Почетна / Друштво / Евроатлантско пумпање тензија у БиХ

Евроатлантско пумпање тензија у БиХ

Пише Драгомир Анђелковић

Западни кругови, који се агресивно мешају у послове БиХ, заправо раде против њене стабилности. Ту чињеницу, као и то да је једино право решење у аутентичном дијалогу са Србима, управо ради будућности своје националне заједнице, крајње је време да схвате и разумеју муслимански политичари

Средином 1918. један амерички сенатор хируршки тачно је констатовао оно што важи за сваки оружани (и политички) сукоб:„Када дође до објаве рата, прва жртва је истина“. Тада до крајности проради субјективност, те више ни најмање није битно како ствари уистину стоје, већ искључиво шта је корисно за постизање ратног циља. То ми је пало на памет док сам читао о новој серији безочних оптужби на рачун Републике Српске, које је у свом извештају упућеном Савету безбедности ОУН изнео високи представник Валентин Инцко. Његово понашање постаје схватљиво тек када се сагледа у кључу црне пропаганде. Јер, он и даље води пропагандни рат за рачун евроатлантских снага које су га устоличиле да служи њиховим хегемонистичким интересима, а не помирењу у БиХ.

УСТОЛИЧЊЕ ГУВЕРНЕРА Дејтонским споразум – да се подсетимо – уведена је функција високог представника за БиХ. Замишљено је да он и његова – после Дејтона створена (и отуда под знаком питања легитимитета) – администрација (ОХР), надгледају спровођење мировног споразума. Високог представника предлаже Управни одбор Савета за имплементацију мира (СИМ), а именује га Савет безбедности ОУН. Управни одбор СИМ-а сачињавају релевантне земље, укључујући и Русију, али у њему потребну већину за доношење одлука има евроатлантски блок.
Пошто је окончан оружани сукоб, високи представник је стога лако постао средство нове, мирнодопске етапе, агресије на РС. Западу је било битно да успостави своје снажно војнополитичко, НВО и медијско присуство у Српској, али је у почетку избегавао конфронтације. Када је креирао оперативне могућности за натурање своје воље без употребе оружја, у децембру 1997. године, створени су и правни предуслови за суштинску окупацију БиХ. На Бонској конференцији СИМ-а, високом представнику дата су диктаторска овлашћења.
Под образложењем да народи БиХ не могу да се договоре око спровођења потребних реформи и пуне примене мировног споразума, он је добио право да намеће привремена решења (укључујући и промене устава, које не би, наводно, суштински измениле принципе Дејтона). Високи представник је стекао извршну, законодавну и судску власт – по узору на некадашње британске колонијалне гувернере – која је била изнад легално изабраних органа ентитета и БиХ. Ипак, без обзира на то што су створени правни и фактички основи за то, Запад ни тада није кренуо у офанзиву ради наметања озбиљније централизације БиХ. Док је на власти био Слободан Милошевић, Вашингтон и Брисел нису желели да отварају нове фронтове у РС, која би у то време имала снажну потпору Србије.

ОКУПАЦИОНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Ствари су у антидејтонском правцу форсирано кренуле почетком 21. века, пошто је у Србији успешно организована прва у низу „наранџастих револуција“. У БиХ је отпочела операција наметнутог трансформисања – те према изворним дејтонским аранжманима несумњиво постмодерне конфедерације (иако се због противљења муслиманске стране и њених страних ментора она формално не спомиње) – у неки вид лабаве федерације. Јасно, и то је босанско-херцеговачким муслиманима, који су такве процесе здушно подржавали, било представљено само као етапа на путу много озбиљније централизације БиХ.
Међутим, ни она у заокруженом виду није у интересу оних који стоје иза окупације БиХ. У тој земљи они желе полухаотично стање које њима омогућава арбитражу и трајно војнополитичко присуство. Током протекле деценије, Бања Лука се налазила под континуираним, већим или мањим притиском, да прихвати преношење дела ингеренција које припадају ентитетима на ниво заједничке органе БиХ, који немају капацитет да преузму дату власт. У почетку, уз помоћ бруталних претњи и смењивања државних функционера РС, нека решења тог типа наметнута су Српској. Међутим, од када је Додик учврстио своју власт, а глобални односи почели да се мењају на штету Запада, РС се одлучно одупрла даљој централизацији. Стала је на пут отимању овлашћења од ентитета, а високом представнику су постепено „скресана крила“, тако да он више није у ситуацији да посегне за свим оним овлашћењима која формално има. Тако је дошло до асиметричне институционалне парализе у БиХ. Док је РС очувала срж своје државности, други ентитет, који се није опирао туђинском мешетарењу, потонуо је у опште расуло.

[restrictedarea]

ВЕРБАЛНИ РАТ Сарајево и ОХР наизглед желе исто. Но, тако је само на површини. Док муслимански политичари робују илузији да БиХ могу да претворе у скоро унитарну државу под својом хегемонијом, странци, то би стално требало понављати, злоупотребљавају њихове нереалне жеље, са циљем да наметањем половичних и неодрживих „решења“ створе недоречен систем који може да функционише само уз њихово мешање. Тако обезбеђују себи сврху постојања, а НАТО-у балкански комад земље са којим може несметано да манипулише (скоро као са КиМ). Али, како год било, и Сарајеву и ОХР-у, Бања Лука је, како смо могли да видимо, „помрсила конце“. Отуда, сада има толико лажи, оптужби, па и претњи, усмерених ка државном врху РС.
Но, ни он, и то с правом, за такво понашање не остаје дужан. Примера ради, Додик је, у свом борбеном стилу, пре неки дан за окупационог гувернера рекао следеће:„Он је лажов који је направио институционалну кризу у БиХ, а затим манипулацијама и заменама теза је у свом извештају Савету безбедности УН Републику Српску оптужио за рушење Дејтона“. То је била реакција на вербалну „кап“ која је препунила кофу жучи шефа западне српске државе. Њу су представљале следеће Инцкове речи:„Изјаве које су долазиле од водећих политичких личности из РС, као и акције покренуте од тих истих људи како би се наставило с нагризањем надлежности саме државе, продубљују сумње у суштинску преданост политичког водства у РС према најосновнијим аспектима Дејтонског мировног споразума – суверенитета и територијалног интегритета БиХ“.

МУДРОСТ У НАЗНАКАМА Био нам симпатичан или не, Милорад Додик – односно подржавао неко у Сарајеву, па чак и у антисрпском НВО и политичком сектору у Београду, централизацију БиХ – једно су лична опредељења, а друго чињенице. Сада говоримо о њима. Неоспорна истина је да РС не негира дејтонске надлежности БиХ, односно не покушава да их узурпира. Све је обрнуто. Наводно у име БиХ, а заправо за свој рачун, то је чинила окупациона управа са ингеренцијама које припадају ентитетима. Стога, чврсто су утемељене речи председника РС, да је високи представник (генерално, а не само садашњи) „највећи кршитељ одредби Дејтонског мировног споразума“, те да су та кршења извршена на „криминалан и незаконит начин“ излажењем из оквира Анекса 10 Мировног споразума за БиХ.
Крајње је време да то схвате и муслимани у БиХ. Од наметање недемократске, неоколонијалне политичке праксе, они ништа не добијају, а губе и више од Срба који се копрцају колико год могу. Нико муслиманима неће дати централизовану Босну (и да којим случајем то може). Американцима и њиховим савезницима не одговара таква муслиманска држава у центру Балкана. Њима су потребне контролисане тензије и нетранспарентна решења, која када неко у Пентагону притисне „дугме“ имају потенцијал да изазову локалну или регионалну експлозију.
То важи и за КиМ, но тамошњи Арбанаси су још у фази националне опијености, па ни најмање нису у стању да схвате куда их гурају наводни пријатељи. Опет, у БиХ има неких назнака да су бар поједини муслимански политичари, макар из лично-партијских разлога, почели да преиспитују улоге које су им од стране НАТО режисера додељене. Додуше, за сада сви охрабрујући потези имају тек тактичку димензију, док опстаје стратешки контекст који подразумева муслиманско робовање централистичким илузијама, и на тим основама свађање са Србима. Ипак, бар у назнакама, нешто се на позитиван начин мења.

ПОЧЕТАК КРАЈА ИЛУЗИЈА? Неко време је вођство СДА показивало више разума када се ради о односу према РС и Србији, док је бакљу унитаристичке острашћености носио Златко Лагумџија. Сада је, вероватно такође из утилитарних, а не начелних мотива (али тако неретко почиње и истинско освешћивање), спремност за сарадњу са Србима показао, у протеклом периоду политички ослабљени, поменути предводник Социјалдемократске партије БиХ. А да би ефекти од тога били озбиљни и дуготрајни, како с правом констатује, вероватно најдинамији члан Додиковог тима, министарка за економију и регионалну сарадњу РС Жељка Цвијановић – било би корисно да српски и муслимански „лидери усвоје принципе механизма координације како би радни тим састављен од представника различитих нивоа власти могао на основу њих да израђује систем координације у БиХ“.
С друге стране, Бакир Изетбеговић – потпредседник СДА и муслимански члан Председништва БиХ – сада на себе преузима улогу онога ко ударнички бљује ватру на Србе. Укратко, бура унитаристичких емоција и даље асиметрично бесни, али је њен интензитет ипак мањи него пре пет-шест година. То одражава добар тренд, али ипак има још превише антидејтонских (и антисрпских) испада. Они су политички разумљиви, али нису мудри са становишта заједнице коју горе наведени политичари представљају.
Муслиманима неће бити добро ако наставе да се свађају са Србима, односно да за рачун евроатлантских центара моћи (у опадању) обављају функцију балканске монете за поткусуривање. Странци им са Запада никакву срећу нису донели ни док је БиХ била под окупацијом Аустроугарске од 1878. до 1918. године, ни током Другог светског рата, ни када су их почетком деведесетих и у наредним годинама хушкали против Срба. Неће им донети на дар ишта добро ни у будућности. Ако то не схвате остаће дуго под туђим протекторатом, без икакве могућности да одлучују о својој судбини. Срби у РС добро знају ко је ко у свету, и шта стране силе желе на Балкану, односно спремни су да без устручавања бране своје виталне националне интересе и тако умање штету изазвану иностраним присуством у БиХ. Муслимани и даље лутају ко гуске у магли сатканој од илузија и због тога плаћају највећи цех хаотичног стања у БиХ.

АУТЕНТИЧНИ ДИЈАЛОГ Шта је решење? Само аутентични дијалог конститутивних заједница БиХ, а пре свега православних Срба и босанско-херцеговачких муслимана. Нужно је да се неусиљено прича како да се нађе модел успешног функционисања БиХ, засноване на аутентичним дејтонским принципима. Што пре муслимани схвате да Срби испод тога неће ићи, биће им боље и отвориће се простор за разне остварљиве комбинације.
Никоме никада није било добро док му је страна рука – и то она што већ вековима оставља крваве бразде широм света – кројила судбину. Нова епизода неоколонијалног безобразлука иза којег стоји Инцко, ваљало би да на то подсете политичаре свих конститутивних заједница БиХ. После таквих почетних потеза, по правилу, уследе нове компликације, које скупо плате сви који живе у Босни и Херцеговини, док на њима, на баналном нивоу, профитирају они што за закувавање садржаја „босанског лонца“ примају месечно по 20 хиљада евра, односно у геополитичким оквирима силе којима је задња брига мир и развој Балкана и других периферних облати које експлоатишу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Dodiku se mora priznati izuzetno snalaženje i doslednost na vetrometini u kojoj se našla Rep. Srpska. Imajući u vidu da Zapad ne poštuje ni svoje predloge i potpise, potrebno je puno hrabrosti suprotstaviti se novoj hegemoniji i pritiscima. Jedino, ako smem primetiti, kakve je on imao dodirne tačke sa bivšim predsednikom Srbije, jer Dodik ozbiljnije shvata entitet nego bivši državu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *