Инсталације, интервенције, перформанси…

Пише Рашко В. Јовановић

Програм „Лимит – Лајв арт фестивал“ у Дому омладине Београда учинио је бар за неколико тренутака позоришни живот Београда за нијансу садржајнијим, ведријим и занимљивијим. С обзиром на празнину која суверено влада на нашим позоришним сценама – то није мало

Београду се приређује мноштво различитих фестивала, али „Лимит – Лајв арт фестивал“, који се ове године други пут приређује, програмски је особит, будући да је усмерен на презентацију процеса присутног у савременим кретањима у сценским уметностима, за која је карактеристично трагање за новим изражајним достигнућима и тековинама посебно у смислу прожимања и превазилажења граница међу жанровима. Упркос кризи и скромним материјалним средствима, фестивал који је трајао само пет дана, у оквиру главног и пратећег програма понудио је у селекцији уметничког директора Милана Лучића занимљив и веома разноврстан садржај, који је могао задовољити широк спектар интересовања нарочито млађе публике, али и све оне које занимају најновија кретања у модерној сценској извођачкој пракси. С обзиром на празнину која суверено влада на нашим позоришним сценама – то није мало.

КЛАСИКА У МОДЕРНОМ ПАКОВАЊУ Фестивал је почео представом „Поподне“ према концепту и у кореографији Рајмунда Хогеа, драматурга и негдашњег сарадника Пине Бауш, који је за основу одабрао познату композицију Клода Дебисија „Прелид за поподне једног фауна“ насталу према пасторалној поеми Стефана Малармеа. Сам композитор у коментару свог дела каже:„Музика за овај прелид је веома слободна илустрација красне Малармеове поеме. Она нипошто не жели да ову поему сажме, већ да дочара различита расположења фауна једног врелог поподнева. Уморан од витлања бојажљивих нимфи и плашљивих најада, он се препушта сладострасном сну, у којем се остварују све његове жеље: потпуно поседовање свеукупне природе.“ Потом се Хоге обраћа вокалној лирици Густава Малера и за музичку основу кореографије користи три песме његовог ремек-дела – из циклуса „Песме мртвој деци“ на текстове Фридриха Рикерта којима прикључује и још две песме изван тог циклуса, из пера истог аутора.

[restrictedarea] Играч Емануел Егермон, члан групе Рајмунда Хогеа, с тим што у Лилу, у Француској, ради и на властитим пројектима, показао је изузетну префињеност покрета, особито руку, којима је дочаравао фауново сневање о љубави и буђење. Насупрот томе, савршено је еманирао, покретом и ставом, бол и тугу изражену у „Песмама мртвој деци“, као и љубавни занос у осталим Рикертовим песмама, које је Малер компоновао у свом последњем стваралачком раздобљу. Укупно посматрајући ово је био ванредно леп фестивалски почетак: видели смо како Рајмунд Хоге на савремен начин приказује класичан плес.
Друго вече, када је приказан перформанс „Баладе воћњака“, било је више у сфери експеримента који је сјединио кореографију, концерт и инсталацију: ауторке кореографије Ингри Фиксдал на музику Ингвилд Лангард приказала је перформанс инспирисан природним променама напоредо са митолошким виђењем. Ове две Норвежанке са великом дозом емоционалног набоја, уз полистиличност музике од фолклорних напева све до савремених забавних ритмова успеле су да заокупе пуну пажњу гледалаца.
Текст француског писца Ервеа Гуиберта „Пси“, приказан треће фестивалске вечери, наглашеног је еротског садржаја и по свему што и како описује достојан је једног Жана Женеа. Ради се о монодрамском казивању у којем се непосредно и отворено говори о сексуалним жељама и фантазијама којима казивач не открива само властите еротске преокупације, него говори и о садомазохистичком односу са својим партнером да би из хомосексуалне сфере прешао у заједнички хетеро-хомосексуални чин. Ово дело, које аутор назива својом „порнографском књижицом“, приказано је у режији Бојана Ђорђева, који је настојао да читаву причу саопшти што једноставније, заправо минималистички уз то и монодрамски – казивањем текста и покретима тела који би били у сагласности са оним о чему се говори. Како читамо у програму намена је приповедања „да од фрустриране жудње створи неку врсту церемонијала који ће омогућити остварење пуноће еротског доживљаја.“ Млади глумац Стипе Костанић успео је да одабраним покретима – почев од пузања и кретања четвороношке (рукама и ногама) до дрхтавице читавог тела – дочара све еротске фантазије и описе, а да ниједног тренутка не западне у баналности које би га одвеле у порнографију. Поједине „псеће“ призоре Стипе Костанић успешно је изводио испод тог „стола“. Гледаоци су са напетом пажњом пратили читаву представу, иначе намењену само старијима од 18 година. А све у овој причи, ако хоћемо да говоримо истину, код нас се саопштава као некаква „табу-тема“, иако се све што она садржи, вероватно, махом потајно и прижељкује, ако не и практикује, уз припомоћ компјутера.
Треће фестивалске вечери приређена је и „Ноћ перформанса“ током које је приказано неколико реализација, од којих нам се учинила најзанимљивијом она што је била насловљена ознаком „329. дан у години“. Наиме, ауторски тим у саставу: Ален Синкауз, Ненад Синкауз и Мирослав Пишкулић уживо је аудио-визуелним средствима приказао процес настајања једне изузетно драматичне музичке композиције. И перформанс „Грађење светле будућности“ привукао је пажњу посматрача, успевши чак и да у реализацију укључи појединце из публике.

ЈАНЕЗ – БЕЗ ДУХА Последње фестивалске вечери, 25. новембра, гледали смо перформанс „Ко је следећи?“ Јанеза Јанше, у сарадњи са драматургом Симоном Семенич и ауторско-извођачким тимом у саставу: Боштјан Нарат, Јелена Русјан, Ирена Томажин, Вито Вајс, Грега Зорц, Наташа Живковић и Барбара Крањц. Познати словеначки аутор и извођач интердисциплинарних пројеката Јанез Јанша, један од тројице уметника који су 2007. године званично усвојили име и презиме тадашњег премијера Словеније и изазвали различита оспоравања и полемике у јавности.
Да не околишимо, у перформансу „Ко је следећи?“ Јанез Јанша и његов ауторско-извођачки тим није испољио неку особиту духовитост, нити пак драматуршко-редитељску спретност, иако је покренуо веома актуелно питање одговорности појединца за садашње стање у друштву оптерећеном рецесијом, неизвесностима и несигурностима егзистенције, али и равнодушношћу. Посебних сценских духовитости није било, осим ако аутори сматрају да је духовито што су вероватно за ову прилику допустили нешто што у својој кући вероватно не би чинили. Наиме нисмо сигурни да би на сцени у својој земљи грготањем некаквог чаја интонирали словеначку химну. Овде су тако поступили, нажалост изазивајући смех, а не звиждуке публике, са српском химном „Боже правде“, можда и не знајући да се ради о композицији словеначког аутора Даворина Јенка, веома успешног српског композитора, који није компоновао само химну, него и увертиру „Косово“. На овом „штосу“, сва је прилика, Јанши би позавидео и сам Оливер Фрљић!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *