(Шк)Холокауст у Монтенегру, ДРУГИ ДЕО – МРЖЊА ПРЕМА ИМЕНУ

Пише Владимир  Димитријевић

Да би се од Српске Спарте направила НАТО Дукља мора се уложити много напора у процес претварања вашарске кловнијаде у „науку“, што је управо и доказао аутор изванредно важне књиге „Ноћ дугих маказа“…

Почујте тврдњу  у монтенегринском уџбенику за први разред средњих школа: „Само четири словенска народа имају инкунабуле на своме језику, односно на старословенскоме језику сопствене редакције. Поред Чеха, Хрвата и Украјинаца, то су и Црногорци“. Нигде Срба и њихових рукописних књига, тзв. србуља.
Или, рецимо, видите да се у читанкама за први разред опште гимназије у Црној Гори (ауторке Божена Јелушић и Татјана Бечановић) наводи  шта је чије из народне књижевности: по Божени&Татјани, Француска има „Песму о Роланду“, Шпанија „Песму о Сиду“, Исланд има Еде, а Срби – ништа. Наиме, епски циклуси о Косовском боју и Марку Краљевићу приписани су, у њиховој читанци, Јужним Словенима (Хрватима или Бошњацима, питање је сад ).  Ту је и тврдња да  Вук Караџић 1847. године Нови завет није превео на српски језик, него на НАШ језик. Или, што је, по Матовићу, кључни постулат монтенегринства, „алфа црногорства као антисрпства“: „Његош је под појмом Српство подразумевао припадност Црногораца православној вјероисповијести!“
Требало би поменути још једну „стратегију завођења“ (уличарску, али ипак дејствену). Матовић уочава да се у новим уџбеницима само писци са простора уже Србије означавају као српски, док се они из Босне и Херцеговине и Војводине лишавају права да буду Срби. За Јована Дучића, Алексу Шантића, Перу Зупца, Милоша Црњанског, Мирослава Антића пише само да су песници или писци, док за Добришу Цесарића јасно стоји да је „хрватски пјесник“, а за Блажа Шћепановића да је „црногорски пјесник“.

ИЗМИШЉЕНИ ДИСКОНТИНУИТЕТИ Помрачење свести новокомпонованих стручњака, који немају довољно чињеничних доказа за свој сомнабулни начин представљања историје литературе, води их и ка тврдњи да у „јужнословенским  књижевностима“, каква је и црногорска, постоје велики дисконтинуитети. Матовић нас, међутим, подсећа да српска књижевност од Светог Саве до данас нема никаквих дисконтинуитета, нити је икада „књижила као своје оно што је писано на туђем језику“. То каже и Јован Деретић: „Прекиди и застоји  нису доводили до разбијања, разједињавања, растакања књижевности на засебне, регионалне литературе, већ се увек чувала свест о јединственој српској књижевности“.  Као доказ дисконтинуитета „своје“ литерарне повеснице, монтенегрински тумачи тврде да у Црној Гори није било писаца епохе реализма. То кажу само зато што су из лектире протерали „Примјере чојства и јунаштва“ Марка Миљанова, као и мемоаре краља Николе, Сима Поповића, Гавра Вуковића, Кирила Цвјетковића, део прозног стваралаштва Симе Матавуља итд. Протерано је ваистину било реалистичко. Али о њему се не сме писати, јер је пуно „србовања“.

[restrictedarea]

ХОХШТАПЛЕР УМЕСТО ВОЈВОДЕ Да, читаоче, већ си више пута приметио констатацију тужног факта: за Марка Миљанова није било места у савременој црногорској лектири, али је зато са италијанског и француског преведено нешто текста („Турска писма“) извесног „алазона“, „светског путника“ и варалице, Стјепана Зановића, који је смештен у епоху „просветитељства“, као и Свети Петар Цетињски. Веселин Матовић примећује:„Стјепан Зановић, дакле, јесте просвјетитељ и писац, а Марко Миљанов и краљ Никола нијесу ни писци, ни реалисти, а ни просвјетитељи, разумије се. (И када је то било ко у Црној Гори, све донедавно, прочитао било који текст овога списатеља да би га могао просвијетити?) Тачније симболике и потпунијег одраза етичке профилације данашње Црне Горе тешко се могло пронаћи. Нешто овакво, држим, ни сам Зановић, у тренуцима највеће концентрације цинизма, не би смислио. (Зановић се представљао и као војвода, и као деспот српски, и као цар руски, али не вјерујем да би се усудио да, као писац и просвјетитељ, стане у исти ред са Св. Петром Цетињским)“. Наравно, по Матовићу, чојство и јунаштво Марка Миљанова нису никаква попудбина за данашњу ЕУропу, па је Зановић, варалица и потукач, који је завршио на робији у Холандији, прави архетип за обликовање ЕУ-НАТОгораца новог доба. Зато у читанкама нема Марка, али има Стјепана.

МУШКЕТАЊЕ ЊЕГОША Његош је већ деценијама сметња свима који желе да распамете  Црну Гору и лише је идентитетског основа у Косовском завету. Не само писац „Луче“, „Вијенца“ и „Лажног цара“, него и творац коротне капе црногорске (материјалног симбола косовског опредељења), Његош је, за време Броза, понижаван на Ловћену и сецкан у Прокрустовој постељи братства и јединства, да би у данашњој, више Црној, а мање Гори, био „мушкетан“ из свих оружја и оруђа дукљанизма. Некада је Његош био у читанкама за други и четврти разред средњих школа, а сад га има само у другом разреду, и добио је мање простора него Шекспир (који се изучава  у првом, другом и четвртом разреду) или Мирослав Крлежа, коме је у трећем разреду много простреније него владики Раду. Нови Његош, први пут међу монтенегринима, сведен је на лирске одломке – од  сна Вука Мандушића о снахи Милоњића бана, преко Драшка у Млецима, до монолога о Бадњој вечери игумана Стефана. (Тако је, у Монтенегру, рађено и са другим писцима, попут Симе Матавуља: нема антиунијатског „Пилипенде“, има само смешног „Бакоње фра Брнета“).
„Дењегошизацији“ црногорског образовања претходи уклањање косовског, покосовског и устаничког епоса са хоризонта ученика, то јест управо онога од чега Његош креће и без чега се не може разумети. Цар Лазар, Милош Обилић и Карађорђе, отац Србије, чијем праху је „Вијенац“ посвећен, не смеју се ни поменути, па се ђацима као припрема за рад на „Вијенцу“ препоручује читање Макијавелијевог „Владаоца“ (то би могли да читају на часовима устава и права грађана, ако би професори социологије имали храбрости да анализирају технике владања актуелних властодржаца у Подгорици).

МУНИЦИЈА ЗА МУШКЕТАЊЕ Веселин Матовић каже:„Њихов модел читања Његоша заснивао се на политикантско-идеолошкој измишљотини да је Његош под појмом Српства подразумијевао у ствари припадност православној вјероисповијести,а не етничку, језичку и културну припадност, чиме је он, наводно, као лош политичар и још гори познавалац историје свог народа, неспретно манипулисао, а да је Црногорство, иако се он у то није најбоље разумијевао, његов прави национални и историјски идентитет. Отуда ни његов језик није српски, ни вуковски, него чисто црногорски и његошевски језик, који би требало да послужи као основица тзв. црногорског  књижевнојезичког стандарда, битно различитог од српског. Његова етногенетска концепција Црне Горе као покосовског збјега преосталих српских витезова проглашена је као крајње незналачка конструкција и митоманија, „фатална идеологема“, коју су му препорученим писмом послали неки опасни српски идеолози с краја 20. вијека (…)“ Из оваквих ставова „гордих конобара“ маскираних у тумаче литературе произлази да је „Горски вијенац“ само игра  имагинације, у којој нема ни историје, ни историософије, ни етике (а камоли теологије), сасвим у складу са запажањем Булгаковљевог Воланда о Совјетском Савезу:„Каква је ово земља – шта год потражиш, ничег нема“. Владика Николај, Иво Андрић и Исидора Секулић о Његошу су  само „фантазирали“, све док монтенегрински тумачи нису стигли да их порекну, а владику Рада претумаче. „Погрешно схватање Његоша“ водило је, веле НАТОгорски идеолози (и то само Србе!) у злочине у ратовима деведесетих година прошлог века. (Други народи су, иронише аутор „Ноћи дугих маказа“, читали Шекспира и Гетеа, и зато су били тако ЕУропски фини на ратиштима).
Његош је, како каже Матовић, „паралисан, феминизиран и склеротизиран“, само да би га његови потомци омрзнули и да би постао „најнечитанији писац код школске омладине“. Врхунац ругања генијалном писцу је издање, остварено 2011. године, с покровитељством Министарства просвете, „Горског вијенца“ на „чиргилици“, новоцрногорској латиници иза које, као теоретичари, стоје лумени какав је Аднан Чиргић (по имену и житије, рекли би Руси). „Бркљачење по књижевним дјелима“ (В. Матовић) довело је до кривотворења Његошевог српског претвореног у „савремени црногорски“.

РАСКОЉАВАЊЕ КРАЉА НИКОЛЕ Краљ Никола не само да је један од најважнијих владара наше новије  историје, него  је и један од најзначајнијих српских писаца са територије Црне Горе. Веселин Матовић указује на његова дела, поготово на „Балканску царицу“, као на литературу које се не би постиделе ни књижевности већих народа него што је овај. Ипак, дело Николе Петровића Његоша одсутно је из црногорске лектире, а Матовић сведочи и због чега:„Писано, до посљедњег ретка, са јасном свијешћу о припадности (по заједничком извору, традицији и имену) српској књижевности, оно се испоставило као најјачи доказ идеолошко-политичке неутемељености те и такве Црне Горе, која се тако нашла у парадоксалној ситуацији  да је, својим књижевним дјелом, пориче управо онај кога она истиче као симбол свог постојања“.
Питање краља Николе и његове судбине, која се, на свој начин, рефлектује и на судбину данашње Црне Горе, наравно да  је историографски релевантно, и да га не би требало заобилазити. Јасно је да је у односима Србијанаца и Црногораца проблема било због династичког сукоба Карађорђевићи – Петровићи. Међутим, важно је указати на  оно што и дукљаноиди знају, и због чега не желе да се краљ Никола појави у лектири. Иако увређен начином на који је изгубио престо,  господар Црне Горе надметао се са Карађорђевићима у србовању, тврдећи да они никад нису били тако добри Срби какав је он. „Црногорствујушчи“ истичу краља Николу као симбол сопствене државности да би сакрили његова дела,  надахнута духом свесрпског јединства и борбе за слободу.

У следећем броју:
„Може у историју, не може у лектиру“

[/restrictedarea]