Почетна / Култура / Изгубљен свет – не само детињства

Изгубљен свет – не само детињства

„ГРЕБАЊЕ ИЛИ КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА“ Тања Шљивар ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ Зеница, 7. септембар 2012; Београд, 11. октобар 2012. РЕЖИЈА Селма Спахић ДРАМАТУРГИЈА Филип Вујошевић ГЛУМЦИ Лана Делић, Џенана Џанић, Енес Салковић, Снежана Видовић, Нусмир Мухаремовић, Факета Салихбеговић-Авдагић, Маја Изетбеговић

Пише Рашко В. Јовановић

У драми „Гребање…“ Тања Шљивар смело је проговорила о насиљу међу децом које је последица опште друштвене ситуације и међунационалних  трвења

Име Тање Шљивар није непознато београдској позоришној публици, будући да се њена драма „Пошто паштета?“ већ другу сезону изводи у „Атељеу 212“. Сада смо имали прилику да гледамо још једно дело ове перспективне ауторке – комад „Гребање или како се убила моја бака“, за који је добила награду за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“ (истоимени Фонд и Читаоница у Иригу). Ако је она у драми „Пошто паштета?“ обрадила потресну приповест о месару из мањег босанског места који не може да заборави своју младалачку љубав према девојци која се упутила у свет, и тамо успела да се уврсти у џет сет, и зато се он, непосредно пре трагичних збивања почетком деведесетих година прошлог века, одлучује да њој у част сагради будистички храм, и тако створила трагикомичну пројекцију судбине малог човека затуреног у балканским вртлозима, онда је у драми „Гребање…“ смело проговорила о насиљу међу децом које је последица опште друштвене ситуације, међунационалних трвења и утицаја света одраслих. И у овој драми Тања Шљивар гради одличне дијалоге у виду успелих језичких бравура типичних за дечји свет, који су одраз њихових хтења и жеља, али и поимања живота у средини у којој одрастају. Радња драме догађа се 2000. године у Бањалуци, после минулих ратних окршаја, у време транзиције, кад се још веровало да ће доћи до позитивних промена, до бољег живота и општег просперитета. Неколико ђака налази се у гимнастичкој сали школе руиниране током рата и припремајући се за свечану приредбу почињу да се играју, разговарају о жељама и намерама, надмећу у властитој важности итд. До врхунца ће доћи када се једна девојчица, дочепавши се најсавременијег стрељачког оружја, појављује са жељом да пуцањем уведе ред… На сцени се пројектује невесела судбина једног детињства изгубљеног због хаоса рата.

[restrictedarea] Редитељка Селма Спахић нашла је прави кључ за приказ драме „Гребање…“ Реч је о представљању читаве ситуације са дискретним гротескним назнакама, о приказу који почиње рутинираном провером и пробом хора, који пева под вођством учитељице која држи до свог ауторитета и већ овешталим понашањем, заправо шаблонском беспоговорном „педагогијом“, одржава дисциплину утерујући страх ђацима. Потом ће уследити призори дечјег дружења и игре, са обележјем спонтаности. Али, посматрајући те сцене морали смо се упитати како би све то изгледало да овај комад изводе прави ђаци, односно деца, а не одрасли млађи глумци, наравно изузимајући улогу Учитељице. Дабоме, тим питањем никако не желимо да умањимо резултат ове представе у којој су се глумци веома добро снашли.
Како ове сезоне досад ни у једном дотираном београдском позоришту није било премијерних извођења изузев копродукције Народног позоришта у Београду и Народног позоришта Приштина-Косовска Митровица, требало би истаћи да је драма „Гребање…“ већ друга премијера београдског театра „Битеф“. Изгледа да је то у условима све заоштреније економске кризе код нас могућно једино ако се приступи копродукцијском деловању. Три су копродуцента ове представе: поред „Битеф-театра“ и Босанског народног позоришта у Зеници, ту је и независна регионална фондација „Хартефакт“ са седиштем у Београду. Већ две године та фондација организује регионални конкурс за најбољи савремени друштвено ангажовани драмски текст, који је привукао пажњу знатног броја писаца. Остаје, међутим, отворено питање о каквом је друштвеном ангажману реч, што се видело и после извођења првог награђеног текста „Радници умиру певајући“ Олге Димитријевић, дела лишеног јасне тенденције социјалног ангажмана и приказаног са циљем да умањи и ублажи слику алармантне ситуације после у многим случајевима лоповски спроведене приватизације. О томе смо писали у два наврата („Печат“ бр. 204 и бр. 220).

АМБИЦИЈЕ „ХАРТЕФАКТА“

Занимљиво је да „Хартефакт“ планира да до 2015. године отвори своју позоришну зграду, с тим што ће дотад наставити са припремањем представа у копродукцији са појединим позориштима из региона. С обзиром на мали број позоришта у нашем главном граду у односу на број његових становника, мора се подржати иницијатива за отварање нове театарске зграде. Но, истовремено се морамо упитати како се и колико користе постојеће театарске дворане, како у постојећим дотираним позориштима, тако и у негдашњим домовима културе од којих су неке недавно темељно реновиране (Палилула, Раковица, Баново брдо и др.) Плашимо се да ће једна темељна анализа ефективног коришћења тих дворана, како у погледу броја приређених представа, тако и када се ради о стварном броју посетилаца, имати у неким случајевима поразне резултате и да ће се надлежни поново „изненадити“, као када су дознали да се поједини глумци годинама не појављују на сцени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!