Немачка кочница на хрватском путу

Од уцена око „Јужног тока“ до уцена због пропале девизне штедње у „Љубљанској банци“, извесно је да ће Хрватска платити папрену цену да би следеће године постала 28. чланица Европске уније

Када се недавно председник немачког Бундестага Норберт Ламерт, у разговору за дневник „Велт ам зонтаг“, заузео за заустављање процеса проширења Европске уније, циљајући и на већ заказани улазак Хрватске, био је то шок за хрватску јавност и политику. „После искустава са Румунијом и Бугарском, морамо озбиљно узети у обзир најновији извештај Европске комисије о напретку Хрватске, која очито још није зрела за улазак“, изјавио је Ламерт, иначе члан Демохришћанске уније (ЦДУ) немачке канцеларке Ангеле Меркел.
Ламерт је додао да све државе настале по распаду Југославије имају перспективу уласка у ЕУ, али – само ако „испуне услове“. Стога „добре намере и обећања не смеју постати замена за доказане промене“, подвукао је Ламерт. „Фајненшел тајмс“ је вест из Берлина прокоментарисао закључком:„Ово није била порука коју је Загреб хтео да чује док се спрема за придруживање ЕУ, а нарочито не од тако високог званичника као што је председник немачког парламента.“

ДАНАК ПРЕЧИЦЕ Није само председник немачког парламента пресудио да Хрватска није спремна за улазак у ЕУ, планиран за 1. јул идуће године, већ ту може бити пресудно и упозорење Европске комисије, која у свом последњем извештају закључује да Хрватска још није испунила десетак задатака из уговора о приступању Унији. Уз Ламерта се, при том, против уласка Хрватске у ЕУ изјаснио још један значајан политичар из Немачке, државе која је до сада здушно помагала службени Загреб на путу ка ЕУ. Утолико је веће било изненађење када је председник Европског одбора немачког Бундестага Гинтер Крихбаум потврдио да „Хрватска није спремна за улазак у ЕУ“, због чега званични Загреб „не може 100 одсто рачунати“ да ће наредне године заиста постати 28. пуноправни члан Уније, као што је Брисел најавио по окончању претприступних преговора. Приде је још један посланик владајуће ЦДУ у Бундестагу Михаел Штибген позвао колеге да ратификацију приступног уговора Хрватске са ЕУ услове позитивним извештајем ЕК о напретку Хрватске.
Огласио се и Гвидо Вестервеле, министар спољних послова Немачке, који је из Луксембурга поручио Загребу да „Немачка жели Хрватску у ЕУ, али ту неће бити попуштања“. Сличну поруку је одапела и немачки посланик у Европском парламенту Дорис Пак. Пак, у прошлости вазда наклоњена Хрватској, изненадила је хрватску владу изјавом да се „ради о јасној поруци која не би требало да изненади хрватску владу“, јер би она требало „више да ради на испуњавању (претприступних) услова, уместо што губи време“.

[restrictedarea]

О страху европске политичке елите да би улазак Хрватске са собом повукао још веће проблеме у, ионако кризом уздрманој Унији, пишу и други немачки медији. „Било је тешко гледати румунску сапуницу: председник владе и председник државе који једва да разговарају, демократски дефицит који је био тако велик да је уследило озбиљно упозорење из Брисела, валута која је у слободном паду и инвеститори који зазиру од те државе као од куге… Ситуација је била ништа мање непријатна и за ЕУ, па су румунски проблеми постали кочница и за друге земље. Хрватска жели да се придружи ЕУ и улазак је планиран за 1. јул 2013. године. Међутим, због великог броја подручја у којима Хрватска мора да покаже напредак у преговорима, у Немачкој расте скептицизам у вези са питањем хоће ли Хрватска тада уопште бити спремна“, оцењује немачки „Шпигл“. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ (ФАЗ) отишао је и корак даље: „ЕУ се заклињала да је научила лекције из прошлости, те да никада више неће у своје чланство примати коруптивне псеудоправне државе попут Румуније и Бугарске. Обећано је да ће убудуће сваког потенцијалног новог члана ставити под лупу. И шта опет доживљавамо ових дана, девет месеци уочи планираног уласка Хрватске у ЕУ? ЕК у свом извештају набраја подужу листу недостатака, иако су преговори са том земљом окончани још прошле године.“
Хрватски политичари су, у паничним контактима са службеним Берлином, одмах покушали да сазнају да ли се ради о промени политике ЕУ према Хрватској, односно да ли је Берлин заиста притиснуо европске кочнице у вези са питањем даљег проширења? Одговор је стигао из уста канцеларке Ангеле Меркел која је изјавила да је, „наравно, потребно испунити услове које је поставила ЕК, што ће Хрватска и учинити“. Тиме је открила суштину немачких негативних сигнала и изјава бројних политичара који последњих месец дана проблематизују улазак Хрватске у Унију. Речју, Хрватска је у центру последње фазе уцена и условљавања, уочи пуноправног чланства.
То значи да Хрватска тек мора да прође „европског топлог зеца“ кроз који су својевремено морали да прођу и други „чланови клуба“, па сада са приновом раде оно што су други чланови урадили њима док су били у истом положају. А то значи да ће Хрватска у последњој фази уласка у ЕУ бити присиљена на нове уступке и болне „компромисе“. Јер, постало је неписано правило да се 90 одсто преговора завршава, а договори склопе, у последњих пет одсто времена које је остало на располагању уочи зацртаног датума уласка неке државе у Унију.
Јесте Хрватска већ потписала свој приступни уговор са ЕУ, али тај уговор је још увек „услован“ и зависи од испуњавања критеријума које диктирају државе чланови ЕУ, а које формално поставља ЕК. У конкретном случају, Хрватска неће морати само да се озбиљније избори са корупцијом, већ ће морати да пристане и да решавање проблема дуга „Љубљанске банке“ према девизним штедишама из Хрватске оконча преговорима са Словенијом у Базелу (на чему инсистира Љубљана), уместо да се двадесетогодишња агонија оштећених људи заврши исплатом њихових улога из словеначког државног буџета. И све то упркос недавној пресуди Европског суда за људска права у Стразбуру, који је одредио да дуг према некадашњим штедишама „Љубљанске банке“ у БиХ мора да плати словеначка држава, што ће рећи да би према истом принципу и потраживања хрватских штедиша требало такође да буду исплаћена из словеначке државне касе уместо да се о њима расправља за преговарачким столом у Базелу, где Словенија инсистира да је за дуг одговоран – Београд, јер су „девизе у некадашњој СФРЈ биле у Београду“.
Словеначка блокада није једини ударац за Хрватску, која је због захтева Брисела већ морала да се одрекне и учешћа у изградњи „Јужног тока“, иако то значи губитак значајних прихода, па су политичку одлуку одустајања од споразума са „Гаспромом“ критиковали не само актуелни председник Хрватске Иво Јосиповић, него и претходни Стјепан Месић, сложни да је то веома лоше по будућност државе.
И све остало што се из Брисела или других ЕУ центара сада захтева од владе у Загребу, сведочи да се политика ригорозног „условљавања“ Хрватске радикално појачава уочи њеног уласка у Унију. Политика, којом поједини чланови ЕУ буквално „киднапују“ спољну политику ЕУ како би помоћу такве, наоко „заједничке“ спољне политике, издејствовали значајне уступке од будућег новог члана. Поред задовољавања парцијалних интереса појединих чланова „ЕУ клуба“, Загреб мора да намири и апетите Брисела, јер и ЕК у последњој фази уочи уласка неке државе има списак жеља и не либи се ни од потражње нових уступака.
Како то изгледа у пракси, демонстрирано је приликом хрватског одбијања „Гаспромове“ понуде да траса гасовода иде и преко Хрватске, иако је влада премијера Зорана Милановића знала да таквом одлуком наноси тежак ударац хрватским националним интересима. Месић је одустајање од „Јужног тока“ осудио речима да је Хрватска „изгубила не само гас, него и стотине милиона евра“, колико би иначе инкасирала од транзита гаса преко своје територије. Јосиповић је кривицу за такву, политичку одлуку свалио на „лош однос“ Хрватске према руским инвеститорима.
Истина је много једноставнија – Хрватска се, тик уочи уласка у ЕУ, нашла у процепу због притисака Брисела, који „Гаспром“ оптужује да крши европско антимонополско законодавство. Милановићева влада се повиновала захтеву налогодаваца из Брисела, иако то значи ненадокнадиву штету за хрватске националне интересе. Заплет је био драмски – руски партнери су тражили од хрватске државне компаније „Плинцро“ да потпише споразум о траси гасовода, али се у хрватско-руске преговоре тада умешала ЕК и спречила посао тврдњом да већ потписани међувладини уговори са „Гаспромом“ и Русијом нису у складу са законодавством ЕУ. Хрватска је бриселску пацку схватила озбиљно и одустала од „Јужног тока“, мада то није учинио ниједан од пуноправних чланова ЕУ из окружења. Чак пет чланова ЕУ – Италија, Мађарска, Аустрија, Словенија и Бугарска – веселе се ћару који ће извући из „Јужног тока“. Словеначки премијер Јанез Јанша се у Москви управо изгрлио са руским премијером Медведевим приликом потписивања споразума о „Јужном току“. За Словенију, као ни за Италију, Бугарску и друге, очито не важе бриселске вакеле о „Гаспромовом“ наводном гажењу ЕУ законодавства…

ЈЕДНАКИ И „ЈЕДНАКИЈИ“ Руски представници су безуспешно уверавали хрватску страну да би нови међудржавни уговор био изнад законодавства Европске уније у тренутку када Хрватска постане њен члан, јула 2013. године. Саветници хрватске владе били су супротног мишљења и упозорили су Милановићев кабинет да то није истина, те да Хрватска у разговорима са руском страном мора бити изузетно опрезна јер је још увек под ЕУ „мониторингом“, те да има обавезу да уочи уласка земље у ЕУ измени све међудржавне уговоре који нису у складу са правним тековинама Уније, тзв. „acquisa“. С те тачке гледишта, сматрали су саветници хрватске владе, потпис уговора са „Гаспромом“ могао би толико да наљути партнере из Европе да не би презали од стопирања планираног уласка Хрватске у Унију. Да ЕК помно прати потезе хрватске владе у вези са „Јужним током“, уосталом, доказује и податак из владиног документа, објављеног у загребачким медијима, у којем пише да је одржан низ састанака на тему споразума са „Гаспромом“ и да је Комисија затражила од Хрватске „пуну сарадњу“. У преводу – ЕК (као и САД) противи се „Јужном току“ јер протежира сопствени гасоводни пројекат „Набуко“.
Јасно је какви интереси су у игри, па се Хрватска нашла у апсурдном положају да је, као нечлан ЕУ, једина „кажњена“ за дело за које Европска комисија осталим, „једнакијим“ члановима Уније, није могла ништа.
Јесте да ЕК „упозорава“ Мађарску, Словенију, Италију и остале земље, као чланове ЕУ, да њихови билатерални уговори са Русијом нису у складу са ЕУ законодавством, али ту се прича и завршава. На „упозорењу“. ЕК је, истина, покушала да наметне непослушним члановима Уније другачије решење, у виду типског уговора који би склопиле са Русијом, па када то није прошло, инсистирала је на уговору који би био склопљен између Европске уније и Русије о односима у пројекту „Јужни ток“. Русија није пристала на такву понуду, после чега је уследила казна – за Хрватску. Хрватска је тако прецртана са трасе гасовода, и њени грађани ће морати да се суоче не само са губитком јефтиног гаса, него и са губитком наплата, вредних милијарде и милијарде евра, за транспорт гаса преко државне територије.
Сличан је случај хрватског никад окончаног спорења са Словенијом. Иако је Хрватска у предности откако је суд у Стразбуру пресудио у корист „БиХ штедиша“ пропале „Љубљанске банке“, Словенија не одустаје од намере да терет тих потраживања пребаци на питање наследства СФРЈ, при чему се ослања на изнуђивачку моћ целе ЕУ. Попут Аустрије, која је уцењивала Словенију да мора да се одрекне важног профита који је убирала од дјути-фри шопова на словеначко-аустријској међи (због чега је Љубљана затворила бесцаринске дућане далеко пре уласка у Унију), тако сада Словенија „наплаћује“ своје интересе науштрб хрватских, па захтева да Хрватска одустане од потраживања 150 милиона евра, колико су хрватске штедише имале на рачунима „Љубљанске банке“ уочи распада СФРЈ.
Суочена са цехом од 150 милиона евра, који после 20 година изврдавања коначно стиже на наплату, службена Љубљана се досетила да веже ратификацију хрватског приступног уговора са ЕУ – за решење питања „Љубљанске банке“. Словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец не крије да Словенија врши притисак на Хрватску и, разочаран што још нема „договора“, преко словеначких медија, поручује колегама у Загребу да Хрватска може у ЕУ – али само пошто „реши“ проблем штедиша…
Извесно је да ће немачке, бриселске и словеначке барикаде на крају, баш како је обећала „гвоздена канцеларка“ Меркел, бити уклоњене са хрватског пута у ЕУ, али ће Хрватска за то платити папрену цену.

[/restrictedarea] быстрые займы на карту быстрый онлайн займзайм на киви кошелек без картызаймиго займ

10 коментара

  1. Koja crna Evropa koji ulazak u društvo koje je podržalo i pomoglo organizirati etničko čišćenje Srba iz Republike Srpske Krajine i njezin nestanak ? Ti divni europljani pomogli su Hrvatskoj proterati 250 000 Srba i oko 150 000 Jugoslovena ( prikrivenih Srba komunista ) iz Hrvatske. Vatikan i EU su pokrovitelji a Gotovina, Markač i ostali izvršioci koji su na kraju i nagrađeni za etničko čišćenje. Kako će sada Nikolić i Dačić nastaviti sa pristupom u EU protiv volje većine revoltiranih građana Srbije ?

  2. Slazem se za komentar!Sto se Dacica i Nikolica tice…….pa tim “revoltiranim” gradjanima je receno i pre izbora o ovoj dvojici,pa se ne treba iscudjavati njihovom ponasanju!Za prevrtljivce nikada ne bih glasao!Nikada!

  3. U isto vreme Australija Hrvatskoj isporučuje Srbina kapetana Dragana koja bruka prekinuti svu saradnju sa EU i Hagom odmah.

  4. Srbija da prekine sve veze sa Hagom i EU.

  5. Još jedan glup potez nesposobnih srpskih političara razgovor premijera sa nepriznatim predstavnicima nepriznate države Kosovo znači samo jedno njezino priznanje. Isto tako tehnička saradnja s Hagom ? Potpuni prekid suradnje isto stop ucenama EU , Srbija ne želi u EU.Neprijatelja treba postovati. Hrvatski narod sa svojim predsednikom je postigao veliki uspeh. Proterali su preko 600.000 Srba sa njihovih vekovnih ognjista. Okupirali su preko 29.000 kv.kilometara srpske zemlje. Ta srpska zemlja se nekada zvala Vojna Krajina. Carnojevici su platili zlatom Slavoniju. Hrvati su se uz pomoc Vatikana, EU i SAD-e izborili za zivotni prostor, za teritoriju koja ima veliku vrednost i omogucava nacionalnu ekspanziju. Junacki Srbi su vekovima ginuli i branili svoja ognjista. Danas vise nema Srba koji su spremni zivotom da brane svoje porodice i ognjista. Preziveli su geni kukavica i podanika. Veoma mali broj Srba pati i boluje za izginulim junacima i izgubljenim vekovnim teritorijama. Taci pre neki dan rece da ce nam biti veliki beogradski pasaluk. Verovatno da ima malo cestitih i junackih Srba i za taj pasaluk. Hrvati treba da nam budu uzor kako se brani i siri drzava.

  6. Od II svetskog rata je već Hrvat, Zagorac Josip uz pomoć Vatikana skrojio Srbiji raspad i uništenje Srbi su samo bili naivni pijuni u igri. Srbiju podelio jedinu na tri dela mada je mogao i Hrvatsku na 5 ali nije bio je veliki Hrvat i radio za svoje. Dok su Srbi radili jedni protiv drugih, komšija tužakao komšiju, u crkvu nisu išli postali nadkomunisti. I Hrvati su iz koristi bili komunisti ali su uvek verovali u Boga i išli u crkve. Ranković, Đilas i ostali srpski naivci su upropastili Srbiju točno prema Jožekovoj direktivi. Niti danas nije bolje Nikolić opet gura nasilno Srbe u EU , nudi zemlju strancima a Srbi da budu sluge na svojoj dedovini dosta više toga tražimo odmah savez sa Rusijom i prekid svih veza sa EU i Hagom.

  7. Nikoliću zašto i zbog čega bi mi uopšte željeli u Europu možda zbog sećanja na Nemačku i Hitlera koji je rekao da smo životinje ? Možda zbog AustroUgarske koja nam je otela Bosnu i ratovala protiv Srbije da nas manje ima. Možda zbog toga što je u 21 veku Europa pomogla i organizovala najveći genocid protiv Srba iz Republike Srpske Krajine koje su etnički počistili a sržavu oteli i poklonili saveznicima NDH. Možda želimo u Evropu zbog otimanja Kosova i Metohije ili zbog najave otimanja Vojvodine i Raške? Možda želimo u Evropu zbog toga što nas zasipaju kemijskim otrovima iz aviona koji lete nad Srbijom , možda zbog Harpa ? To je samo deo dobročinstava Evrope nad Srbima. Divni ti naši ” prijatelji “europljani normalno im da Srbi žive na Kosovu ograđeni bodljikavom žicom kao u logorima u 21 veku ? Zbog oslobađajujuće presude Gotovini?Ne predsedniče narod Srbije NE želi u tu i takovu Evropu.

  8. Piter Galbrajt javno priznao učešće i pokroviteljstvo SAD-a u etničkim čišćenjima Srba od Republike Srpske Krajine, Republike Srpske ( Hercegovina) i Kosova. Još jedan satanista između ostalih koji su satanizovali Srbiju i srpski narod godinama i još im nije dosta. Sad se javno hvali kako su mislili proterati i Srbe iz Banja Luke i Republike Srpske . Te javno iznosi da je Amerika pokrovitelj genocida u Republici Srpskoj Krajini . Pa sad postoji njegova pisana izjava sad treba podnesti tužbu u Hagu protiv SAD-a. A Jeremić pokrenuti pitanje odgovornosti pred UN-om.

  9. nemojte po titu. poznavao je slabo geografiju a istoriju još i manje. kazao je da će prije sava teći uzvodno nego će hrvatska biti samostalna država. dakle drugi red iz vodostaja reke save. ivan kaže da je hrvatski narod proterao 600.000 srba sa vekovnih ognjišta. nije toliko nego 1.800.000 srba. valjda ste sada zadovoljni sa brojem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *