Почетна / Друштво / Енглеска је бука преголема

Енглеска је бука преголема

Пише Миодраг Зарковић

У правој рововској борби проистеклој из инцидената на фудбалској утакмици Србије и Енглеске у Крушевцу, потпуно је запостављено питање одговорности гостујућих играча, иако је крушевачка полиција поднела кривичну пријаву против неких од њих и тако шокирала острвску јавност

Неприпитомљена каквом сарадњом са, на пример, Хашким трибуналом, енглеска јавност била је потпуно затечена, малтене нокаутирана, када је крушевачка полиција протеклог уторка, 29. октобра, поднела кривичну пријаву против два играча и једног помоћног тренера младе енглеске фудбалске репрезентације. Запрепашћеност Енглеза била је толика да су напрасно изгубили било какву жељу да ишта говоре на тему већ нашироко познатих инцидената у Крушевцу, иако су се до тада били безмало утркивали ко ће снажнију и очигледнију вербалну паљбу да оспе по Србији и Србима. А лондонска гласила су, чак, наједном почела да пребирају законе и утврђују да ли њихов правни поредак дозвољава изручење енглеских, тј. британских држављана Србији.
„Фудбалски савез ће припремити жестоку одбрану играча и тренера младе енглеске репрезентације против којих је српска полиција поднела пријаву у уторак, после расистичке кавге која је обележила утакмицу у Крушевцу, одиграну у оквиру баража за Европско првенство 2013“, стоји у првој, нескривено изазивачкој реченици чланка у лондонском „Телеграфу“, објављеног протекле среде, 31. октобра, дан пошто је објављено да је крушевачка полиција упослила тужилаштво поменутом пријавом.
Одмах затим пише:
„Пријава је отворила могућност да енглески играчи и званичници буду затворени у Србији.“
У истом чланку преноси се и како су енглески фудбалски челници примили вест из Србије: „Високи званичници Фудбалског савеза су, колико се може разумети, затечени и разгневљени овом пријавом, којом су обухваћена два неименована енглеска играча и један помоћни тренер“. Надаље се разматрају правне последице – нарочито се наглашава чињеница да се оптужени излажу и могућој затворској казни, уколико буду осуђени – а, као што је већ напоменуто горе, обраћа се пажња и на могућност изручења, пошто Велика Британија „тренутно има“ споразум са Србијом који допушта такав развој догађаја.

НАГЛА ТИШИНА Делује скоро нестварно то што се ни у „Телеграфу“, ни у осталим острвским гласилима (а сва су гласила вест о подношењу кривичне пријаве у Крушевцу објавила као ударну), није огласио неко од фудбалских, спортских или барем државних званичника, којима је у претходне две недеље крушевачки сукоб био једна од омиљених тема. Чак је и Дејвид Камерон, премијер Велике Британије, остао без коментара, иако је десетак дана раније врло спремно узео учешће у држању противрасистичких лекција Србији и Србима.
У првом таласу реаговања на вест о подношењу кривичне пријаве, енглески медији преносили су, боље рећи препричавали, искључиво речи неименованих званичника. Нико није желео именом и презименом да изнесе било какав став, пошто, наводно, ни Фудбалски савез Енглеске није био још званично обавештен о подношењу кривичне пријаве. Поређења ради, само две недеље раније су од јутра до мрака испирали уста „расизмом“ којем је, како су тврдили, био у Крушевцу изложен део њихове репрезентације, иако ни тада нису имали никакву званичну потврду да је расистичких увреда према тамнопутим Енглезима уопште било; штавише, та потврда изостаје до дана данашњег, с обзиром на то да службени делегат УЕФА на спорној утакмици није у свом извештају ни споменуо било какве увреде на расној основи, тако да као једини „докази“ да се крушевачка публика понашала расистички остају изјаве појединих енглеских играча и тренера.
Такође, може бити необично и то што се нико није досетио да посаветује енглеске фудбалере да, као крајњу меру, у случају по њих неповољног исхода затраже азил у еквадорској амбасади. То је ипак помогло Џулијану Асанжу, чије перипетије уопште нису толико различите од ових на које енглески медији упозоравају фудбалере и тамошњу јавност. Асанж није британски, али јесте аустралијски држављанин, а Аустралија јесте члан Комонвелта, што ће рећи да Асанж није баш странац у Енглеској; а ипак, када је Шведска затражила да јој Асанж буде изручен не би ли га испитала о наводним силовањима за које га терете две Швеђанке, британске власти нису имале ни трунку разумевања за Асанжову бојазан да ће га Стокхолм проследити Сједињеним Државама, где је већ био оцењен као државни непријатељ; пошто је био исцрпео све правне поступке којима би спречио сопствено изручење Шведској/Америци, Асанж је на крају нашао уточиште у еквадорској амбасади у Лондону, одакле до данас – а од тада прошло је четири и по месеца – није ни крочио.

АСАНЖ И ГАНИЋ Енглески фудбалери се, истина, не терете да су икога у Крушевцу силовали, већ им крушевачка полиција приписује кривицу за насилничко понашање на спортској приредби. Али, са друге стране, не постоји ни најмања опасност да енглески фудбалери, уколико буду приморани да се појаве пред судом у Крушевцу, заврше у некој трећој земљи која им прети доживотном робијом или чак смртном казном. Енглеским фудбалерима, дакле, судбина је далеко наклоњенија него што је била према Џулијану Асанжу у сличним околностима. Да ли се, стога, може очекивати да британске власти буду у овом случају једнако спремне на сарадњу са српским правосуђем и на излажење у сусрет српском тужилаштву, као што су у Асанжовом случају биле ванредно предусретљиве према шведским истражним и правосудним телима?

Сва је прилика, нажалост, да одговор на ово питање никада нећемо сазнати. На такав закључак упућују досадашња искуства у вези са покушајима Србије да равноправно учествује у међународним споровима: ем су ти покушаји листом неуспели, ем су били вођени малодушно, безвољно и уз озбиљна ометања са наше стране.
Довољно је присетити се само случаја Ејупа Ганића, који је почетком марта 2010. ухапшен управо у Лондону, по тада већ скоро потпуно заборављеној потерници српског МУП-а, као и килаве реакције државних органа (понајпре Тужилаштва за ратне злочине, тј. главног тужиоца Владимира Вукчевића и његовог најближег сарадника Бруна Векарића), те свесрдне помоћи Ганићу из самог Београда (Соња Бисерко је, примера ради, одјурила у Лондон да сведочи како Ганић сигурно не би имао поштено и непристрасно суђење у Србији), па до коначне одлуке енглеских власти да Ганића пусте на слободу и не изруче га Србији, зато што се суштински слажу са Соњом Бисерко.
Тада се, у случају Ганића, радило о страном држављанину, чије су руке крваве до рамена. Сада се, у случају енглеских фудбалера, ради о надобудним клинцима који су уз то и британски држављани, па још и даровити спортисти, репрезентативци своје земље. Само би идиот могао да очекује да ће енглески фудбалери бити доступни српским истражним или правосудним органима. А још већи идиот био би потребан за уверење да ће Србија жестоко захтевати од британских власти да сви учесници у крушевачким инцидентима буду суочени са истоветним мерилима и подједнаким третманом.

А ИНДИЈАНЦИ? Српска страна у целом овом замешатељству око инцидената у Крушевцу, нажалост, већ је показала да ће се држати онако како се од ње, посрнуле и понижене, може и очекивати. Као што је свако са иоле разборитости могао да претпостави, то држање српске стране и јесте и остаће сасвим супротно од држања енглеске.
Кренимо најпре од незваничних заступника српске стране, тј. од бројних српских интернет корисника који су заподенули расправе са енглеским колегама, по форумима, али и званичним сајтовима енглеских медија. Можда су намере тих наших самониклих заступника биле часне, али је њихов учинак више него мршав, а понегде чак и штетан. Надмоћна већина тих интернет заступника је на оптужбе енглеских званичника да су у Крушевцу били изложени расистичким насртајима и увредама лакомислено одговарала да у Србији нема расизма – зато што нема ни других раса! Вероватно и не схватајући шири значај онога што поручују, убише се ови „незнани јунаци“ да појасне енглеској јавности како црнаца једва да има и у космополитском велеграду Београду, а камоли у провинцијалној забити као што је Крушевац. Један од таквих интернет корисника је у подужем коментару на једном од енглеских сајтова сликовито описао да по Београду човек може данима да шета, а да не сретне ниједног црнца, док у Крушевцу то исто може да траје недељама, па и месецима. А пошто нема црнаца, онда не може бити ни мржње према црнцима.
(„Инвентивнији“ међу оваквим српским „адвокатима“ отишли су чак дотле да, на неки изопачен начин, теше Енглезе како то што се њима десило у Крушевцу није ништа страшно у поређењу са оним како се у Србији проводе хрватски или албански колективи, па да зато Енглези и не би требало да се љуте)!
Отужно је то сведочанство потпуној обамрлости најширих слојева српског друштва, нарочито обамрлости у смислу самоодбране, па чак и препознавања потребе за самоодбраном. Осим што посредно потврђује оптужбе енглеских клеветника – јер, ето, испада да Срби нису расисти само када немају пред очима припаднике других раса – оваква „одбрана“ је дубоко нетачна. Најпре, у српском спорту, па и фудбалу, тамнопути спортисти одавно нису незамислива појава, али се не памти да је неко од њих имао некакве невоље на расној основи. Такође, црнци нису никаква „музејска реткост“ у Србији још од доба поноса Покретом несврстаних, када је у наше градове почео да се слива не баш занемарљив број тамнопутих студената из Африке; не памти се да су ти студенти – чије је понашање, колико сећање сеже, увек било неупоредиво пристојније од понашања разуларених енглеских фудбалера – у Београду и другим универзитетским средиштима по Србији наилазили на какву одбојност подстакнуту расизмом. (Изузимајући, наравно, срамотни прошлогодишњи испад председника ЛДП-а Чедомира Јовановића, када је у Народној скупштини Африканце уопштено назвао „канибалима“, што је недопустиво, расистичко и увредљиво уопштавање). На крају, црнци нису једина другачија раса на коју се може наићи у српским градовима и варошима. Од раних деведесетих наовамо, у Србији постоји веома бројна кинеска заједница (као да ишта кинеско па може да буде нешто друго него бројно!), али, као и у случају афричких студената, нити гости из Кине изазивају српске домаћине, нити српски домаћини загорчавају живот кинеским гостима.
Што се црвене расе тиче, њих заиста уопште нема у Србији. Овде су Индијанци, по свој прилици, још малобројнији него у Северној Америци, где их је, после свирепог истребљења које су тамо над њима извели западноевропски насељеници пристигли за Кристофором Колумбом, остало довољно тек за неколико резервата.

НЕДОСТОЈНЕ ПРИДИКЕ НИНКОВИЋУ Мањак расизма у Србији, дакле, нетачно је и несврсисходно објашњавати мањком раса. Још је, међутим, погубније радити оно што су урадили српски фудбалски званичници, који су на острашћене јавне нападе са Острва одговорили само једним снимком постављеним на „Ју тјубу“, док су потпуно занемарили сарадњу са овдашњим гласилима, а нису ни покушали да мобилишу васколику овдашњу јавност у одбрану најдаровитијих српских фудбалера.
Искрено, просечан гледалац у Србији мора да има извесног разумевања за то што је Фудбалски савез Србије снимак, који најбоље показује колико су притужбе енглеских фудбалера на „расистичку“ публику у Крушевцу неосноване, окачио на „Ју тјуб“. Коме па да га пошаље? РТС-у? Том противнационалном „Јавном сервису европске Србије“, чијим Управним одбором председава осведочени и наглашени англофил Слободан Марковић? Тој телевизији на којој су, поређења ради, данима покушавали да сакрију још један врло занимљив снимак, онај из Прага – где се види како Мадлен Олбрајт хистерише на чешке просрпске активисте који су је подсетили на њене злочине по Косову и Метохији – да би га на крају приказали тек у поноћном „Дневнику“?
Или је можда требало да га пошаљу на Б92?!
Наравно да је „Ју тјуб“ једини преостали јавни сервис националне Србије, због чега одлука српских фудбалских званичника да прву линију одбране поставе на „Ју тјубу“ никако није неразумљива. Али, то никако не значи да је та прва линија одбране и довољна, као што изгледа сматрају у нашем фудбалском савезу. Овако како су енглески фудбалски оци реаговали на сам наговештај да ће неко од њихових играча и тренера бити позван на одговорност – а, да цитирамо још једном „Телеграф“, поручили су да ће одбрана бити жестока – тако је морао да се држи и Фудбалски савез Србије. ФСС је био обавезан да узме у жестоку, најжешћу могућу заштиту, сваког од играча, а нарочито Николу Нинковића, момка који је први одреаговао на безобразлук енглеског вршњака Денија Роуза, чије је изругивање публици на крају крушевачког меча и покренуло физичке сукобе.
Нинковић је из Србије морао да добије подршку много одлучнију од подршке коју је Роузу пружила Енглеска. Нинковић је, наиме, можда и први српски јавни делатник у протеклих 12 година који се толико искрено и непрорачунато успротивио енглеској/британској колонијалној дрскости. Да се не лажемо, све чињенице везане за спорну утакмицу, када се сагледају хладне главе, упућују на закључак да је те вечери најпроблематичније било понашање енглеских фудбалера, Денија Роуза нарочито. Гледалиште им јесте звиждало, али то је одвајкада прихваћен начин одмагања противничкој екипи; није их гледалиште вређало ни на каквој, па ни на расистичкој основи; Роуз је, свеједно, на самом крају утакмице, упутио публици погрдне, простачке и изазивачке гестове. Управо је тај, Роузов поступак, нешто што упадљиво искаче из уобичајених фудбалских искустава, па и побија Роузове тврдње: гостујући фудбалери никада не би смели да изазивају домаће навијаче, као што то малтене никада и не раде, а нарочито не ако су окружени „непријатељском“ и „ратоборном“ публиком, као што Енглези тврде да у Крушевцу јесу били.
И Нинковић је одмах узвратио на Роузов безобразлук тако што га је физички изазивао, не дозвољавајући Енглезу да даље вређа своје домаћине. Није Нинковић, дакле, ударио Роуза, него га је одгурнуо и испрсио се испред њега, захтевајући на тај начин од Енглеза да сав свој бес усмери ка њему, Нинковићу, уместо ка публици.
Да ли је Нинковић у том часу био свестан шта ће се све касније обрушити на њега или не, чак је и небитно, јер то што је урадио јесте био храбар чин. Зато је Нинковић најмање заслужио да му јавне придике држе одрасли људи, који никада у свом јавном деловању нису учинили ништа ни приближно храбро и ни приближно пожртвовано овоме што је у Крушевцу учинио Нинковић, већ су, напротив, вазда били спремни једино да послушно следе надређене и моћнике. На његову жалост, а можда и на жалост српског спорта, и свакако на штету српске јавности, Нинковић је од крушевачких инцидената наовамо изложен управо поплави таквих недоличних и недостојних придика. И не само придикама, већ је, заједно са Огњеном Мудринским, још једним даровитим фудбалером из исте репрезентативне селекције, кажњен једногодишњом забраном наступа у дресу са националним грбом.

КАЖИ ИМ, ДЕЛ ПЈЕРО! Питање је, дабоме, да ли би српска јавност уопште била спремна да је ико, па и ФСС, мобилише у одбрану било чега националног. Судећи по извештавању већине београдских гласила, то би ишло јако тешко. Београдски новинари, дубински издресирани за време режима Бориса Тадића – који је, да се подсетимо, много волео да се обрачунава са „хулиганима“ и „насилницима“, и у тим обрачунима није допуштао заробљенике; видети под „случај Брис Татон“, на пример – као да су једва дочекали да поново потегну углачане матрице и шаблоне о српском друштву које се угиба под теретом екстремиста, националиста, а сада и расиста. Врло је могуће, према томе, да никакав позив ФСС-а на заједничку одбрану српских фудбалера не би наишао на достојан одзив, али поразно је што ФСС ништа слично није ни покушао.
Срећом, Нинковић, Мудрински и остали младићи који нису били спремни да трпе увреде надобудних енглеских вршњака, имају на кога да се угледају. Не на некога од фудбалских радника у Србији, нити на најутицајније српске медије, нити на српског кошаркаша Марка Јарића, који је још нашао за сходно да се преко друштвених мрежа солидарише са енглеским играчима, иако је по тим његовим порукама очигледно да појма нема о томе шта се заиста десило у Крушевцу (прикладно је и „награђен“: енглески медији су погрешно протумачили његово солидарисање, вероватно због нетачног превода његових речи, па су и по њему осули дрвље и камење). Млади српски фудбалери могу да се угледају на чувеног италијанског играча Алесандра дел Пјера.
Свега неколико дана пре крушевачких инцидената, Дел Пјеро је дао интервју италијанском спортском листу „Газета дело спорт“, у којем је појаснио због чега је летос, када је после 19 година одлазио из торинског „Јувентуса“, одбио понуду енглеског „Ливерпула“ и уместо на Острву наставио каријеру у Аустралији.
„Сетио сам се онога што се догодило на ‘Хејселу’“, одговорио је Дел Пјеро.
Дел Пјеро, дакле, памти трагедију на бриселском стадиону из 1985. године, када су на финалној утакмици Купа шампиона између „Јувентуса“ и „Ливерпула“ енглески хулигани изазвали тешке нереде, у којима је страдало 39 особа. Енглези би је, судећи по њиховом понашању у вези са крушевачким инцидентима, врло радо заборавили, јер очигледно сматрају да су своје грехе окајали.
Да ли ће ту бриселску, али и многе друге трагедије из ближе и даље прошлости које су енглески хулигани изазвали, памтити и челници УЕФА, који ће 22. новембра донети одлуку о казнама за инциденте у Крушевцу, немогуће је предвидети. Много би, међутим, ради праведног исхода било важније да европски фудбалски оци имају на уму да то што енглески фудбал можда и јесте успео да окаје грехе прошлости, не даје за право новим нараштајима енглеских фудбалера да некажњено пролазе са новим гресима, попут овог у Крушевцу.

НАПОМЕНА: Уочи самог одласка овог броја „Печата“ у штампу – дакле, пошто је овај текст већ био написан и графички сложен – агенције су објавиле да је Више јавно тужилаштво у Крушевцу поднело оптужни предлог против четири српска фудбалера (Чаушића, Деспотовића, Мудринског и Кировског) и кондиционог тренера репрезентације Милутиновића, док ће кривичне пријаве против енглеских играча Кокера и Инса и њиховог помоћног тренера Виглија бити прослеђене енглеском тужилаштву.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *