Почетна / Колумне / ЛЕК ОД ПОЛИТИКЕ

ЛЕК ОД ПОЛИТИКЕ

Слепом насиљу пропагандне машинерије супротстављамо логику здравог разума и крик повређеног достојанства, чиме се до краја разголићујемо у својој несрећи. Немамо снаге да се стиснутих зуба пресабирамо у самоћи и да потајно јачајући спремамо противударац

Иза лома, који се на нашем тлу десио почетком деведесетих, поред жалости због људских и материјалних губитака, остао је укус великосветске гнусобе. Пораз на психолошком пољу пече нас јаче него они на бојном. Прегазила нас је слепа светска олујина која је, са падом Берлинског зида, кренула преко земаља и народа. Горчина, с којом су наши очеви и дедови доживели исход рата 1941-1945, васкрсла је у нама, на сличан начин и са исте стране, после полувековног предаха. Показало се да никад ништа није коначно завршено. Разумели смо оно што увиђа сваки божји идиот: живимо на падинама активног вулкана из којег у сваком тренутку може покуљати усијана лава. Провала је прошла, остало је осећање немоћи, понижења и згађености. Платон, у „Горгији“(одељак 480) кроз Сократова уста, опомиње да је устаљена неправда гној који уноси неизлечиву болест у душу. Наша се мука дубоко угнездила; данас је, можда, лакше носимо, али се она није умањила.
*
Онолике безочне произвољности, онолике подлости и подметања, и ударци с леђа збунили су наш детињасто самопоуздан, у планетарну гадост неупућен свет. Настањен у једном од живљих центара пропаганде чији је циљ био растурање заједничке државе, и ја сам се у први мах нашао у чуду. Читав један свет о којем сам, не имајући великих илузија, ипак судио повољно, срушио ми се на главу. У протеклих петнаест година објавио сам пет или шест књига хроника о злу које нас је снашло. Док су се појављивали у периодици, ти су текстови нашли један број захвалних читалаца већ и због тога што су делили заједничку муку. Бол и гнев су ме зближили са једним малим, увређеним народом, од кога сам, као добровољни изгнаник, покушавао да побегнем.

[restrictedarea] *
Енергија негодовања, залихе очајања и гнушања с временом су се, бар код мене, исцрпле. Не знам шта би ме, после свега, још могло изненадити. Са досадом одвраћам главу од призора како на нашој, тако и на светској сцени, али и овако, ослабљена слуха, дочујем оно најважније. Учествујем, ако не речју и словом, оно муклим ћутањем и гутањем. Рекао сам, поодавно, оно што сам имао, и сад се питам не би ли било боље да сам све ове године провео под заклетвом ћутања. Шта се мудро и занимљиво може рећи о Клинтону, Блеру или Шираку? Говорећи о ружним појавама и предметима, човек се унизи и упрља. Одупирући се злу ми га, на известан начин, подупиремо: изигравамо равноправне противнике у једној унапред изгубљеној бици. Слепом насиљу пропагандне машинерије супротстављамо логику здравог разума и крик повређеног достојанства, чиме се до краја разголићујемо у својој несрећи. Немамо снаге да се стиснутих зуба пресабирамо у самоћи и да потајно јачајући спремамо противударац.
*
Прича је проста, распоред снага прегледан. На једној страни, насртај светских пљачкаша, а на другој, мала народна заједница чије унутрашње тегобе освајач користи по вечном обрасцу Divide et impera . И ту се, опет по правилу, у делу покорених развила слугерањска психологија, охрабривана од кукавица и плаћеника. Требало би одбацити епове и друге репове лоше сварене прошлости, уче нас они који својом каубојском епопејом преплавише континенте! Напослетку, почињемо веровати да смо сами криви, па бисмо се морали извинити онима који су, племенити и широкогруди, били приморани да нас туку по глави… Косовски мит нам је затворио пут према Европском рају, са тридесет милиона незапослених и десет милиона гладних људи.
*
Аргументе империјалног мондијализма чијем напредовању, чешће несвесно него промишљено мали народи стоје на путу, лако је прозрети и одбацити, као што је схватљива и појава штокхолмског синдрома код дела руководеће класе поробљених. Нове крсташе, поред војне надмоћи и неограничене употребе лажи (на Косову, у Босни, Ираку, Либији, Сирији) одликује висок ступањ малоумности, што је необична новост за цивилизацију која је, у даљој и ближој прошлости, дала толике изузетне умове. Та је цивилизација, додуше, одувек, делимично, почивала на конквистадорској халапљивости, али је, истовремено, било и оних који су то јавно говорили. Незаборавно је сведочење Џорџа Орвела кога, на служби у Бурми, један британски официр упозорава: „Ви се јако варате ако мислите да смо ми овде због нечег другог осим због пљачке.“ Данас су се овакви, луцидни процењивачи проредили. Живимо у епоси медиокритета, а похлепа и разбојништво заглупљују, и иначе, памет.
*
Силници свестрано и страховито лажу. Најпре себе, а онда све око себе. Њихов правни, привредни и финансијски поредак – у то нас уверава садашња Криза – заснован је на кривотворењу и обмањивању. Иза брбљарије о људским правима, слободи и демократији крију се провидне лоповске рачунице. Гласови отпора су све ређи и тиши. Социјалисти, комунисти и левичари демократских земаља ћутке су пратили освајачке ратове својих влада, ако их, у Ираку, Либији и Сирији, нису здушно подржавали. Посебно су грлати шездесетосмаши, који покорене народе саветују да „прихвате реалност“, одрекавши се пароле из маја 1968. године: „Будимо реални, тражимо немогуће!“ Тај је слоган, столеће пре њих, срочио највећи песник једног малог балканског народа са стихом: „Нека буде што бити не може!“ Левичари су се поигравали парадоксом, а владика Раде га је живео. Изложени смо свакодневном испирању мозгова, принуђени да слушамо најамнике задужене за понижавање памети коју нам је Вишњи подарио.
*
Да ли смо принуђени?
У последње време све чешће искључујем телевизор. Како се појави неки од тих који убеђују или објашњавају, мењам канал. Хвала лепо, знам… Редовно пратим једино нашу „Слагалицу“, и сличне емисије на француској телевизији. У труду око погађања речи и бројки нема подвала; ту се улаже и видан интелектуални напор. У свету, који се држи на толиким лажима и подвалама, неговање презира је једини начин да се очува духовно здравље. Касно сам открио лек од политике; боље икад, него никад. Седамдесетих година прошлог века био сам, у Београду, претплаћен на два најпознатија дневна гласила западног света: један на француском и други на енглеском језику. Надао сам се да штампа слободних земаља, за разлику од Титове, говори истину. У извештавању о узроцима и току грађанског рата 1991-1995, те су се новине показале лажљивије од оних које су, на крут, бирократски начин, контролисали наши комунисти. Данас, ниједан дневник не узимам у руке. Дешава се да, пред киоском, прочитам наслове са првих страна. То ми је довољно…
*
Најтеже је сам. И најлепше.
Да умање тегобе самовања, људи се удружују. Заједништво нас јача, помаже нам да избегнемо невесела суочавања са собом. Има нас, међутим, које гомила сапиње и умањује: Херман Хесе нас је стрпао у степске вукове. Начелно сам неповерљив према свему што ближњи снурају и припремају. Неповерљивост на махове ослаби, али се убрзо нађе неко да ме подсети како су нискост и саможивост кључ деловања како великих светских сила, тако и уличних препродавача и ћифтица. Штитећи ме од непријатности, неповерљивост ми заклања и неке лепше видове стварности, па ми промакне понешто племенито чега у животу, ипак, има.
*
Самоћа је најстарији, испробан лек од политике. Бити idiotes , односно idiotikos , код Грка је имало неутрално значење. Негативну конотацију тој су речи додали Латини, да средином 17. века добије смисао кретенизма и дебилитета. Грци су овом речју именовали приватна лица, лишена жеље и потребе да се мешају у послове полиса , то јест у политику. Идиот Ф.М. Достојевског је оличење чедности, а онај Фокнеров рањиве искрености.
Завидим идиотима. Блаженство у којем они проводе век тешко је освојиво.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. „Bol je nas rad.“ kaze Stevan Raickovic, slicno, kako je prorokovano, pre vise od 15 vekova ?! I (s)trpeljenje je – rad ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *