Почетна / Интервју / Петар Омчикус, сликар – Уметник у раљама параграфа

Петар Омчикус, сликар – Уметник у раљама параграфа

Како се догодило да угледном српском и југословенском сликару Петру Омчикусу Галерија САНУ у којој је приредио изложбу – неће да врати слике?

Велики српски и југословенски сликар Петар Омчикус изабран је недавно за дописног члана САНУ, у радном саставу, што би требало да буде повод за славље. Нажалост, сплет околности око и после Петрове ретроспективне изложбе одржане у мају, у Галерији САНУ, покренуо је низ питања о односу Академије према заслужном уметнику, поштовању, етици и начину на који се чиновници поигравају са угледом институције коју представљају.
Довољно је присетити се свечарске атмосфере давне 1989. и нивоа сарадника Музеја савремене уметности, чијом заслугом је реализован „културни догађај за памћење“, како је Омчикусову ретроспективну изложбу окарактерисао један од пријатеља-сарадника Слободан Машић, импресиониран ентузијазмом Петра и Косе Бокшан „који су својим комбијем превозили слике из Париза у Београд“. Током овогодишње изложбе Омчикус се суочио са најбруталнијом физиономијом новог доба, у којем је уметник третиран као „сумњиво лице“ и пословни партнер за једнократну употребу, док је припрема изложби ствар која се препушта аматерима и ловцима у мутном транзиционом ћорсокаку.

У једном запису (пролеће 1975) Лазар Трифуновић је после ваших париских сусрета забележио:„Омчикус ме је привлачио и као уметник и као судбина“. Да ли бисмо сплет непријатних околности, везаних за изложбу у Галерији САНУ, могли да назовемо судбином или се ради о нечем много баналнијем?

Не знам како да назовем опскурне чаршијске игре и предигре, које су довеле до задржавања дела слика са изложбе у депоу САНУ, али бих овакав однос одговорних лица, с којима сам после затварања изложбе долазио у контакт, најблаже речено окарактерисао као непоштовање. Ти чиновници су ми оспорили право да преузмем део слика које су у власништву мојих пријатеља и онемогућили да им оне буду благовремено враћене. Уз сво поштовање аргумената особља које спроводи „процедуру“, сматрам да се није смело догодити да се цео процес примопредаје претвори у циркус и изведе у крајње понижавајућим околностима.

Речено вам је да ваш параф на списак власника којима би требало вратити слике није довољан да би им се слике вратиле. Шта је недостајало?

Био сам запањен кад су ми рекли да без парафа извесног Неде Фарчића, слике неће бити враћене. Ради се о човеку који се у јавности представља као мој „пријатељ“ и који се помоћу марифетлука и уцена наметнуо Академији као фактор од кога зависе услови „предаје“, што ме је изложило низу непријатности. Док сам у опскурним кафкијанским условима сатима чекао по кулоарима „Замка“, гледајући чиновнике како се домунђавају иза мојих леђа, пријатељи су ме узнемирено звали питајући шта је са њиховим сликама. Тек кад је ситуација прешла границе личног, а малограђански водвиљ прешао у озбиљнији жанр, обратио сам се адвокатима, не бих ли зауставио даљу бламажу. Испоставило се да је Фарчић, на основу поседовања неких реверса, добио моћ да блокира рутински поступак повраћаја слика и да је, захваљујући својим „волонтерским“ курирским услугама (преузимање и достава слика), постао врховни арбитар и фактички сувласник права на располагање мојим животним делом. Према тврдњама Будимира Лончара, параграфи су на његовој страни. И тако је пријатељ-модел ставио вето на повраћај слика, међу којима се налази и портрет Добрице Ћосића, власништво француске издавачке куће „L’age d’homme“.

[restrictedarea]
Ваш случај би могао да послужи као парадигма и упозорење уметницима, од којих је већина „изнад баналности свакодневног живота“, поготово што из Европе надире гомила законских аката – Елдорадо за спекуланте и професионалне ловце на „интелектуалну својину“.

Историја нам нуди безброј примера да су се око великих сликара, пословично непрактичних и крајње ирационалних, окупили лешинари са припремљеном дугорочном стратегијом, да би у одсудном тренутку ставили уметника пред свршен чин или сачекали његов коначни одлазак са сцене. Коса и ја смо, у недостатку времена и искуства с таквом врстом људи, поклонили незаслужено поверење амбициозном и опасном човеку, коме се у једном тренутку непажње прекинула петља на невидљивој пауковој мрежи „пријатељства“ и „добрих намера“. Ми смо све време само сликали, уљуљкани у свом свету без интереса и каматних стопа, настојећи да будемо „изнад тога“, док се игром случаја нисам нашао „испод тога“, за шта могу само себе да кривим.

Да ли је покушај крпљења покидане мреже и писмо упућено Академији од стране вашег „пријатеља“?

Фарчић је ову фарсу зачинио неким полуписменим памфлетом, упућеним САНУ, којим закорачује у поље криминала, што ме је приморало да ангажујем адвоката. Посаветован сам да пристанем на уцену (поклоним Фарчићу неколико „спорних“ портрета), уколико не желим да се власници слика повлаче по суду ради повраћаја имовине… Морам признати да је и мој адвокат био затечен „процедуром“, али ми је објаснио да – с правне тачке гледишта – мој углед, реч и достојанство немају никакву тежину. Не бих се освртао на то писмо у којем се, узгред буди речено, налази довољно материјала за судско гоњење потписника (уколико неко има довољно снаге и воље да се тиме бави), да његов стил и тон не одсликавају ментални склоп дотичне особе, али и атмосферу у друштву у којем је могуће да неуки аматер суди о стручности професионалаца, делећи савете чак и кустосу Галерије – Ради Маљковић. Замислите, он пише да кустос „недовољно познаје посао“, оптужујући Маљковићеву да је „оштетила матичну кућу за више хиљада евра“. Ту су и трабуњања о његовим заслугама јер је Галерија избегла плаћање неких пореза и трошкова осигурања слика, а своје уплитање у рад кустоса и његовог тима правда тврдњом да „Академија наука и уметности нема квалификована лица за поједине послове“ и да без њега и његовог залагања „изложба не би ни била организована“! Ту је и оперетска партитура о детаљима из мог приватног живота, иза које се крије још једна паукова мрежа, што ме наводи да се суочим са суровом чињеницом да је адвокат уметников најбољи пријатељ.

Какве су материјалне последице по вас, уколико занемаримо салдо изгубљеног времена?

По мојој рачуници недостаје преко 200 слика, али је Фарчић на састанку у Академији признао да је код њега „само 180“. А кад ће да ми их врати није извесно. И те бих слике пустио низ воду да немам заказану изложбу у Сплиту, па се плашим да ће ми и ова трагикомична секвенца „из живота једног наивног сликара“ одузети драгоцену енергију. Ја сам такав човек – код њега се нашла гомила слика и мене не интересује правна страна, то је моја позиција слободног човека… Његова фаца ми је била занимљива за сликање, био сам широке руке и поклањао му те портрете. Не тражим их натраг, али се питам где ми то и у каквом свету живимо кад се такви људи увлаче у наш живот, али и у институције у којима немају шта да траже. И сад сам се нашао у позицији „сумњивог лица“. Можете ли мене да замислите на суду?! Ја сам сликар, целог живота само то знам и желим да радим… и сад би требало да пребројавам слике које недостају, да се натежем са човеком који ми се увукао у живот нудећи се као њихов „добронамерни“ чувар и брижни помоћник за обављање услужних делатности.

Каква ће бити судбина Фондације и простора са депоом слика донесених из Париза?

Показало се да је такав простор неопходан сваком сликару, који не жели да буде покраден, а Коса и ја о томе нисмо на време размишљали. У почетку сам подлегао Фарчићевим наваљивањима да на тој адреси региструјем Фондацију, у којој би он био неки председник и имао главну реч. Шта зна сликар шта је фондација, и чему служи и коме је потребна… маните ме с фондацијом. Тек кад је враг однео шалу распитао сам се и сазнао какви су све марифетлуци могући с фондацијом. То је неки крајње лабав облик правног лица, без икакве контроле и може преко ноћи да нестане, као и слике… Ко зна шта је све било у игри. Кад сам направио коначни попис слика схватио сам да сам покраден. Одмах сам укинуо Фондацију, тако да је 1. јуна 2012. престао мандат такозваног директора Фондације, о чему сам обавестио и Академију. Тим чином сам, надам се, развластио човека кога нисам ни за шта ни овластио (сем ако ми није подметнуто нешто што би ме лишило целокупне имовине).

Да ли би Београд могао да учини нешто што би у овом смислу значило и Вашу моралну рехабилитацију?

Не знам ништа о официјелној Србији данас, нити било шта од било кога очекујем. Али мислим да би Академија требало да се побрине о сопственој рехабилитацији, с обзиром на то да тај човек у писму тврди да сам његовом заслугом постао академик. На Академији је да одбрани своју част, а на мени да што пре заборавим ову непријатну и женантну епизоду, како бих смогао снаге да, уз помоћ неких сјајних стручних људи, оживим галеријски простор и пружим шансу младим ствараоцима да се искажу.
Надам се да ћу по окончању ове епизоде коначно моћи да сликам на миру, ослобођен море у вези са „спорним“ портретима и обавезе да и даље гледам ликовно занимљиво лице Н. Фарчића. При том верујем да ће ово бити преседан и да моји модели неће доћи на идеју да затраже платна на којима сам их овековечио. Сусрет са прелепим црним калуђерицама ми не би тешко пао, али би могли да ми се обрате „по своје“ и хирурзи џелати насликани на задатку вађења српских срца или Кројачи историје са истоимене слике.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Da li su ralje čeljusti u srpskom jeziku ili nisu ??




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *