Лоши губитници сиријске кризе

Пише Тјери Мејсан

Нова ситуација не иде наруку Саудијској Арабији, Француској, Израелу, Катару, ни Турској који су све уложили на промену режима у Дамаску

На округлом столу у Анкари, адмирал Џејмс Винфелд, помоћни начелник штаба САД-а, потврдио је да ће Вашингтон открити своје намере према Сирији чим се заврше председнички избори 6. новембра. Он је јасно ставио до знања својим турским саговорницима да је мировни план већ договорен са Москвом, да ће Башар ел Асад остати на позицији и да Савет безбедности неће дозволити стварање тампон зона. Заменик генералног секретара Уједињених нација одговоран за спровођење мира Ерве Ладсу је потврдио да тренутно разматра могућност распоређивања мировних снага у Сирији.
Дакле, сви учесници догађаја у региону се припремају за примирје које намећу снаге Уједињених нација, које углавном чине трупе Организације договора о колективној безбедности – ОДКБ (Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Русија, Таџикистан). То у ствари значи да Сједињене Америчке Државе настављају са повлачењем из региона, које су започеле у Ираку, и прихватају да тамо деле свој утицај са Русијом.

МУКЕ РАЗНОЛИКЕ КОАЛИЦИЈЕ „Њујорк тајмс“ је истовремено открио да ће се директни преговори наставити између Вашингтона и Техерана, док се Сједињене Америчке Државе труде да потопе иранску валуту. Значи, после 33 године политике сузбијања, Вашингтон напокон признаје да је Техеран незаобилазна регионална сила, настављајући истовремено да саботира иранску економију.
Ова нова ситуација не иде наруку Саудијској Арабији, Француској, Израелу, Катару, ни Турској који су све уложили на промену режима у Дамаску. Ова разнолика коалиција је сада подељена на оне који траже утешну награду и на оне који покушавају да саботирају цео процес који је у току.
Анкара је већ сада променила оријентацију. Реџеп Тајип Ердоган, који је говорио да је спреман на најгоре, покушава да се помири са Техераном и Москвом. Неколико дана пошто је извређао Иранце и злостављао руске дипломате, сада им се смеши. Искористио је прилику на конференцији Организације за економску сарадњу у Бакуу да разговара са председником Махмудом Ахмадинеџадом. Предложио му је успостављање сложеног система дијалога о сиријској кризи који би омогућио да ни Турска, ни Саудијска Арабија не остану по страни. Како не би понизио губитнике, ирански председник је показао интересовање за овакву иницијативу.

[restrictedarea] А Катар већ сада тражи нови простор за своје амбиције. Емир Хамад је отпутовао у Газу и тамо се поставио као заштитник Хамаса. Он прижељкује свргнуће јорданског краља, трансформацију хашемитског краљевства у палестинску републику, као и довођење на власт својих штићеника из Муслиманског братства.
Остају Француска и Израел који и даље заузимају став одбијања. Нова ситуација би израелској држави гарантовала заштиту, али би значила и крај њеног специјалног статуса на међународној сцени и уништила би њене експанзионистичке снове. Тел Авив би био смештен у ранг другоразредних сила. А што се тиче Француске, она би изгубила свој утицај у региону, укључујући ту и Либан. У таквом контексту су француске и израелске тајне службе створиле операцију помоћу које би осујетиле договор између САД-а, Русије и Ирана. У случају да та операција не успе, бар би успела да избрише све доказе о мешању у сиријску кризу.

ИНТРИГЕ Француска је прво проширила гласине о томе да је председник Башар ел Асад наручио убиство од Хезболаха пет либанских личности: шефа унутрашњих безбедносних снага, директора у Министарству унутрашњих послова, великог муфтије, маронитског патријарха и бившег премијера Фуада Синиоре. А онда је Париз жртвовао Мишела Самаху – који је био агент за везу са сиријском службом, али је постао бескористан када је у Дамаску осрамоћен. Наиме, овај бриљантан и свестран политичар је упао у замку коју му је наместио генерал Висам ел Хасан – шеф унутрашњих безбедносних снага који је и сам био агент за везу са салафистима. После је Париз жртвовао и Висама ел Хасана, који је не само постао бескористан у случају мира у Сирији, већ и опасан због информација којим је располагао. И тако су се француске гласине оствариле: први на одстрелној листи је мртав, а једна просиријска личност је ухапшена, јер је спремала атентат против једне друге особе која се налазила на том списку.
У центру целе ове интриге се налази генерал Беноа Пуга. Овај бивши командант специјалних операција и директор војне тајне службе Француске је био специјални начелник војног штаба председника Саркозија, а на тој позицији га је задржао и Франсоа Оланд. Показујући безусловну подршку јеврејској колонији Палестине и имајући привилеговане односе са америчким неоконзервативцима, он је поново покренуо француску колонијалистичку политику у Обали Слоноваче, у Либији и у Сирији. Он је био агент задужен за договоре истовремено са Мишелом Самахом и Висамом ел Хасаном. Данас је он моћник у Паризу. Противно демократским институцијама, он сам влада политиком Француске на Блиском истоку, иако овакав задатак уопште није део његове званичне функције.
http://www.voltairenet.org/article176392.html

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *