Гас повукао„ороз“ у Гази?

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Према аналитичарима, прави разлог за најновији оштар војни сукоб и рат Израелаца и Палeстинаца јесте борба за контролу новопронађених налазишта гаса у обалном појасу Газе

У среду 14. новембра, Израел је у сектору Газе отпочео операцију „Стуб одбране“, са циљем, како су пренели тамошњи медији, „уништења бораца ХАМАС-а, као и њихове инфраструктуре“. Формални повод за војни напад Израела на сектор Газе био је напад палестинских ратника на израелски патролни џип противтенковском ракетом, при чему су четири израелска војника рањена. Израел је одговорио нападом и том приликом убио два Палестинца, док је 25 рањено. Но, требало би знати да је ескалација насиља у сектору Газе отпочела почетком октобра, када је број палестинских диверзија значајно порастао. Шестог дана израелске војне операције у појасу Газе број погинулих Палестинаца премашио је 90 (половина су цивили), а више од 700 људи је рањено. На израелској страни, од почетка сукоба, погинуло је троје људи. „Циљ израелске операције, у којој је погођено чак 1.350 мета, јесте да се заустави ракетна ватра која управо прети скоро половини становништва Израела“, подсећа агенција АП.

СЕДМОДНЕВНИ РАТ Нови сукоб Палестинаца и Израела утицао је на појачање зебње и страха у светском јавном мњењу, које се с обзиром на хаотично стање у региону, посебно у Сирији, плашило да ће нови рат против једне муслиманске популације бити кап у препуној чаши и можда утицати да отпочне рат неслућених размера. Требало би додати да је Египат, да би ојачао своје (преговарачке) позиције, послао додатни контингент војника на Синајско полуострво („Курсор“, 15. 11. 2012. године), што је давало ситуацији додатну драматику. Истовремено, у Каиру су одржане масовне антиизраелске демонстрације, уз „уобичајену“ жестоку антијеврејску реторику.
Краткотрајни, неки кажу седмодневни рат, завршен је, под притиском светске јавности и великих сила, примирјем (ступало на снагу 21. новембра, у 21 сат), али је све могла да поремети бомба коју је за сада неидентификовани Палестинац подметнуо у један израелски градски аутобус, током дана 21. новембра, који је пролазио поред зграде Владе Израела, при чему је страдао најмање 21 путник – цивил. Током сукоба на палестинско-израелској граници Израел је нападао уз помоћ авијације, а Палестинци ракетама. Стране у сукобу оптуживале су ону другу за започињање сукоба, док су на обе стране жртве биле све бројније.

[restrictedarea] Шта је довело до ескалације насиља? „Иако сукоб у Гази можда делује као уобичајени израелско-палестински обрачун, он има и стратешки значај – вежба за могући сукоб Израела и Ирана“, пише „Њујорк тајмс“. Турски медији истичу да се рат у Гази догодио „због избора у Израелу“ (Гектурк Тујсузоглу за утицајни портал „Uluslarası Politika Akademisi“). Други циљ рата је, сматра Тујсузоглу, нарушавање односа ХАМАС-а и председника Египта. Са овим су сагласни и израелски аналитичари, који истичу: „Војна акција, коју је повео Израел против Палестинаца, имала је шифровани назив ‚Стуб од облака‘ и трећа је у последњих 20 година. Акцију су дефинисали као антитерористичку операцију Израела међу Палестинцима, а уочи избора за парламент (остало мање од 70 дана).“ Ово тврди Јуриј Ганких за израелски „Изрус“. Циљ ове операције је, наводно, „ликвидација начелиника Генералштаба ХАМАС-а Ахмада Џабирија“. Други израелски портал, „Haaretz“, преко пера Шлома Занада, опет, поред избора, као повод за рат спомиње и борбу против тероризма, палестинске мржње и антисемитизма, затим борбу против утицаја Ирана, при чему Израел представља као „мирољубиву државу“ која штити суверенитет и безбедност својих грађана. Француски „Фигаро“ из пера Жан-Франсоа Легрена тврди да је ова израелска акција имала за циљ „радикализацију поступака својих противника“, како би стекао међународну подршку, што опет, нема смисла, јер Тел Авив ту подршку ионако већ има.
Нема, дакле, важнијег медија у свету, а да није анализирао овај сукоб Израелаца и Палестинаца, при чему су „ударали“ на емоције, употребивши у тој причи чак и децу (појас Газе је густо насељена територија са 1,6 милиона становника, од којих су скоро половина деца до 15 година). Пошто је политика крајње рационална делатност, онда је јасно да избегавање давања одговора о стварном поводу за сукоб мора да заинтересује свакога ко жели истину.

ИЗВОР ГАСА И СУКОБА Фабио Рафаел Фиала за француски портал „Атлантико“ истиче да део аналитичара сматра да је повод за овај сукоб жеља израелског премијера Нетанијахуа да победи на предстојећим изборима, што, наводи даље, нема смисла, јер је он најпопуларнији политичар у Израелу. Уз ову тврдњу, Фабио Рафаел Фиала одговорност пребацује на ХАМАС, „власника“ Газе, који је дозволио ширење терористичких организација и ракетирање израелске територије, при чему је и сам узео учешће у овим акцијама. Узрок оваквог понашања ХАМАС-а је „скривено геополитичко супарништво“ две главне сунитске државе Персијског залива, Саудијске Арабије и Катара. Ријад подржава селефијски покрет и Палестинску аутономију Махмуда Абаса, док Доха карте ставља на „Муслиманску браћу“ и на њихов палестински огранак, тј. ХАМАС. Према доступним подацима, мишљења смо да је први део тврдње Фиала тачан, а да други није. Наиме, прави разлог за рат је, према руским аналитичарима, борба за контролу новопронађених налазишта гаса у обалном појасу Газе. И изгледа да су у праву, јер сви претходни догађаји упућују на жељу за контролом налазишта гаса. Пронађена налазишта гаса жели да контролише више страна: ХАМАС, Палестина, Израел, Египат, а недавно се као заинтересовани појавио и Катар. „Зато је Израел одлучио да реши проблем заувек“, наводи Љубов Љуљко за руски портал „правда.ру“.
Године 2000. у Источном Средоземном мору, у том смислу и у водама сектора Газе, пронађен је веома богат извор гаса. Истраживања су показала да гаса има довољно да покрије читаву економију Израела, али и да се извози. За Израел, који тренутно увози гас и друге енергенте, ово је божји дар и питање живота и смрти. Морска граница у сектору Газе припада Израелу, Кипру и Египту, и до данашњих дана није демаркирана, односно државе нису овде повукле јасне границе. Корен овог проблема лежи у давној 1967. години и тзв. Шестодневном рату Израела против Египта, Сирије, Јордана, као и још неких арапских држава, када је Јерусалим задобио контролу над Голанском висоравни, Синајским полуострвом, сектором Газе, западном обалом реке Јордан и Источним Јерусалимом. Синај је враћен Египту, а сектор Газе је ушао у састав Палестинске националне аутономије. Западна обала реке Јордан до данас је предмет спора између Палестине и Израела. Међутим, сектор Газе контролише Палестина, а Израелци још увек нагађају зашто је Ехуд Барак „поклонио“ ово право палестинској аутономији. Палестинска аутономија је право на истраживање гаса предала компанији „Бритиш гас“, иначе власништво Тонија Блера, бившег премијера Велике Британије (која има 60 процената удела у налазиштима), затим приватној либанској компанији „Консолидејтид контракторс“ (30 процената) и Инвестиционом фонду Палестинске аутономије, којем је припало само 10 одсто акција. Акционари су добили не само да истражују и експлоатишу гас, већ и да граде гасовод. Споразум је гарантовала влада палестинске аутономије, а заузврат сви акционари би требало да уплаћују 25 одсто пореза на рачун владе аутономије, као и порезе за транспорт гаса. Управо овај део Споразума је и „потопио“ цео пројекат.
За „Бритиш гас“ проблем је био то што компанија није могла да отпочне бушење и изградњу гасовода без гаранције од клијента. Међутим, Палестинска аутономија није могла да додели такву гаранцију, јер није имала тржиште гаса. Палестинска аутономија има само електричну централу, која је могла да производи струју из гаса, али је то захтевало мале количине гаса, тако да „Бритиш гас“ није могао да крене у експлоатацију налазишта гаса.
За Израел, споразум Палестинске аутономије и „Бритиш гаса“ значио је да ће се овим путем финансирати борба Палестинаца за ослобођење, а новац који би се слио на годишњем нивоу влади Палестинске аутономије износи око једне милијарде долара, што није мали новац. „Бритиш гас“ је покушао да нађе купце за гас у Египту, а Палестинци нису били против, јер „новац не смрди“, али је Израел био против оваквог договора пошто је и сам зависио од увоза гаса из Египта. Зато су све акције Израела, од тада, биле усмерене на повраћај Газе под своју контролу. Године 2000. поведена је друга интифада, а резултат тога био је долазак на власт „јастреба“ Ариела Шарона. Нови премијер је права Палестинаца дао на оцену Уставног суда Израела, чиме је испровоцирао Палестинце да започну са тероризмом, а сам Јасер Арафат се нашао у кућном притвору у својој резиденцији у граду Рамала, где је и умро под неразјашњеним околностима.
Године 2007. власт у сектору Газе преузима исламистичка организација ХАМАС, која је престала да се потчињава руководству Палестинске аутономије, саопштивши да жели да изгради исламску државу. То је Израелу дало оправдање да успостави контролу над налазиштима гаса. „Бритиш гас“ је, потом, престао да сарађује са владом Палестинске аутономије и њеним председником Махмудом Абасом, и почео да преговара са израелском владом. Међутим, преговори су поново „запели“ на правним питањима, јер „Израел није хтео да храни терористе“, тј. да део прихода уступи Палестинцима, па је компанија „Бритиш гас“ 2008. године затворила канцеларију у Тел Авиву, а после два месеца израелска војска је упала у сектор Газе. На сајту ХАМАС-а тада је објављено да је главни узрок напада израелске војске на Газу „проблем гаса“. ХАМАС одлично зна о којој суми новца се ради и са чиме ће располагати ако сачува право на гас. Но, преговори са „Бритиш гасом“ су се наставили, али напретка није било. ХАМАС, понесен исламистичким таласом током „Арапског пролећа“, јача и организује своје војнопоморске снаге. Поред тога, ХАМАС има подршку председника „Муслиманског братства“ и председника Египта Мухамеда Мурсија, који није љубитељ Израела, и држи руку на вентилу за гас који иде у ову државу, а он не жели обнову преговора са „Бритиш гасом“. Истовремено, на хоризонту се појавио још један играч – Катар. Катарски емир је посетио Газу и поклонио ХАМАС-у 500 милиона долара за изградњу новог града, а следећи корак је обнова преговора са „Бритиш гасом“, са циљем експлоатације гаса. На ово је, дакле, реаговао Израел новом војном операцијом, како би решио питање једном заувек и утврдио своје право на налазиште гаса.

[/restrictedarea]