Почетна / Регион / (Шк)Холокауст у Монтенегру – Историја за понављаче

(Шк)Холокауст у Монтенегру – Историја за понављаче

Да би се од Српске Спарте направила НАТО Дукља, мора се уложити много напора у процес претварања вашарске кловнијаде у „науку“, што је управо и доказао аутор изванредно важне књиге „Ноћ дугих маказа“, коју прелиставамо подробно и без журбе кројача вербалних „панталоница глупог Августа“, у какве су се шнајдере преметнули дукљаноидни лингвисти и књижевни историчари

Када су представници просвећене Европе са седиштем у Бечу окупирали српску Црну Гору 1916. године, међу првим подухватима које су предузели било је рушење Његошеве капеле на Ловћену. Један од кључних актера овог догађаја, командант протоусташке „Вражје дивизије“, која је починила невиђена злодела у Мачви (у њој је војниковао каплар Јосип Броз, с чијом ће подршком црногорски титоисти, шездесетак година касније, опет срушити капелу на Ловћену), Стјепан Саркотић, од Хабзбурга је добио племићку титулу „фон Ловћен“. Те исте, 1916. године, окупатор је, поред рушења капеле, наредио да се у црногорске школе уместо ћирилице уведе латиница, а да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Четрнаест учитеља из Бјелопавлића одбили су да изврше наредбу окупатора, образлажући то овако:„Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“. После двомесечне истраге, војни суд миле нам ЕУропе већину ових учитеља послао је у концлогор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали до краја рата.

[restrictedarea]

НАСЛЕДНИК БЈЕЛОПАВЛИЋКИХ УЧИТЕЉА Аутор књиге „Ноћ дугих маказа/Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност“, Веселин Матовић, радио је, од 15. септембра 1977. до 15. септембра 2004. године као средњошколски професор српског језика и књижевности у Никшићу, да би, у знак протеста због преименовања свог предмета (из српског језика у „матерњи“), заједно са још 25 колега напустио посао. Члан Удружења књижевника Црне Горе, уредник часописа „Слово“, аутор романа „Кукавичје јаје“ и „Слијепи путници“, књиге есеја „Ковачи лажног језика“, добитник књижевне награде „Владимир Мијушковић“, ипак није смештен у концлогор. За сада. Али, време се убрзава, а Србима у Црној Гори све је теже да буду то што јесу, у доба кад режим настоји да својом НАТОугодном политиком у свим областима, од војске до просвете, оствари „црвенохрватске“ завете Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.
Следећи светли пример из Бјелопавлића, Веселин Матовић је кренуо у подробну анализу обрачуна са српским културним идентитетом у школском систему Монтенегра. О његовој књизи похвале су изрекли језикозналци попут проф. др Јелице Стојановић („Овакву књигу могао је написати само неко ко је одан и одговоран својој професији, ко професију дубоко и добро познаје, ко се према свом позиву односи са поштењем, часно и честито, ко не умије, нити жели да лаже своје ученике, своју дјецу, већ жели да им приближи и отвори просторе истине“), проф. др Милоша Ковачевића („Све засновано на егзактним критеријумима, и на документима (…) Све документовано да документованије не може бити. Све критеријално образложено да критеријалније не може бити“ ), проф. др Петра Милосављевића („Расправа Веселина Матовића (…) показује да у Црној Гори има људи који о овако важним проблемима умеју да пишу на научном нивоу, политички одговорно и литерарно узбудљиво“). Песник Будимир Дубак (а прави песници су мера и провера језика) о Матовићевом подухвату вели:„Имао је за циљ да на дјелу прикаже ‚удружени подухват‘ прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је прецизно открио размјере тог ‚просвјетног антисрпства‘ у Црној Гори“.

ИСКУШЕЊА ПРИКАЗИВАЧА Због озбиљности теме и начина на који је изложена у „Ноћи дугих маказа“, трудићемо се да књигу прелистамо што сталоженије и подробније, без журбе кројача вербалних „панталоница глупога Августа“, у какве су се шнајдере преметнули дукљаноидни лингвисти и књижевни историчари. Ако је могао Матовић, коме утроба мора да кључа од муке кад види како се касапи истина о језику којим говори (и због кога је, бранећи му име, без посла остао), да пише sine ira et studio, можемо и ми да будемо стрпљиви читаоци. Најтеже је приказати књиге које би човек радо сам потписао, и које, темељним увидом у проблем, просто изазивају да их непрестано цитираш. Таква је и „Ноћ дугих маказа“. Она је привлачна и зато што има битијно смисаоно језгро које обасјава сваку појединачну анализу појаве каква је дукљаноидна, у државну политику савременог Монтенегра преточена, србофобија. Јер, да би се од Српске Спарте направила НАТО Дукља, мора се уложити много напора у процес претварања вашарске кловнијаде (претече: Војислав Никчевић, Јеврем Брковић & компанија) у „науку“.

РОЂЕЊЕ МОНТЕГРИНСТВА ИЗ ДУХА БРОЗОМОРЕ Свега што данас бива у црногорским школама ни у сну не би могло бити да није било кумровачког понављача првог разреда основне школе, касније бравара, па ликвидатора у служби НКВД-а, деификованог у „највећег сина наших народа и народности“. Он је творац данашње црногорске нације као (анти)заједнице самопорицања, засноване на бекству од Његоша и „Горског вијенца“. Њему су протомонтенегрини, чији су преци живели и умирали за Српство, служили као одане пудлице, именујући Подгорицу његовим именом и рушећи капелу на Ловћену да би подигли фараонски споменик маршаловог сународника. То слугерањство, звано брозомора, које је потирало све што је важно за самопознање народа у Црној Гори, почев од Светосавске цркве, довело је до дегенерације извесног броја потомака Светог Петра Цетињског и његовог синовца, дајући им нови, виртуелни идентитет. Матија Бећковић, избачен из свих лектира у Црној Гори, етногенезу савремених дукљаноида објаснио је песнички прецизно:„Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари“. Пуни себе, а поразно празни, феномени лишени онтологије, „горди конобари“ су спремни да хитају ка ЕУтопији безглаво бежећи од свог историјског памћења.
Као што су квазинаучници у НДХ доказивали да Хрвати нису „нижа словенска раса“ него потомци надљуди званих Готи, тако су дукљаноиди кренули путем Јеврема Брковића, који је, боравећи у Туђмановом Загребу деведесетих година прошлог века и штампајући књиге уз помоћ Министарства обране Републике Хрватске, тврдио да су Црногорци били римокатолици док их „геноцидни Сава Немањић није поправославио“. Из тог духа родили су се црногорски језик и црногорска књижевност, и ушли у савремене уџбенике штампане у Подгорици.
Корен монтенегринског језикословства и науке о књижевности настао је, дакле, у доба у којем се, опет по Бећковићу, реч „УДБА“ писала великим словима, а реч „Бог“ малим почетним словом. Или, како би рекао Веселин Матовић:„Осим што на првим страницама читанки нема Титове слике, све друго је у суштини остало исто“.

КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК ДУКЉАНСКОГ АПСУРДИСТАНА: ДВА ПРИМЕРА У свету иза огледала, какав је данашња званична Црна Гора, свакодневно, као у супермаркету, добијамо испоруку новооткривених „чињеница“. Ево их у уџбеницима изаогледалске књижевности и изаогледалског језика. Рецимо: „Значајни писани споменик с краја 12. вијека је ћирилски споменик Мирослављево јеванђеље, преписиван у Котору од 1186. до 1190. Представља гранични споменик самосталног развоја зетске књижевности (…) Главни писар писао је зетским правописом и звао се Варсамелеон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким правописом. Варсамелеон је био на челу Немањине дворске канцеларије у Котору“.То би био факт историје изаогледалског језика. А ово му је савременост:„С аспекта језика као система босански, црногорски, хрватски и српски чине један језик – штокавски, а с аспекта језика као стандарда – то су четири засебна језика који се употребљавају у четирма државама“. То јест, по изаогледалском велеумљу:„Црногорски језик службени је језик свих црногорских грађана без обзира на њихову вјерску или националну припадност“.
За монтенегринске лингвисте је, наравно, небитна чињеница да није постојао Варсамелеон, челник Немањине дворске канцеларије у Котору (реч „варсамелеон“, нађена на крају рукописа Мирослављевог јеванђеља – које је иначе преписивано у Бијелом Пољу, а не у Котору – значи врсту мирисног уља коришћеног при илуминацији рукописа . С обзиром на то да иза њих стоји државна сила и принуда, они немају потребу ни да објасне шта значи то да је језик као систем исти, а као стандард различит, па може да га именује ко како хоће.
Зато је ту Веселин Матовић, који на делу хвата „горде конобаре“ овог лингвистичко-литерарног бурдеља, маскираног у хотел са пет звездица. Аутор „Ноћи дугих маказа“ је прави мајстор постављања логичних питања:„Зашто у Котору није могла настати нека српска књига? Значи ли то да ни данас у Котору не може бити написана или штампана нека српска књига?Ако бисмо прихватили правило да књиге припадају књижевностима народа на чијим просторима су написане, онда би и ‚Горски вијенац‘ припадао аустријској,’Лажни цар Шћепан Мали’ италијанској,’Луча микрокозма’ и ‘Огледало српско’ српској, а ‘Историја’ владике Данила руској књижевности“.
Што се језичке синхроније тиче, и ту је Матовић логичан и прецизан:„Формулација ‘Језик као систем представља скуп свих појава које се у датом језику јављају’ ништа не казује. То је скоро бесмислена формулација. Језик као систем је једино оно што и може бити – скуп језичких знакова и правила по којима се ти знаци употребљавају. Сваки посебан језички систем (с посебним језичким знацима, лексиком итд. и правилима за њихову употребу – граматиком) јесте језик са својим именом, и то име је добио према народу у коме је настао“. То јест, како доказује Матовић:„Лингвистичку основу, ако већ употребљавамо ту сумњиву формулацију, има само српски језик. Црногорски има само политичку основу, и већину у Скупштини, али нема ништа што би га чинило посебним језиком: ни историју, ни гласовни, ни морфолошки, ни синтаксички, ни акценатски систем, друкчији од српског. Не постоји посебан систем језичких знакова и правила њихове употребе, који се зове црногорски језик. Једноставније речено: српски језик је лингвистичка, црногорски – само политичка чињеница – име без садржаја. Оно што је наводно стандардизовано под тим именом, то је супстандард српског језика под другим именом и ништа више“.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ПРАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ У свету с ове стране огледала (српског, рекао би Његош), зна се – све што је писано у Црној Гори, осим ретких изузетака, писано је српским језиком. Удовица Ђурђа Црнојевића каже да је покојников тестамент „био и јесте написан на споменутом српском језику, властитом руком, од самог покојног господина Ђурђа Црнојевића“. Божидар Вуковић, први наш штампар, рођен у Подгорици, 1520. године вели „зажељех и наша српска слова… такође у типарима саставити“. Јеролим Загуровић из Котора у свом поговору „Псалтиру“ (пред крај 16. века) сведочи да се то дело на грчком зове „псалтир“, а на српском, његовом језику –„Певац“. Владика Сава Петровић Дубровачкој Републици изражава задовољство да су и Дубровчани од „нашега српскога језика“. Језик Светог Петра Цетињског, „црногорски“ по дукљаноидним луменима, сасвим је сродан оновременом језику учених Срба са територије данашње Војводине. Да и не говоримо о Његошу, који наглашава:„Српски пишем и зборим,/ сваком громко говорим:/народност ми србинска,/ум и душа славјанска“.Такав је језик којим су писали Марко Миљанов и Стјепан Митров Љубиша, као и језик писца химне „Онамо,намо“, краља Николе Петровића. И Михаило Лалић, Душан Костић, Радован Зоговић, Милован Ђилас, иако „југословенски левог“ идеолошког предзнака, писали су српским језиком. О Бориславу Пекићу и Данилу Кишу, којима монтенегрини покушавају да се ките, да и не говоримо. Ипак, тоталитарна моћ не признаје стварност. И креће са њом у обрачун, избацујући или мистификујући све оно што је вредно у заједничкој баштини.

СЕЧА КНЕЗОВА Пре но што почне да пише о франкенштајновским методама писања нових читанки у Црној Гори, Веселин Матовић говори о значају феномена најнеопходније школске књиге за конституисање основних вредности друштва:„Читанка није, и не смије бити, произвољан „ход кроз књижевне епохе“, нити простор за наметање било чијих политичких, идеолошких, па ни естетских опредјељења, него је она најстрожа (и најутицајнија) антологија, у којој се, на основу општеприхваћених и историјски провјерених вриједносних (…) критеријума, младим људима презентује и чини што ближим и разумљивијим, оно што је највредније како из општечовјечанског, тако и из националног књижевног, тј. културног насљеђа, а на основу чега они слободно изграђују властите (најчешће трајне) вриједносне ставове“. Основна ђачка књига не сме бити (у)читанка, којом се младима учитавају лажне вредности идеологије: она је место слободног сусрета са правим вредностима.
Александар Чогурић, аутор нових читанки, устврдио је да је „сечу кнезова“ обавио у складу с чињеницом да у уџбеницима суседне Србије нема црногорских писаца и да српски писци који су у читанкама Монтенегра остали имају дела трајне вредности. При томе, како рече Матовић, Чогурић није успео да објасни „како је измјерио да је дјело Бранка Бањевића вредније од дјела Матије Бећковића или дјело Сретена Асановића од дјела Мира Вуксановића, или Марка Каваје од Жарка Команина“.
А, у ствари, Матовић зна о чему је реч: „Заиста, чудан неки сој људи: на једној страни запели, силом на срамоту, за ‘црногорску књижевност’, претурили су сваки књижевни буџак од Котора до Венеције и Хага, не би ли ишчепркали било какав њен трзољак,а на другој – ни да се осврну на четири од пет најважнијих књига написаних у Црној Гори:‚Лучу микрокозма‘, ‚Шћепана Малог‘, ‚Балканску царицу‘ и ‚Примјере чојства и јунаштва‘“.

______________________________________
Веселин Матовић: „Ноћ дугих маказа“
Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност“, „Матица српска“ – Друштво чланова у Црној Гори, Одбор за просвјету и медије, Актив професора српског језика и књижевности – Никшић, Октоих, Никшић 2012

______________________________________
НАУМ И ПОСЛЕДИЦЕ „СЕНИЛНОГ ВАРВАРСТВА“
Довољно је видети шта је све избачено из читанки у Црној Гори, па схватити ко је и због чега све то радио, и какве ће бити последице идеолошког „сенилног варварства“ (Жан Бодријар). Ево списка који Матовић наводи: „Свеукупно: од 2004 до данас, из наставних програма за основну и средње школе, у потпуности су избачени сљедећи знаменити српски писци: Св. Сава, Теодосије, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Гаврил Стеф. Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки, Ј. Ј. Змај, краљ Никола Први Петровић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Александар Вучо, Скендер Куленовић, Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Бранко В. Радичевић, Бранимир Шћепановић, Добрица Ерић, Жарко Команин, Горан Петровић, Ранко Јововић. Из читанки – још и Бранко Миљковић (…)“ То су посечени кнезови; а оно мало Срба што је у читанкама остало, како би рекла народна песма, „све рањено и искрвављено“: Његош, Стјепан Митров Љубиша, Михаило Лалић, Миодраг Булатовић су стражарно спроведени у „црногорску књижевност“, Иво Андрић, Меша Селимовић, Борислав Пекић и Данило Киш одведени су у „јужнословенску“, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Симо Матавуљ, Лаза Лазаревић, Дучић, Ракић, Бора Станковић, Црњански и други окљаштрени у складу са Њу Ејџом дукљанских етностандарда.

У следећем броју: Измишљени дисконтинуитети или – у том лудилу има система

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Прави се Црвена Хрватска,није искључена и „Олуја 2“ – после ослобађајуће пресуде Маркачу и Готовини могу Срби у Црној Гори по рецепту Стипе Месића да се спреме за …




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *