Почетна / Друштво / Опасне везе

Опасне везе

Ако се буде открило ко је особа из врха МУП-а која је покушала да прислушкује Александра Вучића, првог потпредседника Владе Србије задуженог за борбу против корупције – а снажне индиције о идентитету ове особе постоје – открићемо и да имамо државу која је способна да се обрачуна са високом корупцијом. У супротном, корупција ће наставити
да нам изједа државу све док не поједе и све нас

Избило је то на видело прошле среде на РТС-у, када се председник Србије Томислав Николић, наоко узгред, пожалио: „Ми смо упали у змијско гнездо, међу људе на функцијама који господаре животом, који ме прислушкују, и Вучића, а тако се не може живети у Србији.“ Већ наредног дана прочитали смо да Николићева тешка опаска није била нимало узгредна, већ да је најавила можда и пресудну битку у рату против високе корупције, битку за прочишћење српске полиције, темељно избушене током протеклих година. „Вечерње новости“, наиме, објавиле су интервју с Александром Вучићем, првим потпредседником Владе Србије задуженим за борбу против корупције, који је јавности открио оно што је тек откривено и њему: „Пре три дана открили смо да је једна група по налогу МУП-а прислушкивала највише државне функционере, укључујући Томислава Николића и мене. Покренуће се опсежна истрага и врло брзо ћемо утврдити о чему се ради.“

УДАР ИЗ МУП-а Догађаји који су уследили, и још се нису расплели до краја – њиховог или нашег, тек ћемо да видимо – оцртали су неколицину главних обриса ове афере (пара)државног прислушкивања државног врха. Најпре, незаконитог и неовлашћеног покушаја упада у заштићене комуникације појединих, међу највишим државним функционерима, несумњиво је било; појединих, јер, на удару је (био) председник, а не и премијер, један потпредседник Владе (Александар Вучић), а не и остало троје (Сузана Грубјешић, Јован Кркобабић и Расим Љајић), а уз Николића и Вучића, изгледа, и председник Скупштине Србије Небојша Стефановић. Затим, овај телефонски удар дошао је из структура МУП-а Србије. И најзад, уследио је (удар) пошто је врх нове власти, како се чини, и дефинитивно показао (на начин на који се такве ствари показују) да у рату против високе корупције заштићених бити неће. Случајно или нимало случајно, свему је претходило (опет јавно, и свакако неуобичајено) признање Александра Вучића да Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга“, покушава да „заустави промене у Србији“; додао је тој тврдњи, прошлог четвртка, и да је о томе „почео да говори тек када је та акција узела маха, а траје дуже од месец дана. Мишковић је ту тему наметао у најдиректнијим разговорима са појединим политичарима и бизнис партнерима, али и људима из треће сфере.“
Пре него што покушамо да одгонетнемо како је, и одакле, покушан упад у (за)штићене телефонске комуникације државних функционера, скрећемо пажњу на још један алармантни детаљ којем је, некако, успело да се помало загуби у овом галиматијасу. Александар Вучић је, наиме, рекао и да је „неко тражио“ списак људи са којима су он и Николић разговарали – телефонски листинг, дакле – а да је „кроз тај списак могао да добије и њихово комплетно кретање“. „Дакле“, закључио је потпредседник Владе, уз врло згодно поређење у оквиру тог закључка, „некоме је било много важније кретање од списка са ким разговарате, а пошто ни Николић, ни ја не разговарамо са Шарићима, нити смо икада разговарали, у питању је било, бар тако неки прелиминарни резултати показују, сазнавање кретања појединих људи.“ Држава чији је премијер Зоран Ђинђић убијен пре мање од десет година, а претходно је његово кретање пажљиво праћено, нема права да овакве информације схвати олако. У сваком случају, убрзо се појавила и вест да је Николићу и Вучићу обезбеђење појачано…
Е, сад. Која је то група из МУП-а покушала да се домогне онако осетљивих информација? После почетног, безмало дводневног неоглашавања пошто је иницијална информација о опасним везама доспела до јавности (прошла среда увече, Томислав Николић на РТС-у), у петак пре подне огласио се Ивица Дачић, премијер Србије и министар њених унутрашњих послова, чије је министарство претходног дана Александар Вучић и експлицитно означио као кривца. Премијеру Дачићу је, у само неколико реченица, успело да изговори три, за даљу причу, необично важне тврдње; да он није крив, да зна ко јесте, и да би требало посмењивати те који јесу криви. Дачићевим речима: „Сигурно је да то нема никакве везе са мном као министром унутрашњих послова.“ Затим: „Имам информације да је Управа криминалистичке полиције тражила листинге не знајући, како они кажу, да је реч о броју телефона Александра Вучића.“ И: „Такве ствари не смеју да се дешавају и зато мислим да су потребне промене у МУП-у. Биће ускоро расписан конкурс за директора полиције и нико ко у овоме учествује не би требало више да буде на својој функцији.“

[restrictedarea]

МИЛОВИЋ И ВЕЉОВИЋ Само је прва од ове три Дачићеве тврдње јасна; преостале две захтевају објашњење после којег ћемо се – објашњења – вратити и на ону јасну тврдњу, да можда и њу додатно разјаснимо.
Премијер и министар је, елем, благонаклоном („нису знали…“) оптужбом на рачун УКП-а – важна напомена: била је то прва конкретна тврдња о којој се то групи унутар МУП-а ради, која је и усмерила даљи ток приче – ударио на Родољуба Миловића, начелника УКП-а, док је најавом конкурса за новог директора полиције, уз појашњење да су промене потребне, ударио и на актуелног в. д. директора полиције Милорада Вељовића.
Обојици је, и Миловићу и Вељовићу, подсећамо, потпредседник Владе Србије Александар Вучић пре мање од месец дана – 10. октобра – пружио и јавну подршку у њиховом рату против корупције, пошто су се они побунили због одлуке Тужилаштва за организовани криминал да бившег министра Оливера Дулића пусти да се брани са слободе. „Оно што је сигурно је да ће морати да се поштује све што полиција ради у вођењу предистражних и истражних радњи. Нико не сме да унижава њихов труд, ни рад“, рекао је тада Вучић, стојећи поред Вељовића, Миловића и њихових инспектора. Да би, из Дачићеве изјаве, произашло да су управо ова двојица одговорни за удар на Вучића (и Николића).
На овај су се Дачићев подстицај надовезале и незваничне медијске информације (испредњачио је „Блиц“, па пренели углавном сви остали) да је „у петак вицепремијер Александар Вучић оптужио Родољуба Миловића, начелника Управе криминалистичке полиције, да је потписао налог за његово прислушкивање, односно за узимање листинга његовог броја телефона“, те да (опет „Блиц“) „шефовима Управе криминалистичке полиције прети хапшење због прислушкивања Вучића и Николића“.
Родољуб Миловић реагује (и) јавно: „Ово што се дешава је јуначки напад са леђа. Зар ико верује да сам прислушкивао председника Томислава Николића и првог потпредседника Александра Вучића, чијим поштењем и храброшћу се поносим?!“ Па додаје и да је „посвећен раду у антикорупцијском тиму“ и да је „део екипе која даноноћно ради на расветљавању више од 30 афера које су претходних година потресале земљу“, а која „верује Николићевој и Вучићевој идеји за поштенију Србију“. На сличан начин реагује и Вељовић, најављујући да ће тражити „да се утврде разлози и мотиви, сви учесници, али и позадина свега што се дешава око прислушкивања председника Србије Томислава Николића и првог потпредседника Владе Александра Вучића“: „Не бих желео да ово буде још један у низу удараца на формиране радне групе које се баве борбом против корупције и организованог криминала, а у вези са, пре свега, 24 приватизације, са циљем да се расформирају, а њихов рад обесмисли.“
Да ли су, заиста, Миловић и Вељовић неоправдано оклеветани? И зашто? Зато што испитују сумњиве приватизације, зато што су међу тим приватизацијама, како каже Вучић, „најмање један, а можда и три предмета“ у које је умешан власник „Делта холдинга“?
Ипак, ако налог за прислушкивање и чешљање листинга није стигао из УКП-а – а РТС је у уторак јавио да УКП није захтевао Вучићеве листинге, како се, видели смо, дотад тврдило – која је друга организациона јединица МУП-а одговорна? Да не кажемо крива. Трагове, посејане по медијским извештајима, укрштамо са нашим незваничним сазнањима и тако употпуњујемо слику о опасним везама у српској полицији, бизнису и политици.

СБПОК Објављено је, тако, да је „Телеком“ обавестио МУП Србије да никакав регистровани захтев за узимање Вучићевих телефонских листинга у тој компанији не постоји. Што ће рећи да не пада у воду само „Блицова“ конструкција о Миловићу и налогу с његовим потписом који је доспео до Вучића, већ и да се „Телекому“ из МУП-а приступило неким другим, попречним путем. „Вечерње новости“, с тим у вези, пишу да се „тренутно анализира каква је улога Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК) и њеног дела за Високо-технолошки криминал (ВТК)“, и то зато што ВТК има „неку врсту дискреционог права“ који му „омогућава да директно од оператера добије листинге. Иако нико директно не упире прстом у ВТК, управо у тој ‚скраћеној процедури‘ многи виде широк простор за злоупотребе.“ У методологији рада СБПОК-а, иначе, управо се и наводи да се ова служба служи методама обавештајног рада, што ће рећи, поред осталог, и прислушкивањем. Сасвим на овом трагу, до „Печата“ стиже информација, од сасвим поузданог извора, да је Жандармерија, због прислушкивања највиших државних функционера, већ упала у просторије СБПОК-а. Хоће ли ова незванична, а далекосежно озбиљна информација добити и званичну потврду своје веродостојности? Ако дакле јесте истинита, зашто се, онда, данима прстом упирало у Миловића и Вељовића, односно на УКП, као што је то учинио премијер/министар Дачић? (Премда, формално, он није погрешио, јер се СБПОК, у организационој шеми МУП-а, налази испод УКП-а и Дирекције полиције).
Имајући ово у виду, постаје ли (мало) јаснија и ужасно јака, веома неуобичајена, као што је и штошта у овој причи, реакција Александра Вучића. Он је у уторак саопштио: „Шокиран сам лажима које поједини представници Министарства унутрашњих послова и Владе Републике Србије пласирају у појединим медијима поводом прислушкивања највиших државних функционера. Обратићу се јавности најкасније до краја недеље, када ћу изнети податке о начину на који су прислушкивани политичари и ко је и какву улогу имао у том систему.“
Чекајући крај недеље и податке којима је припретио први потпредседник Владе Србије, листамо документацију и распитујемо се. Па се подсећамо да се на челу СБПОК-а налази Светислав Бато Ђуровић, кога је на ту функцију именовао Ивица Дачић, пошто је 2008. године дошао на чело МУП-а, у влади Мирка Цветковића. И да је Пљевљак Ђуровић – комесар за безбедност у Фудбалском савезу Србије док је на његовом челу био Звездан Терзић – у медијима довођен у везу са познатијим Пљевљаком Дарком Шарићем, кога је онако изнебуха – скренули смо на то пажњу – усред приче о прислушкивању споменуо Александар Вучић, наводећи да се он и Николић са њим нису чули… А уколико се истинитим (и проверљивим) покажу и тврдње наших извора да је комуникација између Ђуровића и Мишковића закачена још пре неколико година, ситуација ће постати јасна таман колико и тврдња министра Дачића да је „сигурно да то нема никакве везе са мном као министром унутрашњих послова“. Тако да се његов напад на Вељовића (и Миловића), с којим поодавно није у сјајним односима, и не мора нужно схватити само као премијеров покушај да се избори за контролу над својим министарством…
А на читаво ово замешатељство, приде пропраћено наговештајима заиста крупних хапшења каква би од двојца Вучић-Николић могла да начине Владимира Путина с почетка његовог мандата (када је иза решетака ставио највећег руског тајкуна Михаила Ходорковског), надовезао се и инцидент на аутопуту, у којем је аутомобил МУП-а Србије овог викенда угрозио колону председника Томислава Николића. Опет, да ли је реч о блесавој коинциденцији или нечему много злокобнијем, засад можемо само да нагађамо, али и да се поново присетимо зле судбине премијера Зорана Ђинђића и инцидента код хале „Лимес“, на аутопуту…
У сваком случају, одакле год да је дошао напад телефонским листинзима на Вучића и Николића – а колико је извесно да је напада било, толико је сигурно и да нико још са сигурношћу не може да тврди одакле је напад заиста дошао – несумњиво је и да је он уследио пошто су, почетком борбе против корупције, они угрозили нечије заиста крупне интересе. Тако да би напад могао да се схвати и као доказ њихове искрене решености да корупцији стану на крај. Али је исто тако ово и доказ да ће та борба, која је израженом политичком подршком добила свој неопходни предуслов, бити још много тежа него што се претпостављало. И да ће морати да крене из сопственог дворишта, од полиције (и тужилаштва), јер је без ова два оружја суверене државе борба против корупције, против пљачкашке приватизације државе која је њих обогатила, а нас претворила безмало у просјаке, унапред осуђена на пропаст. Хоће ли, дакле, она пропасти пре него што је практично и започела или ће већ на самом почетку задати коначни ударац? Заглављени између страха од првог и наде у друго, остаје нам да сачекамо крај ове недеље, и испуњење оног Вучићевог обећања. Све и ако обећање остане неиспуњено, у недељу ћемо знати на чему смо.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Takvi „policajci“ u Americi i Engleskoj se uglavom ubiju „sami“ ili se obese to i ovim „srpskim“ pandurima treba da se desi kao i njihovim sefovima.
    Boze blagoslovi Srbiju ali te molim POZURI.
    U zdravlje.




    0



    0
  2. РАДОСЛАВ

    Шта мислите мислите гос, Миладине ако је то још једна ујдурма
    према нама превареним и лако верним Србима.За такве радње се
    брзо реагује и пресусуђује нечекасе комисијске налазе. Можда ови
    на власти мисле да су Срби толико болесни да треба КОНЗИЛИМУЈМ
    ЕУ-НАТО ИМПЕРИЈЕ да нас лече.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *