Освета спаљених књига

Пише Ратко Дмитровић

Готово нико у међународној заједници не зна или неће да зна, да је у Хрватској, држави коју је та заједница на челу са Немачком и Америком оберучке пригрлила, спаљено три милиона „неподобних“ књига, о чему сведочи дело „Књигоцид“ објављено недавно у Загребу

Tо је правило које живот увек потврђује; у зло и страшно време, у тренуцима кад жртва верује да помоћи ниоткуда нема, да ће и њено страдање, бол, смрт, остати у мрачним и недокучивим ходницима у које сунце не залази, где јавност ништа не значи, где нема сведока – нађе се неко ко ће све то сутра или кроз десет, двадесет година ставити пред људе и рећи: Овако је било.

Када су 29. јула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и месту где је почињен, можда и најстрашнијих у људској историји – усташки кољачи из Глинске цркве славили су два дана. Прожимало их је двоструко задовољство; ликвидирали су око 1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниједног сведока. Тако су мислили. Један је ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краја било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер, како и њу надилази (звер убија само због хране), како се изненада, неочекивано, религијска, тако далека и нестварна слика пакла претвара у стварност.

КАКО ЈЕ „ОЛАКШАН“ СИСАК Сисак је 1991. године систематски чишћен од Срба. Град претворен у концентрациони логор Срби нису могли да напусте. Чекали су у својим становима и кућама као овце пред клање. Знало се да ноћу, већ са првим мраком, у град креће неколико усташких група које су по налозима са виших места или по сопственом нахођењу одводили Србе и убијали их, уз претходна страшна мучења, на простору некадашње ОРА Сисак и Јодног лечилишта. Тако је Сисак „олакшан“ за преко 600 православаца, како су тада звали (а зову их и данас) Србе у Сиску и целој Хрватској. Веровали су локални моћници, предвођени Бродарцем, Бобетком и Миланковићем, да ће њихова крвава работа остати неоткривена, да ће убијени Срби окончати у одредници „нестали“. Стјепан Комарац, сисачки професор, мислио је другачије. Захваљујући њему или највише њему, данас имамо потпуну слику онога што се 1991. године Србима догађало у Сиску. Са том причом први је у јавност изашао Стипе Шувар, објавивши списак убијених Срба у свом листу „Хрватска љевица“. Шувар је умро на рубу хрватског друштва, проказан као издајник хрватског народа. Професор Комарац, неколико пута и физички нападнут, и данас живи у Сиску. Дочекао је да тројица од неколико најодговорнијих Хрвата за ликвидације у Сиску изађу пред лице правде. Оне који су убијали, клали, мучили, нико не дира. Сви уживају велике националне пензије, као заслужни грађани, драговољци, хрватски домољуби.
Анте Лешаја, универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, предавао је политичку економију, пензионисан је 1990. године. Враћа се на родну Корчулу и волонтерски ангажује на развоју Народне књижнице Општине Корчула. Лешаја је од оних који верују да је књига човеку најбољи друг. Убрзо по ангажману примећује да се у његовом градићу, уз политичке, одвијају и други процеси са којима овај човек није могао да се помири; процеси чишћења „хрватског тла“ од свега што подсећа на Србе, Југославију, комунизам, социјалистичке идеје. Врхунац је био кад су ту, у његовом малом храму књиге, Градској библиотеци у Корчули, за коју је веровао да ће остати прибежиште разочаранима, место тражења мира, осетио језиви, ледени, дах фашизма; почело је уклањање „неподобних“ књига. У првом таласу избачена је ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора…

[restrictedarea]

КАПИТАЛНО ДЕЛО О ЛУДИЛУ ШОВИНИЗМА Нестало је 400 наслова, међу којима 19 са именом Бранка Ћопића. Лешаја је очајан, али ништа не може да промени. До њега долазе информације да је Корчула само једно од безброј места у Хрватској у којима се уништавају књиге. Његова нова држава поприма лице Хитлерове Немачке; зајапурени домољуби не задовољавају се склањањем непожељне литературе са полица у мемљиве подруме, већ прибегавају ефикаснијем методу – спаљивању; ломаче од књига регистроване су у Великој Горици, Пожеги, Осијеку. Лешаја схвата како ништа не може да учини осим да записује, бележи и чува. Почиње да сакупља све што говори и сведочи о процесу какав у Европи није виђен од времена Хитлера.
Тако је настало писано сведочанство великог формата, на 600 страна, објављено ове године у Загребу под именом „Књигоцид“. Суиздавачи су „Профил књига“ из Загреба и Српско народно вијеће. Капитално дело о димензијама шовинистичког лудила које је, у том сегменту културе, деведесетих година тресло Хрватску.
Између Срба и неподобних књига тих година у Хрватској није било разлике. На сваком кораку вриштала је потреба обрачуна са „реметилачким фактором хрватске државе“. Србе су отпуштали са посла, истеривали из станова, малтретирали, на крају и убијали, а са књигама је било још лакше, књига не запомаже. У свакој библиотеци, књижници, књижари, уздуж и попреко Хрватске, страховали су од службених и неслужбених ревизора, уласка неког од константно национално будних који би пронашао књиге чији се садржај не уклапа у визуру нове хрватске државе. У то време један од мојих хрватских пријатеља – писао сам о том случају у „Печату“ – обогатио је своју личну библиотеку делима врхунских српских писаца и другим издањима штампаним на ћирилици – одлазећи рано ујутро, пре ђубретара, до најближих контејнера, где је налазио књиге склоњене преко ноћи.
Лешаја у „Књигоциду“ извлачи примере који су карактеристични, напомињући на више места да уништавање књига у Хрватској није почело самоиницијативно (досетили се људи у Чаковцу, Перушићу, Дарувару, Костајници), већ као рефлексија на врло јасне сигнале и поруке из Загреба, са врха хрватске државе, из највиших интелектуалних хрватских кругова. Ту, на пример, спомиње Недјељка Михановића, члана „Хрватске академије знаности и умјетности“, министра културе и образовања Хрватске у току 1992. године, касније председника Сабора. Тај је баш у Сабору, у дебати о уџбеницима, средином 1992. године, писца Војина Јелића представио као четника. „Јелић не задовољава критеријуме да се нађе у хрватском уџбенику, не само зато што је четник, већ и стога што естетски није на потребном нивоу“, казао је Михановић. Иначе, Војин Јелић има везе са четништвом таман колико и Михановић, а његов роман „Анђели лијепо пјевају“ ушао је у едицију „Пет вјекова хрватске књижевности“. Џаба све то – Јелић је био Србин (рођен у Книну 1920, умро у Загребу 2004), што је Михановићу било сасвим довољно да га протера из уџбеника и библиотека. Недуго после те саборске расправе Министарство просвјете и културе Хрватске доноси „Напутак за рад у књижницама основних школа“. Ту су инструкције да се из књижница хитно макну „идеолошки наслови“, уз напомену да места има само за књиге „тискане на хрватском језику“. Ово је било тек охрабрење за наставак процеса књигоцида који је већ увелико тутњао Хрватском. Био је тада на снази и „Напутак о ревизији и отпусту у књижницама РХ“.
Директор основне школе у Појишану, код Сплита, извесни Петар Мамић, изјавио је тих дана:„Наша школска књижница посједовала је књиге и часописе који су самозатајно из сјећања дјеце брисали хрватско име, хрватску књижевну баштину и језик. Од девет тисућа књига највећи број отпада на писце ординарне четнике из српске, црногорске и босанске књижевности. Да бисмо спасили здрав дух наших ученика морали смо отписати шездесет одсто књига.“

КЊИГА УЗВРАТИЛА УДАРАЦ Таква и слична образложења колала су широм Хрватске, а уз српске („четничке“) писце страдавали су и Аугуст Цесарец (стрељале га усташе 1941. године), па Горан Ковачић и Мирослав Крлежа, због левих политичких идеја и комунистичке прошлости, Назор, због „Мајке православне“; чак и Толстој, вероватно због спомињања Срба у роману „Ана Карењина“…Све књиге које су говориле о суштини такозване Независне Државе Хрватске, усташком покрету, злочинима те државе, Јасеновцу, Јадовном, убијању Срба, склоњене су и у огромној мери уништене (спаљивањем или рециклажом) већ у другој половини 1990. године.
Тако је у Хрватској деведесетих година уништено три милиона књига. Застрашујуће. Можете ли претпоставити шта би се догодило Србији да је урадила слично?
Књига је, гле ироније, у овој жалосној причи узвратила ударац; оно што се догађало књигама у првим годинама нове хрватске државе, вратило се као бумеранг описано у књизи „Књигоцид“, и треснуло у главу садашњу хрватску државу или бар њене значајне појединце и институције, с обзиром на то да се ради о срамоти планетарних димензија. Истина, ову причу у јавност први су изнели новинари покојног сплитског „Ферала“, они су први и употребили појам књигоцид, али Лешаја је све то сакупио, систематизовао, ставио у шири друштвени контекст, навукао овој теми политичку кошуљу и опалио хрватској држави шамар који ће дуго да бриди. Све док је ове књиге. Ако се питате где „Књигоцид“ може да се купи – не знам. Можда је неко продаје и у Београду. Била је у понуди на штанду „Просвјете“ из Загреба, на овогодишњем Сајму књига, а ја сам је добио као поклон од једног редовног читаоца „Печата“ из Хрватске.
Да ли Лешаја у свакодневном животу има проблема због „Књигоцида“? Има, великих, али он на те претње не даје ни жуту банку. „Шта ми могу, па ја имам 81 годину. Претили су чак да ће ме спалити, што уопште није лоша идеја, јер ће мом сину, који живи у Америци, ускратити трошкове кремирања“, каже Лешаја.

[/restrictedarea]