Почетна / Култура / Мајстор обнове поетичког

Мајстор обнове поетичког

Пише Дејан Ђорић

Сликар Драган Спасески Охридски један је од многих македонских уметника који се окрећу београдској и српској сцени – у време када Шиптари покушавају да створе велику државу и на македонској територији

Недавно је Момчило Моша Тодоровић, познат по својој галерији и издавачкој кући „Радионица душе“, организовао у београдској Галерији „Прогрес“ већу изложбу савремених македонских сликара. Организовао је и у београдском културном центру „Гуарнериус“ изложбу македонског сликара Драгана Спасеског Охридског која се донедавно могла видети. О изложби и монографији „Охридски. Погледи у себе“ између осталих је на отварању говорио др Станислав Живковић, један од најстаријих и најбољих наших историчара уметности. Многи македонски уметници све више се окрећу београдској и српској сцени у време када Шиптари, варварски народ без културе и смисла за било какве духовне вредности, покушавају да створе велику државу и на македонској територији. У том смислу повезивање македонске и српске ликовне сцене има дубљи значај, па је о стваралаштву овог уметника говорио и Његова екселенција Љубиша Георгијевски, амбасадор Републике Македоније, а био је присутан и Љупчо Жупан, водећи приватни галериста из те земље.

ТРАГОМ ЗАБОРАВЉЕНОГ Сликарство Охридског највећим делом чине породични и портрети пријатеља, као и технички захтевни прикази људских фигура. Није у питању само интимно штафелајно сликарство у традиционалном духу најбољих европских садржаја. Сликар је обновио заборављену тематику, портрете мало ко данас уме да слика, а камоли да актуелизује ренесансну или естетику симболизма. Поново је ликовно битан музејски тон на позадини слике, истакнуто је не угледање већ учење од старих италијанских и холандских мајстора, као и илузионизам ближи ренесанси и бароку него двадесетом веку. Појавио се уметник који делује у духу ретро-естетике, посеже за прошлим вредностима, али није назадан. Мало је савремених сликара на тако сигуран начин узнело вечни мотив – мајчинство, мајку и дете, Марију и малог Исуса, мало њих уопште држи до људског. Уметник представља своју породицу на универзални начин, свестан вечних, али угрожених вредности, сликарство је посвећење тајни и израз љубави, јер је само по себи чин вере. Мадона и дете – зато што је Христос у сваком човеку и зато што све потиче из породичног круга. На сликама не решава само најтеже, психолошке проблеме карактеризације, већ и анатомске и композиционе, постављајући фигуру у пејзаж. На његовим делима пејзаж има такође симболичко значење, осим формалног истицања ликова представљених у првом плану. Мистични пејзаж одговара светој породици, нису у питању било које личности већ оне са којима је сликар судбински повезан. Фигуре лебде или се крећу у простору, осећање је меланхолично, а ликови левитирају као анђели обавијени плаштовима. Левитација је у уметности увек била израз духовних моћи, наглашена у фантастичном сликарству од Хијеронимуса Боша до Салвадора Далија. Призори Охридског често су ноктурални, ноћ је време када попуштају рационалне стеге, а духу се отварају простор и време. Око ликова је аура или ореол, спиритуални симбол са слика мајстора религиозне, али и метафизичке тематике какви су Абдул Мати Кларвејн и Ернст Фукс. Аура се појављује још у старом јапанском будистичком сликарству, доказано је њено физичко постојање помоћу Кирлијанове фотографије, а поједини езотерици тврде да је могу видети и према њој одредити степен здравља и духовног развитка особе.

[restrictedarea]

ОНОСТРАНИ ТОНАЛИТЕТ Мајка и дете су на сликама Охридског приказани драматично, атмосфера је напета, али ипак спокој преовлађује јер правој оданости никаква искушења не могу наудити. Можда ће у будућности овај сликар представити и фигуру са крилима, зато што је његово сликарство окренуто сакралном. Лик детета, сина, схваћен је апсолутно, то је свако дете, прво и последње, једино и божанско. Поједине слике су визионарске, око мајке се лелуја дим или магла у виду крила, пејзаж у позадини је космички, сликар настоји да прикаже вечно, а ликове постави у идеалну кружну форму. Већину слика на изложби прожима плави, онострани тоналитет, не би требало заборавити да и боја има симболичку вредност, плава можда најизразитију. Ликови као на најбољим античким и ренесансним делима имају благ осмех, израз интиме и духовне надмоћи. Супруга сликара каткад је приказана као светица или Богородица у орнату, монашки или као полунага са ореолом.
Можемо се упитати да ли овакво изразито традиционално одређено сликарство има виши смисао од приватног дивљења породици и великим претходницима. Драган Спасески Охридски у време авангардне разузданости, постмодерне културе зла, слика на начин назарена, невино, али не и наивно, трагајући за духовним у доба када и материјално губи значај. Nomen est omen, Спасески настоји да спасе древне и зато вечне вредности, а када оне потпуно нестану његово сликарство ће бити драгоцено и испред времена. Изван актуелне буке и беса, незаинтересован за односе ликовног и визуелног, старе и нове школе, трага за оним што је увек заносило праве уметнике – за што бољом сликом. Он је мајстор обнове ликовних и поетичких својстава, и зато публика на његове изложбе долази као у цркву, свечаност и тишина преносе се са платна на посетиоце, слике односе у друго време, потискују свакодневно и позивају на дуго путовање у ноћ.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *