Почетна / Свет / Јанукович – ни на небу, ни на земљи

Јанукович – ни на небу, ни на земљи

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Резултати избора за Врховну раду Украјине не само што садашњем председнику не гарантују миран сан, него и потенцијално отварају опасна жаришта нестабилности и сукоба

Само дан или два после украјинских парламентарних избора, одржаних у недељу 28. октобра, у тренуцима док званично још није било обрађено ни 30 одсто бирачког материјала, појавиле су се надахнуте медијске анализе, чланци и осврти о томе како „Јануковичева победа“ води земљу у бољу будућност, чврст братски загрљај са Русијом и, безмало, утиче на будућност читавог човечанства. Како је време одмицало, међутим, показало се да је „Јануковичева победа“ све тања. Топио се као снег на топлом октобарском сунцу јаз између Партије региона (ПР) председника Виктора Јануковича и коалиције „Баткившчина“ („Отаџбина“) бившег премијера Јулије Тимошенко, која се налази на издржавању затворске казне због злоупотребе службеног положаја. Чак је и Јануковичев најближи сарадник, премијер Николај Азаров, са забринутошћу морао да призна како је народ незадовољан учинком власти, коментаришући чињеницу да је ПР за пет година изгубила више од два милиона гласача, првенствено разочараног проруског бирачког тела.
Ако је, после пребројаних гласова са око три одсто бирачких места, изгледало да Јанукович више него убедљиво води у односу на вечиту ривалку и да ће владу моћи да формира чак и без подршке савезничке Комунистичке партије Украјине (КПУ), убрзо се испоставило да резултати ПР, на изборима за 450 депутата Врховне раде, ни издалека нису тако охрабрујући. После званично пребројаних гласова са 99,84 одсто бирачких места, ПР је пала испод психолошке границе од 30 процената (тачно 29,99, односно 72 мандата), док је „Баткившчина“ освојила 25,53 одсто и 62 мандата. Трећа је партија УДАР боксерског шампиона Виталија Кличка (13,95 и 34 мандата), а тек иза њега КПУ, са 13,18 одсто гласова и 32 мандата. Петопроцентни цензус пробила је још и западноукрајинска шовинистичка странка „Слобода“, под вођством Олега Тјагнибока, која ће са освојених 10,44 одсто добити 25 посланичких места.

ПРЕТУЧЕНИ СПЕЦИЈАЛЦИ Осим 225 депутата (од укупно 450), који се бирају по пропорционалном систему, Јанукович је од ове године поново увео и гласање по већинском систему за преосталих 225 посланика. То га је и спасило, јер је његова партија освојила додатних 114 посланичких места, док је „Баткившчина“ добила свега 43, УДАР само шест, „Слобода“ 12 мандата, док комунистима није припало ниједно. Тако ће слика украјинског парламента, према прелиминарним резултатима, изгледати овако: ПР 186 мандата, „Баткившчина“ 105, УДАР 40, „Слобода“ 37, КПУ 32, Партија „Јединствени центар“ 3, Народна партија 2, Партија „Сојуз“ 1, Радикална партија Олега Љашка 1, уз чак 43 самостална депутата изабрана по већинском систему. Управо самостални посланици биће одлучујући приликом формирања владе (неопходно је 226 гласова), јер се процењује да су то већином људи иза којих стоје бизнисмени из Јануковичевог окружења. И управо они могу ту исту владу да сруше ако дође до сукоба Јануковича са тајкунима. Осим тога, удружена опозиција („Баткившчина“, УДАР и „Слобода“), иако је захваљујући новом изборном систему освојила мање мандата (182) од ПР и КПУ (218), добила је скоро милион и по гласова више (укупно 10.174.188) од Јануковичеве странке и његових савезника комуниста (8.795.698). Ова забрињавајућа чињеница указује на то да ће нова влада бити формирана захваљујући изборном инжењерингу партије власти, а не већинске подршке народа.
А све то, не само што не гарантује Јануковичу миран сан, него и потенцијално отвара опасна жаришта, која Украјину могу поново да увуку у вртлог нестабилности и сукоба. Тужно је било гледати како маса демонстраната, прошле недеље у граду Первомајск Николајевске области, туче и шиканира немоћне припаднике специјалне јединице полиције „Беркут“, који су тамо дошли како би омогућили Централној изборној комисији (ЦИК) да преузме оригиналне записнике са бирачких места. Саборци Јулије Тимошенко који ни лица нису скривали, иживљавали су се над „специјалцима“, тукли их, скидали им шлемове са глава, севали им блицевима фотоапарата право у очи. Епилог: 12 „беркутоваца“ је претучено и понижено. Власт у Кијеву је ћутала и то ћутање говорило је много више од славодобитних речи којима су аналитичари пожурили да пропрате „Јануковичеву историјску победу“.

[restrictedarea]

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА Украјинска политичка сцена много је сложенија него, рецимо, у суседним државама Белорусији и Русији. У Минску, на пример, нема неизвесности – Александар Лукашенко суверено влада земљом, побеђује и са 90 одсто гласова. У Русији за последњих 20 година, само једном је гласање било неизвесно: 1996. године, када је Генадиј Зјуганов био најближи победи над Борисом Јељцином. Али, Кијев је увек био далеко од ове врсте политичке стабилности. Од стицања независности 1991, на власти су се смењивали прозападни националиста Леонид Кравчук, после њега прагматични Леонид Кучма, па поново прозападни националиста Виктор Јушченко, и на крају опет прагматични Јанукович. Два Леонида и два Виктора, две идеологије – једна кроз сукоб са Кремљом и приближавање НАТО-у, друга у покушајима балансирања између Истока и Запада. Сваки пут, међутим, исход је исти: нестабилност, револуције, разорена економија и друштво. По свему судећи, ни Виктор Јанукович није успео да заустави матицу која Украјину носи већ две деценије и избегне замке својих неуспешних претходника.
Гасне кризе, „ратови сира и сланине“, сукоб око црноморске ратне луке Севастопољ, оптужбе за новодни Стаљинов геноцид над Украјинцима… Све су то биле нуспојаве раздора по главној линији – стратешке оријентације братске Украјине. Јанукович је испрва покушавао да води колико-толико уравнотежену политику. По доласку на власт 2010, потписао је са председником Дмитријем Медведевим „харковски пакет“, одобривши Русима коришћење базе у Севастопољу у замену за повлашћене цене у испорукама природног гаса. Избацио је улазак у НАТО као званичну оријентацију Украјине, покушао да маргинализује наранџасте прозападне снаге. Међутим, одбио је да учини одлучне кораке на другој страни – није, као што је обећавао док је био у опозицији, увео руски као други државни језик у целој Украјини, није желео да приступи Евроазијској унији и Организацији договора о колективној безбедности (ОДКБ). Речју, покушавао је као Кучма да лебди у безваздушном простору између Русије и Запада, док му је рејтинг полако тонуо, а наранџасти реваншисти и западноукрајински националисти свакодневно јачали. Проруско бирачко тело није му опростило изневерена очекивања, па је на октобарским парламентарним изборима његова партија освојила за трећину мање гласова него на претходним, 2007. године, доживевши пад са осам на шест милиона гласова.

УГРОЖЕНЕ УСТАВНЕ РЕФОРМЕ Због његове политике „ни на небу, ни на земљи“, Јануковича ни Запад није прихватио. О томе сведоче оштри тонови из званичних политичких кругова САД, ЕУ, ОЕБС-а и Савета Европе, где су украјински избори оцењени као „непоштени“ и „корак назад у развоју демократије“. Украјинском председнику на душу су стављене неправилности приликом бројања гласова и критике о „јачању ауторитарних тенденција“ и недовољној заступљености опозиције у медијима. Ове класичне технике, које Запад примењује према својим противницима, сведоче да Јануковичевом политиком могу ипак да буду задовољнији у Кремљу, него у Белој кући и Бриселу. Отвара се, међутим, и бојазан да би даље Јануковичево оклевање могло да распламса неугодне процесе у земљи. Рецимо, лидери УДАР-а и „Баткившчине“ још нису донели коначну одлуку да ли ће да признају изборне резултате или ће кренути у уличне протесте, по узору на „наранџасту револуцију“ од пре седам година. Тешка економска ситуација у земљи, коју Јанукович по преузимању власти није успео битније да поправи, може ићи само наруку радикалним активистима. На исти начин као што је ишла и њему, када је пре две године срушио Јушченка и Тимошенкову.
Осим тога, сада је под великим знаком питања и Јануковичев велики план уставних реформи, за који му је неопходно најмање 300 посланичких гласова. Јер, када се све сабере, украјински председник може да рачуна у најбољем случају на око 260 депутата, осим ако не постигне договор са Виталијем Кличком, што је у овом тренутку мало вероватно, али није сасвим искључено. Уколико уставна реформа изостане – а најважнија новина била би избор шефа државе у парламенту, што би Јануковичу гарантовало још један петогодишњи (до 2020) председнички мандат – прогнозе политичке стабилности и перспективе даљег приближавања Украјине Русији, биће крајње неизвесне. Постепена демонтажа Јануковича биће настављена, а он, уколико не направи суштински заокрет, пре свега у спољној политици, може да доживи Кличков УДАР и нокаут на председничким изборима кроз две године.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Više puta sam u zadnje dve godine izjavio da političko-etnički galimatijas u kome se ukrajina nalazi, ne može da bude razrešen bez građansko-konfesionalnog rata, za koji će sudbina bivše Juge da bude „labudova pesma“ po količini prolivene krvi. Posle sve što se događalo sa tom boljševičko-vatikanskom tvorevinom, sada tvrdim da će ukrajina „izgoreti“ i prestati da postoji kao država najkasnije do kraja ove decenije. Nema načina da se obračun izbegne, jer nacisti sve više jačaju i sve su brojniji, dok rusofili „sede i čekaju“ da ova horda katoličkih koljača krene da ih istrebljuje. Više puta sam naglašavao da je Lavrov totalni promašaj na mestu šefa diplomatije Rusije, jer pored svojih neskrivenih kompleksa niže vrednosti koji se ispoljavaju u „konverzaciji“ sa zapadom, njegova nesposobnost predviđanja i adekvatnog reagovanja je prosto kriminalno nesposobna. Rusija će zbog ove kreature i njegovog tima klovnova doživeti po ko zna koji put neprijatno iznenađenje „u svom dvorištu“ i umesto da se kriza rešava diplomatijom, rešavaće se „ognjem i mačem“. Rusija mora da počne sa „sabiranjem svojih snaga“ u ukrajini pothitno, jer sledeći parlamentarni izbori u ukrajini, verovatno će biti i poslednji na celokupnoj teritoriji, ako se i održe, a vrlo je verovatno da ć to biti „inicijalna kapisla“ za predstojeću klanicu…




    0



    0
  2. Прво, нисам особа која је дала претходни коменар, а има исто име као ја, пошто не делим баш тако песимистичан и радикалан став. Друго, аутор сам чланка који је објављен на више портала у Србији, објављеног непуних двадесет четири сата после избора, када је заиста изгледало да ће победа Партије региона бити нешто убедљивија. Не мислимм, да је накнадно приликом бројања гласова дошло до преваре, једноставно мислим да су приспевали нови обрађени резултати претежно из западних делова земље, који су били повољнији за опозицију. Међутим, разлог зашто сам већ после пребројаних ни половине бирачког материјала, а пажљиво пратећи ток резултата преко интернета, укључујући званичне резултате Центалне изборне комисије, констатовао победу и нову владу Партије региона и Компартије, је управо тај што сам сазнао званичне резултате гласања за појединачних 225 посланика, где је Партија региона, вероватно делом и због угледа који су појединачно имали њени кандидати у својим срединама, однела убедљиву победу, која је гарантовала да ће моћи формирати нову владу, што ће се напокон и остварити.
    Међутим, поштовани г. Ђуровић, који иначе пише изузетно квалитетне текстова са постсовјетског простора, није довољно узео у обзир један важан податак са ових избора у анализи кад тврди да је Партија региона лоше прошла, фактор излазности, који је несразмерно био мањи у југоисточној, проруској половини земље у просеку по областима од 10 до 12 %. Рецимо на Криму око 45 %,а у областима које чине Галицију више од 60 %. На тај начин су појединачни посланици изабирани у овим срединама без проблема, јер ако три четвртине бирача у Доњецку или Харкову гласа за проруског кандидата, односно из Партије региона или Компартије, или чак самосталног са проруским ставовима, онда није пресудно да ли је укупно на биралишта изашло само око 50 % уписаних бирача или више. У том правцу је Партија региона са појединачним посланицима забележила победе и у неким централноукрајинским областима, што само прост збир оних који су гласали за ову или ону коалицију на нивоу земље, а управо и само те податке презентира цењени г. Ђуровић, не могу да дају укупну и реалну слику резултата ових избора. Изгледа да је скоро правило да ако владу и председника има једна половина земље, у овом случају ова југоисточна половина, да на следећим изборима из ове друге опозиционе половине земље је далеко већа излазност и каприц и набој су далеко већи до ивице инцидената, што се и сада поновило када су западноукрајинци показали и набој и агресију у неким случајевима. Но колико је и чињеница да је Јулија Тимошенко у затвору мотивисала све њене бираче Батковшчине да изађу и гласају, а то се прелио и део бирача Наше Украјине и г. Јушченка њима, пошто Наша Украјина није ни прешла цензус, што је страшан ударац за западноукрајинце (добили око 1 % мислим), што он није споменуо овде. Све у свему, Јанукович сада, а што опет није споменуо г. Ђуровић имаће самосталну владу само са комунистима – Компартијом, што су све проруске снаге, а до сада су имали и трећег коалиционог партнера странку Литвина, која није хтела ни да подржи донета решења о томе да је руски језик званичан у источној половини земље. Ово је дакле чак чвршћа влада јер има само два права субјекта, и оба су проруска.
    Дакле ово је ипак победа проруских снага у Украјини парламентарна, али ипак „мршава“ победа. Шта би било да није ни овакве победе. Западноукрајинци би покушали да оборе закон о томе да је руски језик други званичан у источној половини земље, такође блокирали би најаву да Украјина буде посматрач у ШОС и од даље сарадње озбиљне са интеграционим процесима на истоку не би било ништа и тд. Дакле, напред, у победи се увек не треба гледати у зубе, и сада радити на подизању атмосфере међу бирачима на југоистоку да се више овако ужасно мала излазност на следећим изборима не понови. У томе је и успех, победити и са катастрофално малом излазношћу бирача у твом делу земље.




    0



    0
    • A šta sam ja drugo i rekao, gosn. profesore? „Tija voda breg roni“, rekao bi naš narod, tako da je ova Vaša analiza samo odlaganje (ali predgovor) nadolazeće neminovnosti. Ovako bi izgledala analiza izbora u Nemačkoj 1929 god. (ili godinu-dve ranije, više se i ne sećam…), na kojima su hitlerovske horde prošli mnogo gore, nego njihovi sledbenici na ovim ukrajunskim. Da ste hteli da pročitate moj komentar detaljno od reči do reči, ne bi ga nazvali „pesimističkim“ nego realnim i vrlo mogućim, ali… to je Vaša stvar. Nudim Vam opkladu, da će ukrajina da bude klanica bez presedana, najkasnije do kraja decenije, a čak bi smeo da tvrdim da je 2018. poslednji rok, za konačni obračun „poljaka“ i „Rusa“ na teritoriji administrativne ukrajine. Rat će da bude završen kad armije države Rusije ušetaju na teritoriju ukrajine i razvade zavađene strane. Granica, koja će postati konačna, biće povučena po etno-konfesionalnim linijama razdvajanja i ukrajina će nestati i nova realnost Rusije i poljske će postati konačna forma na tim prostorima. Smete li da prihvatite opkladu?
      P.S. Naravno ceo Krim i Pridnjestrovlje postaje neotuđiva teritorija države Rusije…




      0



      0
  3. Хвала на обраћању, па признајем да ни такав сценарио какав сте навели није искључен, јер је евидентно да постоје фактички приближно три целине у данашњој Украјини. То су ових десет-једанаест области југоисотчне Украјине (Доњецка, Луганска, Николајевска, Херсонска, Одеска, Харковска, Дњепропетровска, и Запорошка, плус Кримска аутономна република, плус област града Севастопоља, као административна област), то су неприконсовено руске и проруске области. Друга област је на крајњем западу, а то је Галиција са три административне области, којима теже још две (Лавовска, Тернопилска, Ивано-Фрнковска, Луцка и Ровно), као изразито антируска регија, где опет остаје на крајњем западу изолована русинска област (Закарпатска) где чак има нешто више симпатија за Русију, у сваком случају свест о својој русинској самобитности. И најзад остаје велики простор Украјине западне и централне, плус три области североисточно од Дњепра (Суми, Черниговска, и Полтавска) где је становништво са украјинским идентитетом, али није жестоко против Русије као Галиција, па је питање како би се определила ова регија, укључујући и престоницу Кијев. Зато је и настала Партија региона да укаже на регионалне разлике у Укрјини, али баш да ће доћи до рата, то нисам сигуран, видећемо даље, све опције су на неки начин отворене, само што је сада након ових решења, где је руски језик у источној половини земље званичан заједно са украјинским, потом ово за Севастопољ где је продужена руска флога до скоро половине века, а потом и најава да ће Украјина бити посматрач у ШОС, говори да је учвршћен руски и проруски положај у југоисточној приближно половини земље, и да се неће десити да ту икада уђе НАТО и Америка,а за остало ће се још много што шта дешавати и крајљи исход је по мени неизвестан, а понављам у некој екстремној варијанти потенцијалног заоштртарвања односа између великих сила, није немогућ ни сценарио који сте навели.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *