Милорад Вучелић, главни уредник
Трећа стратегема умећа ратовања, живљења и преживљавања кинеског народа кроз три миленијума зове се: Убити туђим ножем. Суштина је у томе да се непријатељ елиминише туђом руком, а да прави починилац не избије у први план. То је стратегија заменика и алибија. Српска политичка, академска, медијска, аналитичарска и невладина елита већ дуго вешто барата припремљеним хашким бодежом и упорно наноси зло Србији.
Последња пресуда Хашког трибунала је суштинска тековина претходног српског режима и пропагандне машинерије која жари и пали по Србији већ пуних двадесет година, а која је своју пуну снагу достигла када је власт успоставио жути картел и његова политичка клика која се, иначе, поново мирно и славодобитно консолидује и припрема да докусури Србију. Почело је насилним изручењем некадашњег председника Србије Слободана Милошевића Хагу. Тамо је он пред очима свих нас и целе светске јавности хладнокрвно ликвидиран. Сада се то понавља са Војиславом Шешељом. Круг је затворен бесомучним ловом и изручењем Хагу Радована Караџића и Ратка Младића којим су непосредно руководили Борис Тадић, Владимир Вукчевић и Мирослав Мики Ракић. А све то је било праћено сталним напорима Наташе Кандић. Нека никог не завара данашње згражавање и неодобравање последње хашке пресуде Готовини и Маркачу које долази из ових кругова, јер то је само лоша лажна маска. Лов на Србе још није завршен, зато што Србија Хагу дугује јатаке хашких бегунаца и још много тога. А одвијају се и припреме за пројекат РЕКОМ који је нека врста Хага плус.
Имају наши Хаговци и Хаговке одлично пролазно време до сада, јер су пред Трибуналом Срби добили преко 1.020 година робије плус три доживотне казне, а за злочине над Србима досуђено је 30 година лишења слободе, у шта се подробније можете упутити у тексту Н. Врзића:„Правда за готовину“ у овом броју „Печата“. Али добили су Срби, истине ради, и донаторске конференције, једну за Милошевићеву главу, а другу обећану Тадићу за жртве „Олује“. Добили смо, дакле, јарца печеног.
Немојте да вас случајно заведе сва та банална естрада емоција или наоко оштре изјаве наших званичника, или аналитичара, садржане у првим реченицама јавног обраћања јер онда увек долази оно фамозно АЛИ. Иза тога „али“ следи оно што стварно мисле, а то је нова заклетва да се ни по коју цену неће скренути са ЕУ пута на који су стрмоглаво забасали. Из тог тучаног калупа наши политичари не могу да мрдну, нити било коме у Србији да објасне зашто је ЕУ, која нас неће, корисна и добра. Развио се у нашој јавности јединствен начин мишљења који се може назвати „Али ЕУ мишљење“. Најгори су ипак они који у све то неуко уплићу историјске аналогије или паралеле, трућају и булазне неке бесмислице и помињу наше некадашње државнике са којима никакве везе нити могу имати, нити имају. Гледајући и слушајући ове данашње званичнике највећи српски колаборационисти из прошлости изазивају извесно уважавање.
Они који су „погубили ратове“ добили су Републику Српску, СР Југославију и услове прекида рата којима се гарантује територијални интегритет Републике Србије и Косово и Метохија у њеном саставу, они који су водили погрешну и губитничку политику три пута су у Савету безбедности одбацили Ахтисаријев план и на свенародном референдуму донели Митровдански устав, а шта то добијају и шта ће добити ови прагмати, реалисти, евроунијати и вајни победници у миру?
За сваку је похвалу што председник САНУ Никола Хајдин није подлегао никаквим емоцијама, па је Томиславу Николићу јасно рекао да је за Српску академију наука и уметности питање Косова политичко питање, а они се, на челу са њим, у политику не мешају. Да је о неком скупом мосту реч Хајдин би се већ сам или са Драганом Ђиласом умешао. А ако је некоме већ стало шта о Косову мисле академици, то се лако може наћи у делима познатих и најугледнијих од њих. Они се нису чували „мешања у политику“. А ако гледамо бар мало унапред на оно што се дешава и што ће се непосредно дешавати у Војводини, онда ваља одмах прочитати текст академика Василија Крестића у овом броју „Печата“. И из тога извести неопходан наук.
Има ли срамнијих признања од оних да је „сада Хашки трибунал изгубио кредибилитет који је имао“ и да је „помирење у региону претрпело тежак ударац“? Они којима је до јуче блистала хашка правда и помирење и катарза у региону сада су тобоже потресени и отрежњени. Када је нама пукло по леђима и глави њима је тобож пукло пред очима. То је само нова тактика прикривања оних који већ поодавно учествују у заједничком злочиначком подухвату, и који га настављају.
Тај заједнички злочиначки подухват састављен је од дводеценијске сатанизације свега што је српско. Од сталног и упорног окривљавања Срба и Србије за распад претходне државе, за непочињене и туђе злочине, за бесрамно прикривање српских жртава, бедна извињавања где се коме стигне, спремност на свако понижење, чемерних декларација Народне скупштине…Систематски се, смишљено и организовано, у овом заједничком злочиначком подухвату вршила ревизија и фалсификовање историје, и то по хашким критеријумима. Па, зар ту пре неки дан није жути коловођа вито перо (из Вуковог „Црвеног бана“) устврдио да је „гнусна историја Срба од 1912.“ па надаље и да је то највећи српски хендикеп. Заташкавано је да су у доказним поступцима на суђењу Милошевићу и Шешељу – јуче, а Младићу и Караџићу данас напросто под силом аргумената разорене хашке оптужнице.
Колико је само каријера створено и новца згрнуто на лажним оптужбама о Србима као ратним хушкачима и причама о некаквом антихашком лобију!?! Колико њих је учествовало у ковачницама кујући кованице о свеопштој „кривици деведесетих“, о операцији „Потковица“, „великој Србији“… Колико су само труда уложили Владимир Вукчевић и Бруно Векарић, заједно са Независним новинарским удружењем, Б92 и невладиним организацијама, да подигну оптужнице против српских новинара, интелектуалаца, па и самог патријарха Павла, за говор мржње!
Све што је избило на видело и то пре свега захваљујући страним изворима било је систематски прикривано. Београдска пропагандна машинерија је обавила лавовски део посла на виктимизацији муслимана и на њој заснованог новог идентитета. Шта је све Јавни сервис Србије сакрио и прикрио и колико труда уложио да са Степинца или Месића скине одговорност и да се умањи број Јасеновачких српских жртава. Доказано је и показано да су у Босанском рату масовно учествовали муџахедини и припадници Ал каиде, да за Меркале и Васе Мискина у Сарајеву нису криве српске гранате, да је Крајина била под заштитом УН када је здружено нападнута од САД-а и Хрватске, о чему сведочи и оно што се дешавало у Шепуринама код Задра и на острву Брачу, о ономе што је за нелегално наоружавање Хрвата чинила Иранска обавештајна служба, те словеначки политичари и тадашњи амерички амбасадор Питер Галбрајт, који се усликао на хрватском тенку у „Олуји“ тако да Срби немају дилеме ко их терорише. О свему томе се већ навелико писало, а тиме се већ дуго дичи и хрватска штампа.
Није та штампа никада то крила, јер они се због сарадње са ЦИА поносе. Ту нема, као што је од Јасеновца познато, потребе за стратегијом ножа у туђој руци.
Помогла је ЦИА и нама. Хрватима у „Олуји“, а нама да уловимо и изручимо Радована Караџића и генерала Ратка Младића, бар како пише у биографији препоруци Микија Ракића објављеној и у нашем најстаријем дневном листу.
Туђи нож који је стављен у српске руке требало би да обави пре и изнад свега операцију давања алибија и покрића за НАТО агресију на Србију и њено насилно комадање, и то је његова права и завршна функција. То би требало оправдати и легитимисати.
Није ово крај заједничкој злочиначкој акцији против Србије. Што се ослобађања Рамуша Харадинаја тиче јавност је већ препарирана и неутрализована, јер ће нас преплавити задовољство што смо све унапред знали. И помирили се с тим. Следи одлука Међународног суда правде у Хагу који ће наложити Србији да плати велике ратне одштете Хрватској, па чак и онда када би Србија повукла своју контратужбу, што већ нуди, и одустала од чињенице да је у Јасеновцу почињен геноцид над Србима. Мораће се и даље судити Србима у Србији, а по налогу Хашког трибунала. Мораће се донети закони о забрани преиспитивања и одлука и образложења хашких пресуда. Неће се ни прстом мрднути да се помогне онима који су заточени у Хагу и који чекају другостепене или првостепене пресуде нити онима који су на издржавању казни, а којима су се стекли законски услови да буду пуштени на слободу, попут Момчила Крајишника.
Србија већ дуго, као што је прецизно и аргументовано доказано, води хрватску културну политику јер своју нема, а по свему судећи неће је ни имати. Поћи ћемо неспремни у 1914. када ћемо се суочити са највећом могућом антисрпском кампањом у последњих сто година због одговорности за изазивање Великог рата, а због хитаца Гаврила Принципа, што ће се идеално римовати са новим и старим хашким пресудама. Као што на Стогодишњицу ослобођења Косова нисмо имали ни филма, ни телевизијску серију тако је нећемо имати ни 2014. И то без обзира на то што је сјајно написана и што је написао Радослав Лале Павловић.
Србија неће, и неће смети, да поштује одлуку Уставног суда о неуставности Закона о преносу овлашћења и Статуту Војводине, и наћи ће се на свом ЕУ путу пред сепарацијом Војводине. Сада се већ противуставно врше ценкања са аутономашком врхушком. Већ сада отворено и храбро питамо међународну заједницу да нам одговори да ли је Прешево у Србији или није? САНУ са Хајдином на челу неће хтети да се меша у политику. Али ће се сви мешати у политику ако је ЕУ у питању.
Око Косова и о томе шта нас чека овде је непотребно трошити речи, јер ту је убрзање толико велико да је готово немогуће у недељнику бити актуелан. Нема тога Србина који може пратити брзину којом возе Кети, Дачић и Тачи. Нема те хашке пресуде и тог нашег понижења које њих може зауставити.
Често се у народу може чути оно: „На муци се познају јунаци“. Погрешно је ако неко мисли на данашњицу. Није ту реч ни о каквој великој муци и не би требало наши званичници да се уживљавају у нека поређења са мукама и искушењима које су имали наши преци. Нема то никаквих стварних основа. За решавање данашњих мука и проблема не би требало бити неки јунак, довољно је бити нормалан Србин.
На јунаке ће доћи ред тек када ови који би требало да буду озбиљни, нормални и одговорни подбаце, изневере и сметну с ума да им Србија мора бити на првом месту и неупоредива са ЕУ, а да се туђи нож мора бацити на ђубриште. Или неком избити из руке.
Промена и поправљање њихових грешака, неуспеха и заблуда биће велика и права мука, и онда ће Србији бити потребни прави јунаци. И биће их.
