичном труду ванредних мислилаца и познавалаца кружи фама да га нико никада није ваљано и до краја растумачио, нити био на његовој стваралачкој висини, мада су о њему Драгош Калајић и Душан Макавејев написали неке од својих најбољих текстова. Можде те гласине шире они који нису способни да се носе са тим опусом бременитим значењем. Најсажетије речено, Љубино сликарство је блиско естетици групе Медиала чији је члан, тачније припада полу „але“. Леонид Шејка, Дадо Ђурић и Драгош Калајић борили су се против недотупавих критичара и новинара који су у Медиали видели само наставак надреализма; традиционализмом и елитним неоконзервативизмом она никако није могла да припада марксистичко-фројдистичкој авангарди на трагу дадаизма. С друге стране, Љуба се гнуша и бројних савремених ирационалних сликара, фантаста које сматра митоманима, одбијајући олако и често сврставање своје уметности у фантастичну. Колико наследник великих мајстора ликовног онеобичења, следбеник је и првих модерних сликара. У његовом делу могу се уочити идеје које су занимале Хијеронимуса Боша, Монсу Дезидерија, Жака Калоа и Пиранезија, али је близак и романтичарима и симболистима деветнаестог века (постоје и они потоњи, у наредном столећу). Као наследник великих уметника тим је сложенији јер припада и породици еротомана, проучавалаца књижевних дела, филма, стрипа и научне фантастике. Слике и књиге значајних, али и заборављених стваралаца служе му да себи и другима, без било какве илузије о сопственој величини, поставља кључна животна и уметничка питања, не би ли дошао до одговора.

[restrictedarea]

ДРЕВНА ЛИЛИТ И АПОКАЛИПСА Слике и цртежи приказани у Ваљеву припадају периоду од доласка у Париз, најстарије дело је из 1969, а најмлађе из 2001. године. На први поглед испуњене су чудесним и нестварним бићима, вампирелама и дамама налик древној Лилит, андроидима и лобањама, испреплетаним са мноштвом предмета и растиња у подножју монументалне, храмовне архитектуре. Ако се мало боље погледају, откривају апокалиптички и критички однос према цивилизацији, нагомилавања указују не само на ђубришни карактер савремености, испразност и демонију, већ и на њену пропаст. Форме које се крше и руше, свет који се у анђеоској светлости указује само зато да би се урушио, монархије и системи у осипању, о чему у медијалној митологији говори славни стих Мира Главуртића, бића која се претварају у злотворе, крилате црне монструме, са генеалогијом до принца таме, сведоче о трулежи палог света и о разочараности сликара бездушном стварношћу. Када су скоро сви на разне начине опијени болесном, конзумерском и бестијалном цивилизацијом одустали од постављања проклетих питања о смислу постојања, један сликар и даље пропитује себе и друге, уздигавши ликовно дело на ранг филозофије.
У његовим дијаблеријама може се уочити наслеђе француске школе окултизма, за коју је један зналац рекао да је међу најбољима; оригинално истраживање демоније обележава многе значајне француске сликаре, песнике и писце, али и српску интелектуалну сцену некада окупљену око часописа „Дело“ и „Градац“. Мање фантаста, а више декадент у најбољем смислу те речи, критичан према техничкој цивилизацији, Љуба је учен сликар и ледоломац јефтиних илузија садашњег грађанства против којег се бори опробаним средством свих симболиста – саблажњавањем. Он, међутим, увек тражи праве разлоге постојања својих слика и цртежа, бивајући често критичан према њима до уништавања. Трагајући за духовним упориштем можда најпре у литератури писаца који се баве душом, од Достојевског до Кафке, занимајући се за уклете сликаре и песнике, проналази унутрашње разлоге стварања, који нису далеко од филозофских и религиозних. Зато његово дело не обележава ликовна произвољност, несносно олако комбиновање форми, метаморфозе уз помоћ фотореализма, занат без поезије и лишеност самокритичне, здраве сумње, који су многе савремене талентоване сликаре одвели у кич, манир или имитацију. Љуба је пре свега личност, која мисли својом главом, у њему као да се таложе и вртложе векови искуства, проучавања слика у Лувру и литературе. Није се међутим као Гистав Флобер, згађен модерним светом, затворио у своју кулу од слоноваче, у коју како највећи стилиста каже, плима гована удара не би ли је поткопала. Љуба је друштвено гледано можда наш најзначајнији сликар у последњих тридесет година. Осетљив за проблеме који муче млађе уметнике, спреман и да опрости промашаје, имајући слуха за идеје и дух времена, несебично је многим сликарима и критичарима дао шансу у Модерној галерији „Ваљево“, увевши их на велика врата у историју српске уметности. Били су то каткад и ствараоци са маргине, које званична култура одбацује и о којима ћути или како Драгослав Бокан каже:„Ово није естетски већ генерацијски сукоб, борба са нашим духовним очевима за позиције.“ Као мало кога Љубу одликује благонаклон однос, али и свест о времену. Његов демонски циклус летећих и пузећих сподоба настао је у време последњег Балканског рата, демонизације и српске патње, а кулминира са НАТО агресијом, бомбардовањем Београда и Србије, које се може сматрати и првим атомским ратом против Европе. О тој старој дроци, како ју је назвао Езра Паунд, Љуба нема никаквих илузија, без обзира на то што му је много дала, увиђа колико другима узима. Слабост и декаденција које свуда види око себе један је од разлога што се толико и тако често обраћа вредностима и личностима овог поднебља или како је Драгош Калајић на врхунцу успеха у Риму говорио: „Више волим да дођем у Београд и чујем шта мисле моји млади сарадници него да слушам италијанске интелектуалце.“ Требало би бити увек свестан да је у питању сликар који би био понос сваке културе, те да је његово дело интернационално значајно – не припада само Србији и Француској.

„НАТЕЗАЊЕ СА ОПСКУРНИМ СИЛАМА“ Можда је на крају свих приказа и догађања најбоље ипак чути Љубине речи, пустити сликара да говори о сопственом делу. „У мојим сликама заплетене су тајне које су и мени недокучиве. То што се на платну одвија, пред мојим очима, често ми изгледа као резултат неке више воље, с којом ми је тешко да се споразумем. И само у оним срећним тренуцима, када ми се учини да смо проговорили истим језиком, само онда успева ми да поверујем да то натезање са опскурним силама – има неког смисла. Ако моје слике успевају да бар код понеких људи изазову тако компликован сплет емоција, то сазнање је за мене много важније од некаквог њиховог доприноса историји уметности. Да ли су те слике донеле нешто радикално ново, да ли ће их будуће генерације уклопити у неки од праваца двадесетог века или услед немогућности да их класификују одбацити као нуспроизвод једног хаотичног времена? У овом тренутку то су питања од споредног значаја. Слике имају сопствену судбину, на коју се не може утицати и о којој је чак илузорно и размишљати. Важна је једино та чудесна енергија која кроз њих струји и која оставља трагове како у животу сликара, тако и у животу колекционара“, између осталог је посебно за каталог изложбе у Ваљеву написао Љуба Поповић.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Hvala na prikazu… Itekako ima smisla „natezanje sa opskurnim silama“, koje mnogi vole da ignorisu a cija su nakazna oblicja vidljiva samo onima koji opitno znaju sta znaci smirenje ( smirenoumlje) ?!… Cudno, ponekad i male reprodukcije ( a sve su ‘slike’ samo fragmetici mozaika Velike slike ?!) pruzaju vredne ‘uvide’… Tako i ‘Sabat’ iz 1971 ( a sta se sve ‘pevalo’ tih 70’tih ??!)… Uz zlacano-plavi suton ( sabat pocinje u petak u 18,00 h ?!) i pocetak „off“ vremena, naslucujemo nekoliko strasti, kojima su mnogi ‘radi’ – pohlepa, blud, tastina… Ti, ‘dragi’ nam ‘savetnici – saveznici’, pored sve privlacnosti i zavodljivosti svog ‘gospodstva’ – imaju toliko strasno ‘mutirana’ lica i tela – nepodnosljivo jeziva ljudskom vidu… ?! A „Vodopad“ iz 1985, kao ‘odjek’ „huka mnogih voda“ ( Otkrov. 19.6) i svetlosti koja pomracuje i dezintegrise sve propadljivo… ?! A iza je ‘uvid’ – u jedino savrseno Carstvo – lepote, mira, pravde, ljubavi … ?! Uzgred, zar ‘Ljuba’ na hebrejskom nije i ‘David’ ??!




    0



    0
  2. Ljuba Popovic ne izlaze u Beogradu iz prostog razloga sto ne moze da stigne na red. A ne moze da stigne na red jer izlazu pre svih: netalentovane profesorcine. Njihove ljubavnice. Zene. Cerke koje su priuceni slikari a propali pijanisti. Jer izlazu clanovi partija. Izdanci komunistickih aristokratija. Politicki podobni mondijalisti. Izlazu po Beogradskim galerijama oni koji proklinju sliku i slikarstvo i proglasavaju ga mrtvim. A izlazu kojesta ne bi li se domilili zapadnjackim finansijerima poput Sorosa i ne bi li sto vise sahranili sopstveni nacionalni identitet i vrednosti…
    Eto zato Ljuba ne izlaze.




    0



    0
  3. Izlozba u Valjevu je odlicna i preporucujem ko ima mogucnosti da je pogleda. Ljuba ne izlaze u Beogradu zato sto Beograd to nije zasluzio. Odnos kruga dvojke i NVO upravljaca beogradskom kulturnom scenom jos davno se odrekao ovog majstora. Bitno je da po drzavnim galerijama nemamo sta da vidimo, valjda je to i cilj Sorosevih p(l)acenika. Nadam se da ce se i to promeniti, do tada kvalitetne izlozbe cemo obilaziti u hodniku televizije, laboratoriji Hexalab i donekle Haosu. Da se nesto menja na bolje potvrda ce biti izlozba Ljubina u SANU.




    0



    0
  4. Nova vlast ima sjajne ljude poput Tome Nikolica, Aleksandra Vucica i drugih koji vode ovu zemlju od izbora i bio bih totalno odusevljen cak i zadivljen njihovom vladom ali imam utisak da po pitanju likovne kulture nista dobro nisu uradili i stavise nisu nista ni pokusali da urade. Nikola Kusovac i
    Dejan Djoric nebitni za njih. Umetnici od kalibra koji ih podrzavaju i njih i slikarstvo takjodje nebitni za njih, pa i ne cudi da nista bitno nisu ni uradili.
    Zuti su bili bolji u odnosu prema ideoloskim saveznicima u kulturi. Moram ovo da kazem a gnusam se od toga sto je to grozna istina i sto to moram da kazem.




    0



    0
  5. Jos je rano suditi o ovima, ali od sorosevaca je tesko biti losiji. LJubina izlozba u Beogradu ce biti znak da se nesto menja. Pomenuti Kusovac i Djoric, necete mi zameriti su veoma aktivni, a njihovom velikom zaslugom program galerije Hexalab je iskocio u prvi plan. Po najavama iz te galerije sledeca godina ce biti prepuna zanimljivih dogadjaja. Pored Kusovca i Djorica treba angazovati Kukica, Komnenica, Kadijevica, Bosnjaka, Danilova i mnoge druge.




    0



    0
    • Ma svaka cast Heksolabu, i naravno da pomenuti postovani Kusovac i Djoric deluju i rade, ali njihov rad ne interesuje nikog u vlasti. U tome je problem. A kako ce da se orjentisu u sferi likovne umetnosti bez takvih ljudi ali i umetnika od vrednosti i talenta koji poznaju scenu. Kako? tako sto ce da se potpuno oslone na Zigona ili sina Olivere Katarine!? Neka mi ne bude zamereno, ali to je smesno. Morace da prepoznaju medju intelektualcima koji stvaraju ili pisu kritike istomisljenike i da ih pridobiju za sebe. I to nesamo u likovnoj umetnosti nego u kulturi uopste. U suprotnom buducnost nece raditi za SNS. Toga moraju da budu svesni.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *