Несустало шминкање монструма

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Ромел поново међу Немцима: најновији филм о „Пустињској лисици“, приказан на Јавном телевизијском сервису, изазвао је жустре расправе и показао да је фасцинација Фиреровим злочинцима непресушна и – врло профитабилна

Доста с улепшавањем нацистичких монструма, један је од наслова који је освануо у немачким новинама (у либералном „Цајту“) после недавног приказивања најновијег филма о „најомиљенијем Хитлеровом генералу“ Ервину Ромелу, на Првом програму Јавног телевизијског сервиса.
Догађај који је изазвао жустре расправе и показао да је у овој (денацификованој) земљи фасцинација фиреровим злочинцима непресушна („Зидојче цајтунг“ констатује: „Све учесталије на телевизијским екранима сијају витешки гвоздени крстови!“), али и веома исплатива: филм (режисер Ники Штајн, филмски Ромел Улрих Тукур, продуцент Нико Хофман) је те вечери видело више од шест милиона гледалаца.
Нису, међутим, видели ништа од онога што је Хофман у бројним интервјуима обећавао: демистификацију једног (нацистичког) мита. Напротив. Оно што је, у Хофмановој верзији, требало да буде кључни детаљ те демистификације – „откриће“ (које то, иначе, и није) да је фелдмаршал извршио (изнуђено) самоубиство, као Хитлерова жртва, јер су, ето, многи били уверени да је скончао од последица рањавања, кад је његово (командантско) возило погодила савезничка авионска бомба – само је ојачало легенду о најпопуларнијем генералу Вермахта и самом Вермахту као „чистој, витешкој војсци“, амнестираној од злочина: то су чинили други, есесовци и Гестапо.

ФАМА О ВЕРМАХТУ Фама о „безгрешном Вермахту“ се, иначе, жилаво одржава и несустало форсира у многим „сагама“ попут ове, упркос чињеницама које су успевале минулих година да пробију дебели зид ћутања. Јавност и данас тешко прима, и не жели да прими, доказе о злочинима које су у окупираним земљама чинили припадници Вермахта.
Још је преовлађујуће, наиме, уверење да је Вермахт водио „Рат без мржње“ – наслов књиге Ромелове удовице, објављене педесетих година, у којој је „гланцала“ нацистичку „икону“ – па је на подлози тог уверења, у земљи која је забрањивала, и забранила, употребу нацистичких симбола и свега што би на то могло да асоцира (комбинацију слова „сс“ или „са“ на аутомобилским таблицама, на пример) била могућа готово општа рехабилитација високих официра Вермахта. Ромеловим именом „окитиле“ су се три касарне Бундесвера (једна је у међувремену, због смањења броја војника садашње немачке армије, затворена), један ратни брод (одслужио је своје), више улица у покрајини Баден Виртемберг…
О „алергичном“ реаговању на информације, и доказе, о злочинима припадника Вермахта, говори податак да су многи немачки градови одбили да уступе простор за изложбу фотографија и докумената о злочинима Вермахта над цивилима у Русији, Украјини и Србији (поред осталог, стрељања цивила у Панчеву), а тамо где је, уз велике тешкоће организатора, изложба била организована, брзо је затварана: долазило је, већ на отварању, до инцидената и гневних излива ветерана.
О тој „алергичности“ на свој начин говори и податак да нигде није могао да се скраси (а камоли реализује!) нацрт споменика дезертеру (његов аутор, иначе Турчин, исекао је у великој табли стиропора људску силуету у бекству): превожен је, и протериван, из града у град на камиону. Војници који су одбијали да изврше наредбе Хитлерових официра су овде – где се слави сваки покушај отпора Фиреру, а пре свега завереници и учесници у (неуспелом) атентату на њега 20. јула 1944. године – носе и даље жиг издајника.
Аутори филма о Ромелу (наслов, кратко: „Ромел“) су, очиглдно смишљено, оставили без изричитог одговора питање да ли је и њихов „јунак“ припадао завереничком кругу атентатора, грофа Клауса Шалка фон Штауфенберга, који се данас слави као национални херој.
Очигледно смишљено је подгревана и верзија о томе да је и Хитлеров миљеник (каријерни војник још из Првог светског рата направио је стреловиту каријеру, до чина фелдмаршала, захваљујући Фиреровом „покровитељству“ и снажној подршци) био, ако не директни и активни учесник у завери, а оно „симпатизер завереника“ и њиховог подухвата да се Хитлер ликвидира.

[restrictedarea]

САМОУБИСТВО ПО НАРЕДБИ Једним делом, могуће захваљујући и тој представи, Ромелов син Манфред, који је имао петнаест година у време очеве смрти, направио је успешну политичку каријеру: био је веома уважавани и утицајни градоначелник Штутгарта. Сам је, међутим, 1978, у једној изјави, тврдио да његов отац ништа није знао о припреми атентата на Хитлера. Зна се, међутим, да су га изасланици завереника посетили на фронту у Француској – Хитлер га је тамо упутио да спречи очекивану савезничку инвазију – и покушавали да га придобију.
Очигледно без успеха. То је, међутим, било довољно да и на њега падне сумња, у Хитлеровим осветничким чисткама у којима су, пресудама по кратком поступку и преко ноћи, пале многе официрске главе, почев од грофа Штауфенберга.
Ромел је и у овоме био „привилегован“: остављена му је могућност да изврши самоубиство и буде сахрањен као херој, са свим привлегијама које би остале породици. Било је то „најбоље решење“ и за Фирера: Ромел је уживао огромну популарност и Хитлер је проценио да не би требало рушити „легенду“ – извођењем фелдмаршала пред преки суд, с јавним погубљењем – него је и у том часу циничном пропагандном режијом искористити.
Наредио је да се Ромел сахрани уз све помпезне, војничке и државне почасти, овластио фелдмаршала Герда фон Рундштета да одржи посмртно слово „хероју који је у срцу носио свог Фирера“ и послао лични телеграм саучешћа због „ненадокнадивог губитка“ за отаџбину породици, а јавност је обавештена да је „херој“ подлегао последицама рањавања.
Истина је, дакако, била друкчија. Њу спомиње, и том сценом почиње најновији филм о Ромелу. Два генерала су 14. октобра 1944. године стигла у његову породичну кућу у Херлингену. Пренели су му Хитлерову поруку: или самоубиство (уз све потоње почасти), или преки суд, бламажа и погубљење. Очигледно, није се двоумио. Отишао је на спрат да се опрости с породицом, рекао да ће за „петнаест минута бити мртав“, огрнуо кожни мантил, узео маршалски штап и ушао у аутомобил који га је чекао. У шуми недалеко од куће узео је ампулу цијанкалија, коју му је великодушно предао један од Хитлерових изасланика.

ЕНГЛЕСКЕ ОДЕ Тако је окончао живот најпознатији Хитлеров генерал, његов миљеник и његова жртва, а наставила да живи легенда. Њој су, стварајући легенду о „пустињској лисици“, иако звучи парадоксално, понајвише допринели, „хранећи“ је издашно и после рата, његови љути противници и непријатељи – Британци!
Уздижући га као стратега, лукавог и опасног противника, увећавали су славу сопствене победе у Африци и њиховог јунака, такође потоњег фелдмаршала „Монтија“, Бернарда Монтгомерија.
Те енглеске „оде“ Ромелу – у Лондону је објављено више књига на ту тему – помогле су Немцима да, из „енгелских уста“, проговоре о Хитлеровом миљенику оно што сами не би, тако отворено и директно, могли да кажу. Тако су овдашњи медији преносили да је британски ратни премијер Винстон Черчил, уз вести које су се сустизале с афричког фронта, у очајању и гневу понављао „Ромел, Ромел, Ромел“. Британце је, заиста, у тим часовима хватао паничан страх да ће Немци стићи до Нила и Суеца и да ће им пресећи животно важне руте снабдевања.
Бацио је све „карте“ на „Монтија“, који је заиста, у спектакуларном пробоју кроз пустињу и минска поља, и другом (чувеном) тенковском окршају код Ел Аламејна, поразио немачки Афрички корпус – прву битку, на истом месту, славили су Немци – али не и самог Ромела. Кад је схватио да је ситација војнички безнадежна, Хитлер је промптно, пре одлучујуће битке, повукао Ромела и послао га да окупира Италију после њене капитулације: није хтео да дозволи катастрофалан пораз у Африци, који је за неке историчаре, уз пораз код Стаљинграда, представљао ратну прекретницу и почетак краја нацистичког „хиљадугодишњег Рајха“, иако ће до краја рата живот изгубити (још) милиони људи.
Повратник из Африке живео је на европским ратиштима од тамошње славе. У Италији је био немилосрдан према „Бадољовим бандама“ (Пјетро Бадољо, Мусолинијев наследник на премијерском положају) – милион Италијана у униформи послао је на принудни рад кад нису хтели да се, с оружјем у руци, „боре за час и слободу отаџбине“ – а у Француској (крајње) неуспешан. Препреке које је постављао савезницима у Нормандији изазивале су подсмех и његових официра („Ромелове шпаргле“), а „Дан Д“, почетак победоносне савезничке инвазије, потпуно га је изненадио: та вест га је затекла у папучама, на рођендану његове жене, којој је (у филму) донео на поклон „праве, дивне француске ципеле“.

ЈЕТКА РЕАГОВАЊА Нису, дакако, сви Немци одушевљени поновним оживљавањем „легенде о Ромелу“. Медији су, после приказивања филма на Првом програму Јавне телевизије (АРД), засути реаговањима, међу којима је било много оних (веома) јетких. Жустра, и бурна, реаговања читалаца овог магазина изазвала је и велика, насловна „Шпиглова“ сторија објављена поводом филма, пре његовог приказивања. У последњем броју редакција је највећи део простора који уступа читаоцима, препустила овим реаговањима, од којих ћемо издвојити само нека.
Свеједно да ли је био нациста (тврди се, наиме, да Ромел није био члан нацистичке странке), борац покрета отпора (завереник) или аполитичан (и то је, такође, једна од тврдњи која иде уз њега), неко ко је напад на другу земљу славио као нешто величанствено, констатује Јерг Браун, ником не може служити као узор и идол. Манфред Ромел је записао како је његов отац 1944. био уверен да је „мртав Хитлер већа опасност од живог“ и да је због тога „био против атентата“, примећује Ернст Густ Кремер. А Штефан Месингер подсећа да је Ромел „уживао под диктаторовим сунцем“ и да је потом ошинут његовим гневом: наивно је било веровати да ће без последица проћи онај ко с „ђаволом тикве сади“. То да се Ромел није могао одлучити да се одмах ангажује у пружању отпора Хитлеру, иако су му била позната масовна убиства Јевреја, просто је невероватно, пише Клаус Шулц и констатује да фелдмаршали сносе посебну кривицу што нису „зауставили Хитлера“: као команданти су знали да ће продужавање рата однети многе жртве. Какве је моралне скрупуле поседовао човек (Ромел) коме је Хитлеров живот био вреднији од 18.000 погинулих и 125.000 заробљених војника Афричког корпуса, пита Аксел Цаф. За Гермута Билица је непрекинута Ромелова глорификација, од нацистичког времена до данас, „просто неподношљива“: да није умро раније био би, с правом, као и његови мање слављени камаради, у Нирнбергу осуђен као ратни злочинац.
Фасцинације и „шминкање“ ратних злочинаца, мемоарско и филмско, Шпера, Гебелса, Ромела, ће се, упркос свему, наставити: већ се најављује (још једна, поред толиких) телевизијска сторија, у више делова, о Хитлеру. Филм о његовим последњим данима у берлинском бункеру „Пропаст“, у којем је главну улогу (Фирера) играо (сјајни) Бруно Ганц, имао је 2004. рекордну гледаност.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Prosle godine Angela Mengerkele je u predizbornoj stranackoj kampanji izjavila da je njemacki “multikulti” mrtav (za sta je optuzila bezobrazne imigrante koji, eto, nece da se asimiluju i da, kao takvi, treba da idu kuci, jer im je rok upotrebe valjda istekao) i glasno porucila svijetu da, nakon skoro 70 godina “cutanja”, Njemacka hoce da se ponovo cuje njen glas. Sad vidimo kako to izgleda kad se cuje njemacki glas. Oni sto su kidali na komade nevine ljude, jer ovi nemadose ni plave oci ni hladnu krv, danas postaju povampireni vitezovi, a pravi vitezovi istovremeno postaju sinonim za genocid, krvozednost, necovjestvo i sve ono protiv cega su dizali mac. Srpski vitezovi, jakako. I sta u Srbiji imamo kao rezultat tog njemackog oglasavanja? Pa svapsko idolopoklonstvo, koje je na velikoj sceni. Opet. Evo, ministarka energetike, bas slucajno na toj poziciji zarad isto tako slucajne ali tijesne veze sa pro-svapskom masonerijom, kao i prvi podpredsjednik vlade, bas slucajno u vrlo definisanoj posjeti Njemackoj, u isto vrijeme kad je i predsjednik drzave u svemu samo ne jasnoj posjeti Rusiji, Njemacku vide kao kljucnog partnera u obnovi i razvoju Srbije, i to, opet valjda slucajno, razvoj bas energetskog sektora (pitam se sto se ne zainteresovase za, recimo, srpske maline?). Vijest bi bila jos i intereseantna da ne izaziva jezu. Jer kad Svabo postane zainteresovan za eneregtski sektor u nekoj zemlji, tu, kao rezultat, obicno imamo nestanak struje, tj. ugaseno svjetlo. Za cijelu zemlju. Na duze vrijeme. Dok nas Svabo, opet, ne podsjeti kako izgleda “stratesko partnerstvo” s njim. Pa kad konacno jednom upalimo skiljavu lampu (ako nam Bog k’o Muji i treci put posalje camac za spasavanje), prvo sto ugledamo su grobovi miliona Srba. Na Najnovijem groblju, dakako. Tik do Novog, koje je odmah pored Starog. I tako, groblje do groblja, bezbroj mrtvih Srba do novog bezbroja. Ali oni koji vec odavno leze u toj grotinji (i vele ti im je lezati), bar su znali za sta su legli. Hocemo li mi znati?

  2. a ko uopste i kaze da je fasizam mrtav?
    fasizam nikad nije bio jaci od kraja drugog svetskog rata pa na dalje. i to nazalost ne samo u nemackoj, vec i u ostalim drzavama zapadne evrope, i ne samo na nemackom govornom podruciju. u svajcarskoj citamo nedeljno neke fasisticke slucajeve.
    ko sto S-500 u predhodnom komentaru kaze, nemacka hoce da se cuje…
    zato sto su i oni najzad uspeli da dignu galvu u politickom smislu jer su od drugog svetskog rata pa na ovamo previse dirigovani od engleza i amera.
    bili su ekonomski div mozda, ali zato politicki mrav. ocigledno se to malo promenilo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *