Почетна / Друштво / Мала мамурна подвала

Мала мамурна подвала

Пише Љиљана Богдановић

Како су у реаговању на најновије поруке Запада Србији, симболично, а јасно „шифриране“ у хашкој пресуди хрватским генералима, припадници петооктобарских елита показали малу или никакву спремност на стварно суочавање са сопственом одговорношћу, и – наравно – сопственом прошлошћу

Oслобађајућа Хашка пресуда за хрватске генерале Готовину и Маркача јавну сцену Србије потресла је неупоредивом драматиком, а чини се да ће је у будућности изменити трајније и дубље него што се, уочи изрицања пресуде, то могло и наслутити. Колективна згроженост и привидна усаглашеност у протестима и резигнацији безмало целог српског друштва, и да није тако фронтална, била би пак повод за свестране опсервације и критичке анализе. У том броју наравно да се фокус интересовања усмерава на одговоре елита, а пре свих – политичке и културне. Шта пак ове елите о хашком „поклону“ ближе мисле, ових дана сазнајемо из ауторских текстова објављених у новинама, затим преко исповедаоница дискусионих трибина, забелешки о садржају најразличитијег закулисног румора преведеног у коментаре блогосфере и другде. Ако петооктобарска елита, коју неки аутори данас без зазора и у учтивом маниру зову „окупационом“, и даље суверено влада јавном сценом и свим медијима, несумњиво да је најзначајније и најупутније сагледати постхашке коментаре и расположење ових групација. Оне ће, наиме, и даље настојати да испуне свој raison d’ etre, што ће рећи и да обликују јавно мишљење. У том смислу протеклог викенда посебну пажњу привукли су „излози“ недељних додатака „Политике“ и „Данаса“, као и једна трибина помало есхатолошке интонације у свом имену и најави – „Да ли је завршена једна епоха?“ Иза овог последњег крије се јавно снимање емисије „Пешчаника“ у „Павиљону Вељковић“, те колегијална и топла размена духовних енергија сачуваних у свести перјаница другосрбијанског дискурса. Бејаху ту саопштени искази пуни камијевски осенчене резигнације и згађеног (не)мирења са немилом судбином у „Дивљем друштву – дивљачкој држави“ , како је заправо гласила задата тема „Пешчаникове“ расправе у којој су учествовали : Весна Пешић, Дубравка Стојановић, Срђа Поповић, Весна Ракић Водинелић и Светлана Лукић. Предност ипак дајемо парадигматичном осврту објављеном у најстаријем дневнику на Балкану.

ПРАВО НА РЕАГОВАЊЕ НИЈЕ „ЗА СВЕ“ Од насловне стране Културног додатка „Политике“ (субота, 24. новембар) и текста објављеног под именом „Мамурлук“, читаоцу се као парадигма и једино стварно важно за актуелно колективно осећање безнађа, а поводом хашке пресуде и националног понижења, већ у поднаслову саопштава прекор:Грађанска опција сматра да је једном засвагда завршила посао, а алиби за инертност налази у неиспуњеним очекивањима. Стога је ова грађанска опција дозволила да реакције на кршење међународног права и правде остану у рукама парцијалних ултранационалистичких и агресивних група.

[restrictedarea] Тугујући овако над нашом општом неснађеношћу која кулминира баш када би то најмање требало, аутор(ка) овог несумњиво брижљиво обликованог осврта, посредно, и предлаже:Ту се не ради о насилном, простом, неорганизованом отпору који црпе снагу у насиљу и мржњи. Много примеренији био би један спонтан, али промишљен отпор. …Битно је да се не препустимо бујици потпуно и да нас она сасавим не однесе до дна безнађа и самопрезира. Утолико би заједнички гест непристајања био важан за самоодржање. Дакле, осим што се „самопрезиремо“, шта смо то „ми“ – ко се све крије иза ове колективне заменице, можемо да претпоставимо – урадили и шта супротставили овим цивилизованим жељама и опсервацијама писца „Мамурлука“? И зашто је наша (или њихова?!) судбина „Општи мамурлук“ – како гласи кратка констатација којом се ефектно поентира на самом крају текста:
Својим достојанственим, мирним гестом непристајања на неправду која је учињена можда бисмо бар мало могли да ојачамо своје самопоштовање, и као појединци и као друштво, и да почнемо да се будимо. Овако, остаје горак укус паљења заставе и већ хроничног стања безнађа и апатије.
Остаје, не само читаоцима овог текста, да се сете како да покажу „непристајање“? Да можда изневере своју доказано дивљу и агресивну природу, па однесу симболичне дарове и некакво цвеће доказано непоткупљивом судији Мерону?
Или је пак та трапава и неартикулисана већина крштена овде као несрећни „ми“ забрљала тако што је, супротно ауторкиним закључцима, упаво почела да се буди? Да се мења и себе дозива. Из мамурлука, наравно. И да не пристаје на то да јој они, дакле уједињена „грађанска опција“ и шири савез транзиционих елита (у чије име вероватно писац „Мамурлука“ саветује и прекорева), уопште обликује „буђење“ пожељног и ојачаног самопоштовања!
Уз поменута питања, неизоставно иде и оно вероватно – најважније:
Да ли су они, дакле лидери транзиционих, петооктобарских елита, „неправду која је учињена“ икада слутили, штавише посредно и припремили? Јесу ли је сами они, дакле „грађанска опција“ као (не)вољни медијатори и саучесници временом обликовали, док је судска тројка у Хагу за себе резервисала улогу добровољних извршилаца? Ни речи, разуме се, о томе у овом и другим сличним текстовима. Питања је много, а одговори неће стићи из круга којем би се, у случају хашке срамотне скаламерије (као и других по трагичним последицама препознатљивих сличних „пројеката“) она поставила. О сарадњи са онима који су из домаћих редова славног секуларног свештенства (још једно у низу имена за најутицајније кадрове окупационих елита) стрпљиво радили на густом ткању срамне хашке пресуде, као и на ткањима других великих несрећа чија је намера и сврха да учине исто што чине и индулгенције за хрватско друштво и његове генерале: да се уклопе у чврсто умрежени и обликовани дискурс сатанизовања и понижавања једног народа, такође неће бити ни речи. Као ни о томе да би управо у духу морала, пристојности и договорности на који се позива и који се у „Политикином“ додатку препоручује, морало да предстоји, у редовима „грађанских опција“ дакако, самопреиспитивање, а не прећуткивање, суочавање, а не бекство од сопствене слике и улоге у припреми великих српских несрећа.

МУКЕ ПО АНТИНАЦИО-НАЛИСТИМА Питања и када би се поставила, остала би без одговора, јер за полемику канда нема више страсти. И сама Биљана Србљановић, преко страница поменутог „Данаса“, такође у суботу 24.новембра, поручује: „Антинационалисти су уморни“.
Својеврсним засићењем, умором осенченим извесном сетом, и готово поетизованим критичким промишљањем тешке ситуације, а све то уместо уобичајене канонаде увреда упућених „нишчима духом“, то јест народу већинске Србије, обележен је и један догађај парадигматичан за стање духа петооктобарских елита. Реч је о поменутој расправи под окриљем „Пешчаника“. Није јасно да ли се то крај епохе о којем се тада (26. новембар) говорило примиче лагано или пак у некој идеји која сазрева, а која очигледно не весели кругове који га слуте, и идући му у сусрет покушавају да му узгред саобразе своје деловање. Да му се прилагоде, да би га преживели и надмудрили. Толико пута је уосталом овој повеликој групи надмудривање са судбином пошло за руком. Да ли присуствујемо феномену освежене енергије реинкарнираног такозваног удбашког праунучета? Реч је о својеврсној енергији преваре и лукавства. Смислу за самоодржање и преживљавање – у привилегијама и на позицијама друштвене и сваке друге моћи. Колико пута су се до сада трансформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних? Питање је, управо поводом персоналних „континуитета“ у редовима наших елита, континуитета који пркосе свим историјским сменама епоха, давно поставио Бошко Обрадовић, духовити и проницљиви аутор текста „Удбашко праунуче или тајна историја породице која влада Србијом“. Да ће актуелност Обрадовићевих опаски овде још дуго бити жива, сада сведоче управо ускомешане елите и њихово настојање да „преспавају“ промене које слуте, да се „преко ноћи“, од оних који своју улогу (не)преиспитују, претворе у оне који поново воде и одређују – правац и смер, чему другом до друштву и његовом сналажењу у новој епохи! Може ли се „спонатни и промишљени отпор“ за који се сада другосрбијанци неискрено залажу, обликовати у редовима који, управо својим малим и великим, личним и колективним историјама, нису истрајали у моралном кредибилитету, снази и принципима. Јављати се из перспективе девастираних кулиса, „мамурлука“, „антинационалистичког умора“, компромитованих ауторитета, уз то не прихватајући ни могућност ношења са одговорношћу, посао је без изгледа на успех.

ОСТАТИ БЕЗ РЕЧИ Да ли је поменути „крај епохе“ ипак означен свеобухватним отрежњењем и јавним реаговањем на монструозност хашког „левијатана“, реаговањем које би могло да успостави другачије премисе и другачији јавни дискурс у којем, на пример, не би било тако удобно и тако господски лежерно као што то беше до сада у круговима блиским врху оног секуларног свештенства, то јест издвојеног реда другосрбијанских моћника који суверено господаре јавном сценом? Или је крај епохе најављен већ у мају, изборном победом Николића и СНС-а? Део одговора неки ће препознати већ у најави трибине „Пешчаника“. Цитирамо пасус који, извесно је, заслужује пажњу.
„Остали су без речи многи наши саговорници, али и читаоци и слушаоци. Сви осећамо да је настало неко ново стање, које се не може дефинисати досадашњим појмовима и аргументима. У сваком случају, они нису довољни. Као да је једна епоха завршена, ушли смо у нешто ново и мислимо да је потребно то некако именовати, објаснити. Додатна новина је то што је нестало оно што смо звали цивилним друштвом, и наравно, што је после најновијих расплета у ДС-у и ЛДП-у уништена и последња нада да на њих можемо да рачунамо. Грађанска Србија је остала без компаса и поставља се питање шта да се ради – Нове странке? Грађанске акције? Ништа?“
Поменимо и наизглед невезану са темом о којој је реч, вест коју је нашој редакцији послао читалац из Париза, поткрепљујући писмо фотографијом споменика краља Петра и принца Александра, знамењем давно подигнутом у француској престоници и данас важном центру ЕУ, а у знак високог уважавања српског народа и његових владара. На снимку се види да су на бронзаним носевима Карађорђевића освануле пластичне полулоптице, знак препознатљив за кловнове. „Наша ‘браћа’ никад не спавају“, закључује „Печатов“ читалац, вероватно приписујући правој адреси ову идиотску злобу. Лоптице јесу, међутим, у моди, имају моћан обележавајући капацитет, што се видело недавно, када је у „Политици“ објављена Богиња правде са кловновским знамењем. Лоптицама, у коментару, и ми дајемо предност.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. kako rece moj komsija bozo,niko nista ne radi za sto nije placen,ako se karavuk od erceovine zaprepastio pustanjem gotovine voleo bih da znam kako je reagovao ostali dio petooktobarskog esalona i cuvene po srbomrznji nevladine i nenarodne organizacije koji na putu ka europi dadose i ono sto se narodu nikad ne uzima a to su narodne i vojne vodje i obraz narodni,koji krvnicku zelju za opstankom srpskog naroda nazvase grdnijem imenima, koji se poklonise svacijim osim zrtvama iz sopstvenog naroda,sada im usta presusila pa ne mogu da pljucnu




    0



    0
  2. Ja se nadam da ce im se i osusiti usta,a ne samo presusiti!Nas koji smo govorili o tom nazovi sudu u Hadu su optuzivali da smo srpski nacionalisti(ne shvatajuci da nam je cast sto nas tako nazivaju),cetnici,velikosrpska banda,i svakakvim drugim nazivima!I to su nas tako nazivali „niskoSrbi“,otpadnici srpskog naroda!Zato mi i nije vazno sta mi kaze,nego KO mi kaze!Ne rekli nam ljudi to sto nam „niskoSrbi“ govore!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *