ПОНИЖЕЊЕ

Пише Небојша Јеврић

 Нико није хтео да објави текст и причу са стратишта. Беше почео процес помирења са Хрватима. Носили смо Мишо Вујовић и ја залудно снимке од редакције до редакције…

И опет је за једну нацију само оно добро што је произашло из њене сржи, и њене опште потребе без подражавања друге нације. Јер што једном народу на извесном степену старости може бити благотворна храна, другоме ће можда бити као отров. Сви покушаји да се увезе било каква страна новотарија за коју нема потребе у дубокој сржи сопствене нације нису паметни и све намераване револуције такве врсте безуспешне су“, каже Гете у разговорима са Екерманом.
Ако нам то до сада и није било јасно, после онога што се десило у Хагу мора бити јасно и последњем Србину.
Такозвана уједињена Европа није место за нас. Понижење је достигло врхунац.
Непосредно после „Олује“ био сам у Мркоњић Граду. Сликао сам сто тридесет седам мртвих Срба. Углавном стараца. Фотографисао сам др Зорана Станковића са главом старице у рукама.
Кад сам се вратио у Београд, скинуо све са себе и заједно са патикама ставио у машину за прање веша. Све је смрдело на мртваце. Онда сам се купао. Залудно. Опет сам смрдео на мртваце. Полио сам се жениним парфемом. И он ми је смрдео на мртваце, па сам се купао поново. И још сам смрдео на мртве. Ништа толико као човек не заудара. Али нису страшни мртваци. И на њих се може у рату навићи.
У Мркоњић Граду мајка је дошла, нашла три сина мртва. Препознала их. Отишла иза барака и обесила се. Она је била сто тридесет осма.
Један дечак је тражио ујака. Нашао је тело, али је тражио главу.
„То није моја баба,моја баба је имала зубе“, брани се старчић згужваног лица од жене у црној марами.
„Али немају друге бабе.“
„Ама, моја је имала зубе.“
„Па добро, ако није ваша баба,чија је ово баба?“
Немоћ и бес. Енглески војници су играли фудбал голи до паса испод гробља. И пили пиво.
Џони и ја смо пили пиво. Пиво је било млако. Пиво није добро кад је млако. Из бурета са кишницом.
Није било струје у Мркоњић Граду.
Понижење је дошло касније.

[restrictedarea] Нико није хтео да објави текст и причу са стратишта. Беше почео процес помирења са Хрватима. Носили смо Мишо Вујовић и ја залудно снимке од редакције до редакције. Свет је пун гада.
Седим са Доктором у блоку и пијемо киселу воду. Некад смо пили пиво.
„Три пута су нас убили. Први пут у ‘Олуји’. Други пут кад су нас дочекали како су нас дочекали у Србији. Трећи пут сада.“
Обично имам вишка речи. Обично се отимамо о реч, мој добри Доктор, син ковача из Ислама Грчког, од куле Јанковић Стојана. Сад ћутимо.
Навече видим Перу. Има болесну мајку у Петрињи. У комбију који вози до Загреба сазнао је да је ослобођен Готовина.
Комби је стао у центру Загреба. Пијана гомила је урлала.
Један га је препознао.
„Четник,четник…“, почео је да виче.
Пера је побегао у православну цркву. Црква је била пуна Срба. Пунија је била само деведесет прве. Остали су у цркви док је урлала маса. Пијана руља која је славила Смрт.
Завршене је једна прича. Прича о Србима и Смрти. Прича о Србима и Европи.
Ослобођени су амерички пилоти који су бомбардовали Србију.
Још једна ослобађајућа пресуда за Великог Инквизитора.
Ослобођени су кољачи деце из Јасеновца.
Ослобођени су убице и Глинске цркве.
Они који су напунили јаме невином српском децом.
Ослобођени су они који су запалили кровињаре српске сиротиње.
Ослобођен је онај који је одсекао главу старице коју сам сликао у рукама Зорана Станковића.
Само је Србија осуђена на робију.
Шта нам преостаје…Да понизно молимо за милост.
„Ој Србијо голема робијо,
Све си ужа а робија дужа.“
Свим Србима требало би да се суди. Криви уза зид, а остали по кратком поступку.
Чак је и Карла дел Понте изненађена. Само је Мирко Ковач написао да је „Олуја“ бриљантна војна акција без мрље.
А шта је томе претходило.
Срби су стављени ван закона.
Хиљаде је отпуштено са посла.
Била је кристална ноћ у Задру када је разбијено све што је српско.
Био је покољ у Равним Котарима. А Србија је ћутала.
Био је покољ у Медачком џепу. У Дивоселу Читлуку Почитељу. А тамо сам био у свакој кући. Све упознао. Месец дана остао. Код сваког вечерао. Тужни брате Србине, а Србија је ћутала.
Десила се Западна Славонија, а Србија је ћутала.
Србији се десио Оливер Фрљић који је руке српских владика умочио у крв. Истина у театру.
Борис Тадић је отишао у Смиљан где је заклано сто осамдесет деце и убијено укупно петсто четрдесет Срба. У Смиљану је на годишњици Теслиног рођења био са Стипом Месићем, а око њих су били и они који су клали. У Смиљану више нема Срба.
Сад их Готовина позива да се врате. И мртве и живе.
Где да се врате?
Као у неком сотонистичком ритуалу у поноћ су подметнули дете које је гласићем запретило песнику Здравку Крстановићу да ће га заклати. Народ који не само што ради зло, него се не стиди онога што ради. Замислите дечји глас у поноћ који прети да ће заклати песника.

[/restrictedarea]