Почетна / ТВ коментар / Карађорђе је мртав, живео Обама!

Карађорђе је мртав, живео Обама!

Пише Миодраг Зарковић

Српске телевизије умеле су раније да буду посвећене нашим историјским јунацима; данас су првенствено заокупљене америчким политичким моћницима

Пробајте да замислите шта би се догодило када би неко предложио Александру Тијанићу да РТС сними драму о убиству Карађорђа: врли би директор пристао, сто одсто, али уз услов да српског вожда глуми Наташа Миљковић, да костиме за глумце бира Ненад Љ. Стефановић („мој је Неша геније за кравате“), а да то баш и не мора да буде драма, већ боље неки округли сто, са Зораном Станојевићем као водитељем, који ће кроз разговор са Огњеном Прибићевићем и момцима из „Цесида“ расветлити цео тај случај у контексту европских интеграција Србије.
Или, далеко било, да исти предлог стигне до Верана Матића, уредника Б92. Тај би, колико одмах, нахушкао Бранкичицу (Бранкица одмила, прим. М. З.) Станковић да се у следећем серијалу „Инсајдера“ позабави дотичном проблематиком. Не би „Инсајдер“ часа часио, већ би, колико сместа, утврдио: ко је Карађорђе; како је трошио новце стечене трговином свињама; који су тајкуни имали користи од његовог одупирања османлијским законима; ко му је финансирао боравак у Русији; како је Војислав Коштуница повезан са убиством, јер мора да је повезан, макар као политички инспиратор, ко би други…
Да, у данашњој Србији је телевизијска драма о важним историјским личностима и догађајима вероватно немогућа. Уназад три деценије, међутим, била је сасвим изводљива, што смо се поново уверили протекле седмице, када је РТС репризирао драму „Карађорђева смрт“ снимљену 1983. године.

[restrictedarea]

Пре него што су малтене ишчезле пред налетом у Би-Би-Си и ХРТ заћорених уредника, телевизијске драме су својевремено с пуним правом важиле за врхунске уметничке изразе. За разлику од набеђене филмске индустрије, те драме нису бежале у испразне спектакле, већ су, напротив, радо прихватале призната достигнућа старијих уметничких вештина, махом књижевности. ТВ драме су, укратко, биле оазе зналачки осмишљених прича, довитљивих заплета, упечатљивих ликова и, уопштено речено, вешто разрађених сценарија, често преузетих или из литературе, или из стварног живота. „Карађорђева смрт“ спада у ову другу скупину, пошто јој је тема позната историјска околност из 1817. године, када је Милош Обреновић наредио убиство свог политичког супарника.
Од сценарија, бременитог дијалозима из чије сваке реченице просто кипе вишеструка значења, па преко ненаметљиве, а делотворне режије, све до упечатљиве глуме појединих носилаца радње (нарочито Александра Берчека као Обреновића), „Карађорђева смрт“ спада у она најређа остварења која успевају да превазиђу своје недостатке. Да, продукцијска ограничења јесу видљива (на пример, премало је статиста у сценама екстеријера, а и натуршчици нису баш бриљирали у својим епизодицама), али сметају минимално или чак нимало, зато што је ауторски тим, на челу са редитељско-сценаристичким тандемом Ђорђе Кадијевић-Данко Поповић, знао како да склопи складну, делотворну драматуршку целину.
***
У поменутој драми, иначе, вреди издвојити још један глумачки подвиг: Бора Тодоровић игра Наума, Карађорђевог највернијег пратиоца. Родољуба! Србина! Са данашњим искуством, можемо да сагледамо колико је то био тежак задатак за Тодоровића, али одрадио га је беспрекорно.
Одлично се у својој улози снашао и Светозар Цветковић. Можда зато што не проговори ни реч. Он, кад ћути, значајно умањује шансе да нанесе некакву штету. Можда су и генијалци из Демократске странке морали то да имају на уму.
***
Нико се, укључујући ту и Мишел Обаму, Бараковој изборној победи није радовао толико колико се веселила Сања Лубардић, водитељка Јутарњег програма на „Студију Б“. У среду 7. новембра, када је цела планета сазнала исход гласања у Америци, уредништво Ђиласове градске ТВ станице посветило је Обамином тријумфу средишње место у својим информативним садржајима, а пошто је значајан део Јутарњег програма управо, је ли, информативан, онда је и Сања Лубардић тог јутра имала задатак да гледалиште – свих дванаесторо – у правилним временским размацима подсећа на то да су амерички грађани с правом гласа још једном указали поверење садашњем председнику.
За ту улогу тешко да је ико бољи од Сање Лубардић, одувек склоне вештачком пренаглашавању плитко схваћеног оптимизма (знате оно, када би требало да сте као бајаги срећни што је време сунчано, и када би све у животу требало да схватате позитивно, и када слепо следите ону будалаштину да је данас „први дан остатка вашег живота“). Сања се пред нашим очима напросто растапала од усхићења сваки пут када је у уста узимала Барака, а тек што је према Мишел била великодушна: у више наврата је нагласила да је прва дама САД-а изгледала „прелепо“ док је на бини стајала уз свог слављеничког мужа.
Све ово до сада речено представља, у ствари, похвалу „Студија Б“, чије је уредништво најзад успело да разлучи битно од небитног. Њихов програм, наиме, има искључиво три сврхе: 1) да видите колико је степени и/или сати; 2) да сазнате шта о овоме или ономе мисли Драган Ђилас; 3) да сазнате шта о овоме или ономе мисли америчка колонијална клика. За било шта друго, „Студио Б“ је потпуно бескористан, али је по ова три питања више него употребљив у безмало сваком тренутку. У то име, на уређивачку политику „Студија Б“ може да утиче једино ниво градоначелникове мрзовоље у датом тренутку, и састав америчке администрације; ништа друго – савест и одговорност понајмање – нема никакав значај за садржај програма на Ђиласовој градској ТВ станици. Тако да је посвећеност америчким изборима била, у извесном смислу, више него добродошло освежење у програмском садржају „Студија Б“: барем је, ако ништа друго, изостало уобичајено лицемерно претварање да је реч о правој телевизијској станици са правим вестима и правим прилозима правих новинара истински посвећених правој добробити грађана.
Или, што би рекао Цане Партибрејкер: ко не схвата „Студио Б“, тај не схвата ни Америку.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *