Почетна / Друштво / КОСМЕТ – трусно тло за империје

КОСМЕТ – трусно тло за империје

Пише Миодраг Зарковић

Најновији догађаји на северу Косова, зачињени прећутаним хапшењем новосадског монструма Даријана Мусића, уносе немир и у оружане снаге КФОР-а, којима историјска подсећања нимало не пријају

Свеукупни информативно-безбедносни хаос у држави Србији можда се и понајбоље очитавао у недавном случају хапшења Даријана Мусића на подручју Новог Пазара. Из простог разлога што Мусић и није ухапшен у Новом Пазару, како су објавила сва гласила. Починилац монструозног убиства новосадске манекенке Владиславе Червенко, Мусић је у ствари ухапшен у Косовској Митровици, под околностима у чијем је прикривању учествовало више, па и превише различитих служби и друштвених слојева, из разлога који увелико надилазе сва званична појашњења „историјских договора“ и „тешких преговора“ Београда и Приштине.
Док је српска полиција спроводила опсежну потрагу за њим, првенствено пратећи његова оглашавања на друштвеним мрежама попут „Фејсбука“, Мусић је успео да се пребаци на Космет, одакле је намеравао ко зна шта – вероватно да пређе Ибар и тако сасвим утекне органима гоњења. У Косовској Митровици му је, међутим, потпуно попустио опрез; могуће да је поверовао најтиражнијим дневним листовима и најгледанијим телевизијама у Србији, поборницима тврдњи да је север Косова легло свакојаког криминала; убица у бекству, искрено говорећи, тешко да може и да замисли боље окружење за себе. Мусић је, дакле, помислио да више не мора да се крије онолико приљежно као до тада, те се свако мало обраћао за помоћ пролазницима.
„Брат и ја смо се враћали кући кад нам је на улици пришао један момак и питао нас да га упутимо ка неком хостелу“, прича за „Печат“ 32-годишњи Митровчанин. „Рекли смо му да у Митровици нема хостела, већ само хотела. До једног смо га и одвели, јер нам је био релативно успут. Он нам је захвалио и ту се растасмо. Било је касно, па нисам ни укључио телевизију када смо стигли кући. Ујутру, имам шта да видим: пијем кафу и гледам вести, а тамо објаве фотографију убице. Видим да је то он. Иако се у међувремену обријао, није га тешко било препознати, поготово што сам се сетио тетоваже испод потиљка коју сам му видео на глави. Изађем брзо напоље и у оближњем кафићу видим једног познаника, полицајца. Кажем му ја: ‚Нисам баш сто посто сигуран, али чини ми се да сам овог убицу из Новог Сада синоћ видео у Митровици.‘ Он ми одговори: ‚Јесте, то је он, много људи нам је јавило.‘Додао је да су га већ ухапсили и одвели до административне линије, где га је преузела српска полиција.“

„ДУПЛА“ ПОЛИЦИЈА Ето, то је права истина о нечему што су 14. новембра медији широм Србије испратили вешћу да је Даријан Мусић „током прошле ноћи ухапшен у околини Новог Пазара“ (нешто „обавештенија“ гласила додавала су да је новосадски злочинац пао полицији у руке на једном од сеоских путева који воде ка северу Косова). Е сад, зашто је српска јавност, па и она ван ње – застрашујуће убиство несрећне манекенке одјекнуло је и изван граница Србије – остала ускраћена за права сазнања о томе где је Мусић лишен слободе? Да ли би то могло да буде повезано са вишемесечном хистеричном кампањом против севера Косова, оличеном понајпре у последњем серијалу „Инсајдера“, али и у очекивано отровним текстовима из штампе наклоњене уједињеним српским непријатељима (из „Блица“, на пример)?
Наравно да јесте. Све што се тиче Космета, па чак и у оваквим случајевима који изворно немају никакве везе са окупираном српском покрајином, неминовно води ка питању свих питања, тј. коначном статусу Косова и Метохије.
У решавању или „решавању“ тог питања, полиција из четири северне косовске општине представља незаобилазан чинилац, један од пресудних. О томе се није говорило у „Инсајдеровом“ серијалу, али полицајци на служби у те четири општине, насељене претежно Србима и под њиховом управом, примају плате и из Приштине и из Београда. Тај податак је био сакривен у „Инсајдеру“ зато што дупле плате полицајцима, листом српске националности, не боду очи Приштини, која тим издатком верује да колико-толико одржава контролу над нимало занемарљивом оружаном силом као што је полиција, а свесна је да севером Косова могу да патролирају само српски полицајци, због чега и прихвата да ти исти полицајци буду и на платном списку Београда.
Исход овакве запетљанције јесте да дотични органи реда носе униформе КПС-а (Косовска полицијска служба) и номинално припадају КПС-у, али је фактичко стање (реалност, како би то рекао Чедомир Јовановић) такво да српски полицајци ипак у највећем броју случајева успевају да избегну полагање рачуна централи КПС-а. Нису спремни да дају изјаве тим поводом, али се у незваничним разговорима са полицајцима на северу Космета може сазнати да су до сада већ одбили многобројне наредбе за које су проценили да се косе са политиком лидера српске заједнице у ове четири општине.
Ни Приштина, ни Запад нису вољни да се кладе да би српски припадници КПС-а у случају неког сукоба поштовали њихов командни ланац. У крајњем случају, и описано хапшење Даријана Мусића показује да српски припадници КПС-а врло лако и спремно сарађују са српском полицијом. А то што је истина о хапшењу прећутана, доказује да је питање безбедносних структура на северу Космета нешто у шта нико, ни званични Београд, ни званична Приштина, нема намеру да превише залази у овом тренутку, јер се страхује од свега што би у покретању тог питања могло да избије на површину.

[restrictedarea]

СЛОБОДА ЗА БРАНИОЦЕ Попут Мусићевог, тајанствена су још нека хапшења извршена на подручју северног Косова. За разлику од Мусићевог, међутим, то нису хапшења која локално становништво поздравља. Напротив.
Одбрана Косовске Митровице, најистуреније од четири северне општине, не почива само на припадницима КПС-а, већ много више на појединцима који су се до сада истакли храброшћу и одлучношћу у вишегодишњим сукобима са Шиптарима. О значају тих појединаца и група окупљених око њих, јасно говори и то да је северни део Косовске Митровице успео да се одупре свим насртајима из јужног дела – често су ти насртаји били оружани! – као и углед који уживају у локалном становништву. Тај углед не почива ни на каквим беспрекорним пословним биографијама (мада неки међу њима заиста никада нису имали никаквих неспоразума са законом), већ на конкретном учинку у драматичним дешавањима, својственим највише за Митровицу.
Београдски медији често о тим појединцима пежоративно говоре као о „бранитељима моста“, мислећи на мост између северног и јужног дела Митровице, који раздваја и власт Хашима Тачија од подручја које се бори да остане у српском државном устројству. Двојица међу њима, можда и најистакнутији, тренутно се налазе иза решетака, у српским затворима. Реч је о Звонку Веселиновићу, ухапшеном још пре годину дана, и Славољубу Јовићу Пагију, који је ухапшен недавно, крајем септембра. Слично описаном замешатељству са Мусићем, и њих двојица су ухапшена у Митровици, али се о томе ћути.
За разлику од српског Министарства унутрашњих послова, Срби из Митровице су свесни колико њих двојица значе у каквом даљем расплету косметске драме: пароле „Слобода за Звонка“ и „Слобода за Пагија“ биле су упадљиво истакнуте на митингу одржаном 21. новембра. Дотични митинг је уприличен због инцидента који се дан раније догодио у насељу Брђани, граничном према јужном делу града. Својеврстан рат око територије у том насељу могао би да изгледа као ишчашена партија „Ризика“ или као шаховски дуел у којем се игра и у људски живот.
Када је, наиме, 2008. године Демократска странка под вођством Бориса Тадића освојила сву власт у Србији, успела је да заустави изградњу стамбених објеката у Брђанима. Ти објекти су били подизани као нека врста „природне“ бране шиптарској експанзији и у њих је требало да буду насељаване српске породице. Пошто је званични Београд саботирао изградњу тих објеката, Шиптари су брже-боље почели да заузимају те плацеве и да спроводе градње. Толико су се у међувремену осилили, да су недавно заузели и земљиште које се налази дубоко у српској територији, и ту крајње бесправно почели да граде кућу. Срби су све то пријавили и УНМИК-у и локалним властима, које су на спорну локацију послале инспекције, свака своју. Авај, када су се, 20. новембра у преподневним часовима инспекције упутиле ка дивљој грађевини, оданде су шиптарски чувари запуцали на њих. Чистим срећним сплетом околности нико није био повређен.

ФРАНЦУСКА РАДОЗНАЛОСТ Сутрадан су у све четири општине била одржана протестна окупљања. У Косовској Митровици се, на Тргу браће Милић, окупило две хиљаде људи, а обратио им се председник општине Крстимир Пантић, који је упозорио београдске властодршце да не верују међународним званичницима који тврде да заједничка контрола прелаза није исто што и граница. (Мора се рећи да је та Пантићева порука била умногоме обеснажена његовом не баш најјаснијом примедбом да „влада у Београд мора да спроводи Боркове споразуме“; мисли се на споразуме Стефановић-Тахири; зашто би Београд био принуђен да спроводи те погубне договоре, није баш најјасније, иако нам исто то понављају и Пантић и представници највише извршне власти Србије).
Елем, показао је и дотични митинг да се Срби са севера Космета много сигурније осећају уз Веселиновића и Јовића, него са њима иза решетака.
Приштини, међутим, ретко шта полази за руком. Испада да је њихов последњи „тријумф“ била она на силу проглашена „Приштинска декларација“, па да им од тада кола непрестано иду низбрдо. Нарочито у економском смислу. Како се може сазнати, незапосленост и немаштина јужно од Ибра су толике, да уобичајена дневница за тешке физичке послове износи око пет евра! Економија „Косове“ никада и није била на стабилним ногама, а свеопшта беспарица – наметнута из држава које спонзоришу приштинску самовољу – само је појачала и убрзала тај крах. Могуће да се и у томе крије наглашена журба „међународне заједнице“ да се питање статуса Космета што пре реши вајним „историјским помирењима“.
Таква журба уноси неспокој и у снаге КФОР-а:
„Пре неколико дана сам ћаскао са неким Французима“, прича Небојша Минић из општинског већа. „Питају ме како ми Срби коментаришемо ослобађање Готовине и Маркача. Кажем им да мене то није нимало изненадило, јер је и Хитлер био благонаклон према усташама, што значи да Европа у том погледу има јасан континуитет већ више од седамдесет година. Питају ме затим како ћемо да реагујемо на границу. Баш тако су рекли, на границу, јер они сматрају да то што су договорили Борко и Едита представља праву границу. Одговорио сам да нас ни то не брине превише, јер су овде, на нашим просторима, многе империје поломиле зубе и нестале. И Римско царство се поделило линијом која је пролазила овуда, и Отоманска империја је овде страдала, па и Аустро-угарска…“

Антипатриотска клевета

Огорченост овдашњег становништва „Инсајдером“ се, међутим, не завршава на згодно прећутаним подацима:
„Велики су грех починили када су набрајали ко се све наводно окористио о станове из откупа“, каже за „Печат“ Бранко Мркић, радник Здравственог центра у Косовској Митровици. „Код једног од наведених ради се о ментално оболелом човеку са многочланом породицом, који је члан Нове Србије, што су у ‚Инсајдеру‘ искористили како би све то представили као политичку злоупотребу и корупцију. Тај јадник је са женом и петоро деце избегао из свог завичаја јужно од Ибра, где су им Шиптари попалили кућу и све што су поседовали. Дошли су овде без ичега. Општина им је онда дала стан, иначе не би имали где да живе. Може ли неко да позове ‚Инсајдер‘ на одговорност због такве клевете?!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *