Први балкански рат – Први прелазак преко Албаније 1912. године

Пише Борис Милосављевић

Социјалистички прваци из Србије, Димитрије Туцовић, Триша Кацлеровић, Коста Новаковић, сматрају да је борба за ослобођење и уједињење српског народа у Балканским ратовима, у ствари, увлачење народа од стране српске буржоазије у империјалистички рат зарад остваривања освајачких циљева међународног капитализма и светске реакције

Главни циљ српске владе у Првом балканском рату је био ослобођење Косова и Метохије и Македоније. Према ратним плановима, излазак на Јадранско море није био предвиђен. Циљ Аустроугарске која је луке имала само у Истри, био је излазак на Егејско море, односно Солун, преко Босне, Рашке, Косова и Вардарске Македоније. Пошто је Аустроугарска изоловала Србију са запада, завела економску блокаду и својим војним гарнизоном у Санџаку (1878-1908) онемогућавала повезивање Србије и Црне Горе, Србија је преко турске територије тражила економски излазак на Јадранско море. Од више пројеката изградње железничких пруга на Балкану, уочи балканских ратова је био актуелан француски пројекат изградње Јадранске железнице која би Србију преко Мердара, Призрена, Дебра и долине реке Маће повезала пругом до залива Медове у Албанији.
После борби код Мердара, Преполца, Подујева и на приштинском путу, Шумадијска дивизија 1. позива Треће армије прва je избила на Косово поље (8/21. октобра 1912. године). Њене јединице, а посебно претходница, 2. батаљон 12. пука 1. позива „Цара Лазара“, биле су поносне на своју улогу ослободилаца Косова. После уласка у Приштину Шумадијска дивизија је заједно са Моравском бригадом продужила према Македонији да би као деснокрилна снага помогла главнини српске војске – Првој армији. Иако Трећa армијa није учествовала у Кумановској битки, њене јединице су ослобађањем Приштине и нaступањем ка Скопској Црној Гори, другог дана Кумановске битке, изазвале масовно бежање албанских резервиста и тиме допринелe турском поразу.
По наређењу Врховне команде, Трећа армија (командант, генерал Божидар Јанковић) је добила задатак да уз помоћ Ибарске војске овлада Метохијом. Према Метохији су истовремено напредовале и црногорске јединице под командом бригадира Јанка Вукотића (касније сердар, председник владе, министар војске и армијски генерал СХС-а). У Призрен је прва стигла претходница Дринске дивизије 2. позива из Треће армије (17/30. октобра), коњички ескадрон под командом мајора Селимира Остојића (97 коњаника), који је дочекала група грађана на челу са председником општине и понудила предају. Ђаковица је заузета заједничким борбеним дејствима Дринске дивизије и црногорских трупа (22. 10/4.11).
После петодневног марша, из Скопља (у које је тек стигла), преко Качаника, Урошевца, Штимља и Суве реке, Шумадијска дивизија је стигла у Призрен (21. 10/3. 11), где је ускоро премештен и штаб Треће армије. У време када се очекивало наређење за кантонман да се осуше и одморе исцрпљени, мокри и прозебли војници, изненада је стигла наредба Врховне команде о образовању Шумадијско-албанског одреда из Шумадијске дивизије. У наредби генерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије, упућеној потпуковнику Димитрију Булићу, команданту 12. пука Шумадијске дивизије 1. позива, стајало је:„Узмите најбоље батаљоне, најбоље официре из Шумадијске дивизије и крените одмах! Издвојте све што је болесно и слабо. Од брзине вашег рада зависи закључење примирја!“ Када су команди изложене тешкоће и потребе војске која је већ била изнурена, а требало је обезбедити храну за људе и за стоку, обућу, коње и лекове одговорено је: „Нека стигне 50 на море, циљ је постигнут.“

[restrictedarea]

Албански поход Од Шумадијске дивизије је образован Шумадијско-албански одред. За команданта је именован потпуковник Димитрије Булић (учесник Српско-турских ратова 1876-1878. године и Српско-бугарског рата 1885. године), а за начелника штаба генералштабни мајор Радивоје Филиповић. У саставу одреда је била претходница, два комбинована пешадијска пука (команданти – мајор Војислав Томић и мајор Димитрије Милић) јачине три батаљона (1. позива), коњички ескадрон, брдска артиљеријска батерија, пионири (инжењерија), болничари, комора и заштитница (укупно око 6.500 војника).
Десна колона, Дринско-албански одред (командант – пуковник Павле Пауновић, начелник штаба – мајор Петар Мирковић) је образован из Дринске дивизије 2. позива и у његовом саставу су били претходница, два пешадијска пука од седам батаљона (команданти, потпуковник Милован Плазина и потпуковник Алекса Петровић), коњички дивизион (два ескадрона) под командом мајора Селимира Остојића, брдски артиљеријски дивизион (две батерије), пионирски (инжењеријски) полубатаљон, чета болничара, телеграфисти и комора (укупно око 9.220 војника).
Пошто излазак на море није предвиђен ратним планом, терен Албаније је био слабо познат. Карте које су достављене, нису биле поуздане. На подручју Албаније је тада живело око 850. 000 становника, од којих су већину чинили муслимани (65-70 одсто), православни су живели углавном у Приморју и у околини Скадра (20-25 одсто), док је најмање било католика (10-12 одсто). Припадници католичких племена који су се пресељавали у равницу, по правилу су примали ислам, што се лако може пратити због припадности братствима и племенима (Иса Бољетинац је рођен код Митровице, где је породица дошла из Дечана, а пореклом су Шаље из Малисора). Било је веома раширено католичко-муслиманско двоверје, а бројно је било и албанизовано српско становништво (Арнауташи). Католичка племена су била повезана са Аустроугарском и наклоњена стварању мање, католичке државе, пре него утапању у велику муслиманску Албанију. На подручју Албаније се налазило осам турских дивизија стајаће војске (низами) и резервиста (редифи), поред којих је у Албанију одступио и део једне дивизије који се кретао у правцу Дебра. Нека албанска племена су сарађивала са српском војском, нека су је нападала, али су сви били у сукобу са турском војском, у којој су, међутим, као официри, резервисти и помоћне снаге (башибозук), служили и бројни Албанци.
Шумадијско-албански одред је кренуо у албанске планине 27. 10/9. новембра. Командант Треће армије, генерал Божидар Јанковић је „свима племенима Шкипетарским“ упутио проглас: „Браћо! Без Божје заповести ништа не бива на овоме свету. И ми Божјом помоћу ево долазимо с војском к вама. Ступамо у вашу земљу заробљену Османлијама већ пет стотина и више година. Долазимо не да вас заробимо, већ да вас ослободимо беда и невоља“. У наређењу команданта Шумадијско-албанског одреда потпуковника Булића, стајало је: „Нека нико не смеће с ума да ће се сваки преступ казнити најстрожим казнама, јер од најмањег нереда може произаћи велика несрећа. Ниједан војник не сме становницима ништа дирнути, па ма каква оскудица била. Све што буде требало, команде ће куповати и плаћати“.
Београдски часопис „Балкански рат“ преноси да је уз помоћ водича које је доделио армијски штаб (Србин Јован Трифуновић из Ораховца и Албанац Дрец Пренк из Спаша), командант претходнице Шумадијско-албанског одреда, капетан Бранислав Милосављевић, покушавао да умири арнаутска племена на чије територије је долазила српска војска: „Ми нећемо на вас! Ми гонимо Турке. Вама носимо слободу, културу, напредак“.
Шумадијско-албански одред је као лева колона прелазио подручја племена Љуми (муслимани), Ругова (муслимани Клименти) и Миридити (католици). Мењајући планирану трасу због снежних наноса и планинских прелаза кретао се преко Везировог моста, обронцима Ћафа е Кумубулуса, преко села Штане, Петка, Срић, Домиђон, Бисак, Фан, Орош, Блиниште, Мерчиње, до Љеша. Најтежи дани марша били су прелази преко високих планинских венца (Маја е Руни, Маја е Зезе) северне Албаније, где нису постојали ни пут, ни стаза, и где су запали у велику олују, праћену кишом, снегом и изузетно јаким ветром. Многи оболели и исцрпљени војници остављени су по успутним селима у кућама мештана, уз новчану накнаду за њихову негу, јер нису могли да буду евакуисани. На тешко проходном земљишту напредовали су уским и стрмим стазама, у колони један по један. Због тешког и кабастог терета, муниције и топова, коњи су се на уском путу сурвавали у провалије, па су њихов терет преузимали војници, што је још више отежавало и успоравало напредовање. После трећег дана марша, осим што су се смрзавале, трупе су и гладовале.
Командант одреда (Булић) је златом, поклонима (оружјем) и најстрожом дисциплином (официри су били овлашћени да стрељају због случајева крађе) успео да обезбеди сарадњу католичког племена Миридити. У седишту Миридита, Орошу, постигао је потребне договоре са представницима Католичке цркве и миридитским капетаном Марком Ђонијем, кога је касније Београд подржавао као председника независне католичке „Миридитске републике“ (1921).
Шестог дана похода Шумадијско-албански одред је реорганизован. Претходница је ојачана у циљу бржег кретања и припреме за борбена дејства када се стигне у рејон Љеша, тако да је сада била састављена од 1. батаљона 1. комбинованог пука са коњичким ескадроном, једним брдским топом и целокупном инжењеријом (командант, мајор Војислав Томић).
Дринско-албански одред је кренуо према Љешу из Ђаковице (28. 10/10. новембра), преко Спаша, Штане, обронака Ћафа е Малита, села Пуки, Души, Гемсићи, Спатар и Мјет. Да би се стекао утисак по каквом терену и на којим надморским висинама су се по снегу, ветру и леденој киши кретале трупе Дринске и Шумадијске дивизије, довољно је рећи да је село Пуки данас скијашки центар. И Дринско-албански одред је био реорганизован, слично као и Шумадијски, тако да је ојачана претходница, названа „Летећи одред“ (два батаљона, вод артиљерије, коњички ескадрон и вод инжењерије), под командом потпуковника Милована Плазине (официр из трупе, учесник Српско-бугарског рата 1885. године), добила задатак да што пре избије на море. Када се приближила Скадру ступила је (код Мјета) у борбу са редовном турском војском и Арнаутима које су потиснули. Посебно се истакао командир брдске артиљерије, резервни поручник Александар Синђелић (пореклом из породице војводе Стевана Синђелића, чиновник). Истог дана црногорске трупе су заузеле Медову (4/17. новембра), чиме се наставило постепено опкољавање Скадра, који је још увек, са југа, имао неометано снабдевање свог бројног гарнизона (28. 000 војника).

Заједничко србијанско-црногорско освајање Љеша Турски 53. низамски пук (око 2.000 људи), после борби са црногорским снагама Приморског одреда под командом бригадира Митра Мартиновића (брат од ујака краља Николе, председник владе, министaр иностраних дела и војни министар Црне Горе, касније див. генерал Војске СХС), на падинама Мали и Ренцита, повукао се у Љеш и организовао његову одбрану, да би сачувао своју поморску комуникацију и обезбедио исхрану и снабдевање Скадра.
Кад су два одреда Треће армије избила у рејон Љеша, у којем се, према предању, налази гроб Скендербега, симбола хришћанске борбе против муслиманског турског завојевача (XV век), два одреда српске војске су први пут од почетка марша ступила у међусобну везу (5/18. новембра). Претходница Дринско-албанског одреда („Летећи одред“ потпуковника Плазине) је брзо наступала према Љешу, са намером да самостално нападне град. Из истог одреда граду се приближио и коњички ескадрон 2. позива под командом капетана Николе Христића (унук Николе Христића, председника владе, син Љубомира Христића и Елизабет О`Брајан, потомак Господара Вучића). Према Љешу је убрзано кренула и претходница Шумадијско-албанског одреда. До Љеша су ускоро, сами, на коњима, успели да се пробију и официри-ордонаси, капетани Драгомир Плећевић и Богољуб Илић (три деценије касније, армијски генерал и министар у влади од 27. марта) из команде Треће армије у Призрену.
У жестоким борбама, нападајући преко отвореног земљишта, србијанске снаге су, иако исцрпљене, потиснуле турску посаду, коју су са северозапада нападале црногорске јединице. Притешњена и опкољена, турска посада је око 17 часова (5/18. новембра) била принуђена на предају. Бригадир Митар Мартиновић сведочи о одушевљењу приликом првог сусрета две српске војске – црногорске и србијанске, и дирљивости овог сусрета.
После пада Љеша, у град су упали Албанци који су исте године већ покушавали да га освоје: „Малисори удружени са својим крволочним женама, развлачили су безмало сву чаршију“. До вечери, када је српска војска успела да успостави ред, Љеш је већ потпуно опљачкан.
Требало би нагласити да социјалистички прваци из Србије, Димитрије Туцовић, Триша Кацлеровић, Коста Новаковић (учесник Албанског похода, касније оснивач Комунистичке партије), сматрају да је борба за ослобођење и уједињење српског народа у Балканским ратовима, у ствари, увлачење народа од стране српске буржоазије у империјалистички рат зарад остваривања освајачких циљева међународног капитализма и светске реакције. Кад год могу, србијански социјалисти, по правилу, све најгоре приписују србијанској и црногорској војсци, не указујући, наравно, на чињенице које су супротне њиховим порукама. Жестоким критикама и нападима на Србију, социјалисти желе да докажу своју безрезервну оданост интересима Интернационале и експлоатисаном светском радништву (Димитрије Туцовић „Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“, 1914, прештампана 1946. године). Њихова марксистичка пропаганда, поред пропагандних извештаја албанских католичких бискупа (Лазар Мједа) и аустријских дипломата, дописника и агената, као и ратног дописника Лава Троцког, данас се најрадије цитира као наводно објективан извор усмерен против Србије.
Према Медови (Свети Јован Медовски, Шинђин), коју је три дана раније заузела црногорска војска, продужио је начелник штаба, мајор Радивоје Филиповић, са Дринским коњичким дивизионом 2. позива, који је на Јадрану први истакао заставу Србије (7/20. новембра). У Албанском походу два одреда српске војске највише војника је страдало када су арнаутски побуњеници збрисали релејне станице којих је Шумадијско-албански одред имао око 20, а Дринско-албански око 10 (7-10 војника у свакој станици). У походу је погинуло око 300 војника. Андрија П. Јовићевић, познати етнолог, сведочи о српској војсци која је прешла Албанију: „Сва војска представља измученог болесника, па опет влада ред и послух и врши се дужност као да је стање редовно. Наши су се војници чудили како међу Србијанцима не избије буна и неред. Али србијанска војска је дисциплинована“.

Улазак у Тирану (27. новембар), Драч (28. новембар), Елбасан (30. новембар) и Кавају (7. децембар) Шумадијско-албански одред је ускоро (9/22. новембра) напустио Медову и поново ступио у акцију. Већ првог дана код села Плани заробљен је део избегле турске љешке посаде (четири официра и 343 војника са ратном опремом, шаторима и муницијом). После низа неуспелих покушаја, на крају је река Маћа пређена на сплавовима и напредовање продужено према Кроји. На вест о уласку српске војске (коњички ескадрон и 1. комбиновани пук) у Кроју (13/26. новембра), турске трупе су почеле убрзано да се повлаче, о чему најбоље сведочи депеша турског команданта коју су пресреле српске снаге: „Силна српска ордија креће се према Драчу. Моји војници беже и бацају пушке. Учинићу све што могу према ситуацији“. У Кроју је наредног дана (14/27. новембра) дошла делегација албанских бегова из Тиране и команданту Булићу предала текст прогласа албанске независности, који он није прихватио, захтевајући да се Тирана одмах преда. Проглас независности је, заправо, усвојен тек сутрадан, у Валони (15/28. новембра).
Коњички ескадрон Шумадијско-албанског одреда је истог дана (14/27. новембра) ушао у Тирану (од око 18.000 становника, неколико хиљада је било православно), где није било турске војске, већ су затечени само болесници и заробљени црногорски војници. За команданта посаде у Тирани одређен је мајор Димитрије Милић. Коњички ескадрон је продужио према Драчу, где је запосео пошту и телеграф (15/28. новембра). Нешто касније у град је ушао командант Булић, кога је свечано дочекао митрополит драчки Јаков са литијом и масом православног света. Од око 5.000 становника скоро половина је била православна (Срби, Грци, Цинцари). Драч је други по величини град у Албанији и њена прва престоница (1914-1920). Једна мања јединица је упућена у оближњи Шијак, где је становништво говорило српским језиком (муслимани из Босне). За првог војног управника Драча је постављен капетан 1. кл. Бранислав Милосављевић, који је у свом прогласу становништву Драча именовао цивилну власт на челу са председником општине Петром Ђурашковићем, из познате српске драчке породице (Ђурашковић је тај положај заузимао и касније, под албанском влашћу Есад-паше Топтанија, ујака краља Зогуа). Поручник Миле Недељковић је са четом добровољаца (четника) ушао у Кавају (25. 11/7. 12), а потом и у Пекињ.
У Елбасан, о којем се, највише због моштију Св. Јована Владимира, у тадашњим новинама говори као о српском граду, српске снаге су дошле потпуно другим путем, преко Ресна, Охрида и Струге. Прве су стигле четничке јединице под командом војводе Дулета Димитријевића (17/30. новембра). Три дана касније је пристигла и редовна војска, 18. пешадијски пук „Краљевића Ђорђа“ (Дунавска дивизија 1. позива Прве армије) и два прекобројна пука (Моравске бригаде 1. позива Треће армије).
За команданта Приморске области је постављен инжењеријски пуковник Дамјан Поповић, а дужност начелника Љешког и Драчког округа Приморске области је обављао Иван Иванић (дотадашњи шеф Пресбироа Министарства иностраних послова). За среске начелнике су постављане личности које су имале разгранате везе са албанским првацима, а за помоћнике или саветнике среских начелника локалне албанске старешине (помоћник среског начелника Ороша, професора Призренске богословије Дамјана Исаиловића, био је мирдитски капетан Марко Ђони).
За све ово време, Скадар је и даље под опсадом. Из Скадра, из правца Бушата, турске снаге су извршиле напад на српску војску код села Дајчи и Пистули, где су вођене борбе прса у прса. У овим борбама је смртно рањен мајор Борислав Паштровић, после чега је посебну присебност и храброст поново показао поручник Александар Синђелић.
Троструко већи од губитака у борби били су губици због заразних болести (дизентерија, дифтерија, трбушни тифус). Начелник штаба Шумадијско-албанског одреда, генералштабни мајор Радивоје Филиповић, болестан од туберкулозе и тифуса, умро је у Драчу. Губици србијанске војске у борби премашили су губитке због болести тек приликом напада на скадарске положаје Бушати и Брдицу (23. 1/5. 2. 1913. године), када је од 15 официра остало само два, а од преко хиљаду подофицира и војника само 150 (укупно 1.235 погинулих).

Аустроугарско оснивање Албаније Аустроугарска је поставила захтев да се Србија повуче са Јадрана да би се образовала Албанија. Аустријско-српски сукоб око Албаније се проширио у аустријско-руски сукоб. На француску иницијативу је сазвана конференција у Лондону, да би се решили сви спорови у вези са Балканским ратом. Аустро-Угарска је своје учешће условила повлачењем Србије из Албаније. Не желећи да се питање српског излаза на море претвори у разлог за европски рат, владе великих сила су све упорније и оштрије саветовале српску владу да повуче војску са албанске територије и мора. Суочена са ратном опасношћу руска страна је попустила, па је на Лондонској конференцији амбасадора великих сила (4/17. децембра) донесена одлука о признавању независне Албаније. Србија је добила само право на приступ мору, пругом која би била изграђена преко албанске територије.
Када су прве вести о могућем напуштању Албаније стигле у Драч, јавност је била револтирана, а командант Приморске области, пуковник Дамјан Поповић, у извештају председнику владе наглашава да су официри, ако им се нареди напуштање Драча, спремни и да се супротставе том наређењу.
Црна Гора је остала упорна у полагању права на Скадар, тражећи помоћ од Србије за његово освајање. Јединице Приморског одреда и опсадна војска из Србије су упућене према Скадру (више повезаних фортификација, Тарабош, Брдица, Бардањолт, Штоје). Савезничким договором је образован јединствени србијанско-црногорски Приморски кор на челу са командантом, генералом Петром Бојовићем и начелником штаба, пуковником Живком Павловићем.
Пола године од почетка Албанског похода, а неколико недеља после предаје Скадра (10/23. априла 1913. године) и потпуног престанка побуна, последњи делови српског Приморског кора су напустили Албанију (29. 4/12. мај 1913. године). Иако није обезбеђен излазак Србије на море, заузимање албанског приморја је, као српски аргумент, имало утицаја на одређивање граница на Лондонској конференцији. Две године касније (1915), српска војска је поново морала да пређе Албанију.

[/restrictedarea]