Комунизам је Хрватима дао што никоме није

Деценијама се и у Београду и у Загребу избегава отворена расправа о томе шта је комунизам донео народима бивше Југославије, пре свега Хрватима и Србима, какве је трагове и дарове ту оставио, а разлог бежања од ове приче лежи у истини да никоме на свету комунисти нису подарили такве благодети као Хрватима

Свака расправа о томе шта је комунизам иза себе оставио на Балкану, посебно на простору бивше Југославије, сведе се на слатко сећање на миран и стабилан живот, ослобођен страха за егзистенцију, будућност деце, стан, храну… или на причу о тоталитарном систему који је затварао и убијао своје противнике, прогонио њихове породице и пријатеље.

БЕЗ ЈАВНОГ РАЧУНА У обе поставке има истине, али ниједна од њих није у целини тачна. Онај лагодан живот није био такав све време трајања комунизма у СФРЈ, вежемо га највише за једну деценију, и имао је своју високу цену која је дошла на наплату. Што се репресија тиче, било их је, али оне се, не рачунамо ли Голи оток, не могу ни успоредити са мерама које су, чувајући власт, примењивали комунисти у Румунији, Бугарској, Пољској, Мађарској…
Али, у оваквим и сличним расправама никада се не прави рачун шта је комунизам добро донео народима Титове Југославије; како су у свему томе појединачно прошли Срби, Хрвати, муслимани, Словенци…Ово је тема симпозијалних оквира, заслужује документарне серијале, томове књига, па ћемо се овде задржати само на основним чињеницама из којих је савршено јасно да су Хрвати једини народ на свету који је од комунизма профитирао, у готово запањујућој мери.
Док је другим народима ова идеологија разарала њихове националне државе, дробећи их или утапајући у некакве веће, мултинационалне форме, Хрвате је комунизам најпре извукао из крвавог оклопа фашизма, опрао од сваке одговорности, из мемљивог подрума поражених у Другом светском рату преместио на страну победника (раме уз раме са Србима, Русима, Енглезима), а онда им у завршници дао националну државу, са пределима (Далмација, Славонија, Истра, Барања) који никада нису били хрватски, чак ни у регионалном смислу, унутар аустријског, касније аустро-угарског царства. Само захваљујући комунизму, хрватским и српским комунистичким лидерима, Хрватска је данас држава са 4.400 километара обалне морске линије, међу најлепшим на свету, док Србија нема ни километар приступа отвореном мору.
Због чега се, рекох горе, до сада није правио јавни рачун шта је народима бивше Југе донео и подарио комунизам? Због Хрватске и Србије. Хрватској је био издашнији од ујака из Америке, а Србији и Србима донео територијално комадање и етничко чишћење.
После свега што се Србима догодило последњих деценија, свих зала и несрећа проистеклих из Југославије, онакве каква је направљена у Јајцу, 1943. године, у Београду још увек, на политичкој, медијској и културној сцени, врло снажан утицај имају особе чији је мозак преливен комунистичким шлагом и ту лежи одговор на многа питања у вези са комунизмом код Срба и Хрвата. Чврста српска позиција ни данас није успостављена. Српским јавним мњењем још управљају они којима је Сплит дражи од Чачка, Ровињ од Голупца, а шкампи од димљене вешалице. Црна вина да не спомињем.

[restrictedarea]

ХРВАТСКА КОМУНИСТИЧКА ЉЕВИЦА Оно што не смеју да ураде Срби, урадио је један Хрват, свеучилишни професор. Зове се Бранко Дубравица. Полазећи од чињенице да је све завршено, држава успостављена (са протеривањем готово свих Срба), границе међународно признате, са пропусницом за Европску унију у џепу, дакле отклоњене све могућности било какве ревизије на терену, Дубравица је пре одређеног времена, на једном научном скупу у Загребу, у излагању насловљеном са „Хрватска љевица и хрватска нација“ врло сажето и јасно побројао све оно што је комунизам дао Хрватима. Он то зове „хрватска комунистичка љевица“ и набраја добитке. Идемо редом, по Дубравици:
– Хрватска комунистичка љевица успела је да спречи рестаурацију Краљевине Југославије, односно да онемогући краљу Петру Другом повратак на државни престо.
– Успела је да на чело југословенске државе доведе Хрвата по рођењу, Југословена и интернационалисту по осећању, Јосипа Броза Тита, који је био врло успешан у обрачуну са предратним великосрпством.
– Успела је да стане у одбрану хрватских националних интереса, да предводи борбу против фашистичке окупације и створи властиту оружану силу.
– Хрватска комунистичка левица успела је да поврати просторе који су после Првог светског рата припали Италији; Истра, Ријека, Задар, Црес, Лошињ, Ластово.
– Успела је да прикључи Барању Хрватској, иако се Барања пре тога није налазила у саставу ни Бановине Хрватске, ни Независне Државе Хрватске.
– Успела је да сруши режим и власт Независне Државе Хрватске.
– Пошло јој је за руком да прогласи Хрватску републиком и донесе њен први устав, створи правну претпоставку која је гарантовала равноправност Хрватске као једне од шест федеративних јединица унутар друге Југославије.
– Хрватска комунистичка левица обновила је рад хрватског Сабора.
– Успела је да хрватски народ уврсти у ред водећих антифашистичких народа поробљене Европе, у Другом светском рату, чиме је свету показала да уз пропалу профашистичку политику НДХ није стајала већина хрватског народа.
Ту се професор Дубравица зауставио, мада је било основа да настави, али и ово признање је вредно хвале. Разуме се да аутор горњих поставки није био искрен до краја, посебно у делу кад говори о борби хрватског народа против фашизма, о оружаној сили антифашистичког покрета на тлу Хрватске и доприносу Хрвата том покрету.

ДВЕ ПОКРАЈИНЕ, ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ… Пре свега Хитлер је међу највернијим савезницима имао Хрвате, односно Независну Државу Хрватску, док је антифашистички покрет на простору Хрватске био покрет Срба. Бројчано, Хрвата је ту било занемарљиво мало, углавном на позицијама команданата и политичких комесара, што је посебна и веома интересантна тема. До пред крај 1943. године, партизанске јединице у Хрватској биле су састављене од Срба у процентима и преко 90 одсто. Тек после капитулације Италије, када је било извесно да се Хитлерова армада котрља низбрдо, почело је масовније прикључивање Хрвата партизанским јединицама, а и то као последица смишљене и вредно спровођене акције хрватских комуниста који су знали да Хрватској и Хрватима по окончању рата прети међународна изолација и посебан статус у Европи – какав је имала Немачка све до 1990. године.
Уосталом, није тајна да је амерички председник Рузвелт, добивши информације каква је суштина Независне Државе Хрватске и колико је Срба и Јевреја ликвидирано у тој држави, предлагао да се Хрвати као народ ставе под међународну контролу. Одустао је после интервенције Черчила који је, протежирајући Тита и његов покрет, пренео причу својих официра из Титовог штаба, да на тлу Хрватске, односно НДХ делује снажан хрватски антифашистички покрет, са десетинама хиљада бораца. Сакрио је податак да су борци били Срби. Савршено одиграна игра хрватских, али и српских комуниста, јер код српских комуниста увек је доминирала борба против свега што је српско. Уосталом, то је био основ Програма Комунистичке партије Југославије.
У данашњој Хрватској, а тако је од дана оснивања Туђманове државе, нико више и не спомиње истину о антифашистичкој борби на тлу Хрватске. Срба у тој причи одавно нема. Тек повремено, узгред, неко спомене да су партизански покрет са Хрватима чинили и Срби. Сви ћуте и скривају истину, укључујући Милорада Пуповца и Београд. За двадесетак година, када умру или заћуте они који још имају снаге, воље и храбрости да говоре о свему овоме, спомињање Срба у причи о антифашизму у Хрватској сматраће се провокацијом и инцидентом.
А шта су српски (и црногорски) комунисти „дали“ Србији и Србима? Две покрајине, етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, физичку ликвидацију српске интелектуалне, пословне и научне елите 1945. године.
Колико су хрватским комунистима у прохрватској и антисрпској работи помогли другови из осталих делова државе сведочи епизода из времена коначног утврђивања међурепубличких граница. Тада је Милован Ђилас великодушно поклонио Барању Хрватској иако, како то тврди и професор Дубравица, та област никада није припадала Хрватској. Дао је тада Ђилас Хрватима и целу Бачку, али је реализацију те идеје у последњи час спречио Вицко Крстуловић из Сплита.
Ђилас се истакао и за време Другог заседања АВНОЈ-а. Тада је, према сведочењима присутних, на једном од састанака бурно реаговао када је Моша Пијаде скренуо пажњу да би и Срби у Хрватској, на простору Крајине, требало да добију своју аутономију, да и Хрватска има једну аутономну покрајину. Ђилас је Пијаду назвао српским националистом, нашта га је овај послао у мајчину. Свеједно, Србија је добила две покрајине, Хрватска ниједну.

[/restrictedarea]