ЏОН ЛОКЛАНД, историчар: КРИВИЧНИ ТРИБУНАЛИ ЛОБИРАЈУ ЗА РАТ

Разговарала Биљана Ђоровић

Да ли на питање – „Зашто је у Србији сакривено да је Слободан Милошевић ослобођен оптужбе за геноцид“, исправан одговор гласи: зато што је реч о суштинском питању у времену у којем је велеиздаја постала најуноснији бизнис?

У светлу најновијих демонстрација хашког гажења права и елементарних принципа праведности, оличених у ослобађајућим пресудама Готовини и Маркачу, читаоце „Печата“ упознајемо са аргументацијом коју је у свом тексту „Лажи самовољника“, објављеном у британском „Гардијану“ 2007. године изложио Џон Локланд, само неколико дана пошто је Међународни суд правде пресудио да Србија није одговорна за масакр у Сребреници. Слободан Милошевић је увек тврдио да ни Југославија, ни Србија нису имали команду над војском босанских Срба, што је Међународни суд правде у Хагу и потврдио. На анализу Џона Локланда, која је показала да је оваквом пресудом Међународног суда у Хагу Слободан Милошевић постхумно ослобођен, указао је пуковник, проф. др Светозар Радишић у својој анализи објављеној недавно на интернет порталу „Вести“ под насловом: „Зашто је у Србији сакривено да је Слободан Милошевић ослобођен оптужбе“. Зашто? Реч је о суштинском питању у времену у којем је велеиздаја постала најуноснији бизнис.
Џон Локланд, професор на „Сорбони“ и Институту за политичке науке у Паризу. Постдокторат је урадио на тему: „Суверенитет у међународним односима“. Од 2008. директор је студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу, а члан је и истраживачког Центра за историју Централне Европе на „Сорбони“.

Ваша аргументација којом сте још 2007. године утврдили да је пресудом Међународног суда правде у Хагу, по којој СР Југославија и Србија нису биле одговорне за дешавања у Босни и Херцеговини 1995, Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужби којима га је теретило тужилаштво МКТЈ-а, веома је убедљива. Ви у својим студијама и текстовима правите велику разлику између Међународног суда правде и империјалних трибунала створених после 1999. године као легислативни стуб Новог светског поретка.
Ствар је, заправо, веома једноставна. Међународни суд правде одбацио је 2007. године тужбу за геноцид коју је Босна и Херцеговина поднела против СРЈ. Међународни суд правде је највиши правосудни орган Уједињених нација, то је суд са искуством од готово једног века и када кажем да има тако дуго искуство напомињем да, иако је овај суд успостављен од стране УН 1945. године, у питању је наследник првобитног Суда за међународну правду који је пак наследник Сталног суда за међународну правду (Permanent Court of International Justice), успостављеног 1922. под ингеренцијом Лиге народа. То је, дакле суд, са дугом и значајном правном традицијом и представља несумњив ауторитет у области права и правних питања у међународном систему. Реч је, дакле, о респектабилном суду који се у том смислу разликује од савремених кривичних трибунала, основаних крајем прошлог века попут Међународног кривичног трибунала за Југославију, па чак и Међународног кривичног суда (ICC), основаног 2002. године, који, као што знамо, није био подржан од стране свих земаља на свету. И када је 2007. Међународни суд правде донео своју пресуду поводом тврдње БиХ да је Aрмија босанских Срба деловала на основу налога које је добијала из Београда, те да су стога, Београд, СР Југославија и Србија, одговорни за наводни геноцид у Босни из 1995. године. Међународни суд правде је закључио да на основу доказа који су му предати, акт геноцида не може да буде приписан Србији, да није утврђено да су масакри почињени под инструкцијама или командом Србије, као и да Србија није имала ефективну контролу над наведеним операцијама. То је био разлог због коjег сам рекао да је Слободан Милошевић ослобођен оптужбе. Суђење Слободану Милошевићу, сетимо се, састојало се од три оптужнице: једне за Косово, једне за Хрватску и једне за Босну. Ове три оптужнице обједињене су у једну на овом монструозном суђењу, али, разуме се, радило се о три одвојене оптужнице. Најозбиљније оптужбе које су подигнуте против Милошевића садржао је босански део оптужнице и то је била оптужба за геноцид, јасно – поводом Сребренице. И, када је Међународни суд правде донео своју пресуду, јасно је да је њоме ослободио Милошевића, јер је његова одговорност за геноцид била најважнија тачка оптужнице којом се тврдило да је он контролисао Армију босанских Срба.

 

Оптужнице против Милошевића од стране Босне и Хрватске припремале су се током 2001. године: две године после оптужнице коју је против њега поднео Хашки трибунал. У својој књизи „Травестија“ објашњавате значај ове чињенице за разумевање процеса који је вођен против Слободана Милошевића. Подсетимо наше читаоце на правац анализе који износите у овој књизи.
Као што сте рекли: оптужнице против Милошевића од стране Хрватске и Босне подигнуте су октобра 2001. године, пошто је Милошевић у јуну испоручен Хагу и више од две године од како је првобитна оптужница подигнута против њега за Косово, што се догодило током бомбардовања СР Југославије, маја 1999. НАТО је почео са бомбардовањем Југославије под изговором да је Милошевић починио геноцид над Албанцима на Косову, МКТЈ је подигао оптужницу и убрзо када је окупирано Косово од стране НАТО-а, после јуна 1999, дошло се до неоспорног закључка да су јавне тврдње којима је правдана агресија биле чиста пропаганда. Од октобра ове исте године новинари су писали о томе и био сам један од првих који су то учинили на енглеском језику. Написао сам серију чланака за „Спектатор“, стављајући акценат на то да је форензичарски тим који је био послат на Косово и којем је било речено да је у питању огромна масовна гробница у Рачку, и да је на стотине лешева разбацано свуда унаоколо, вратио многе од својих чланова кућама јер се испоставило да за њих нема никаквог посла. Веома брзо је постало јасно да је НАТО лагао и претеривао у својим извештајима. Можда би ваши читаоци волели да знају да је још један новинар кога ја нисам познавао истраживао ову ствар сасвим независно од мене. У питању је професионални новинар чије је убиство пред камерама шокирало свет: Данијел Перл који је 1. фебруара 2002. године декапитиран у Пакистану пред камерама од стране исламског фундаменталисте Ахмеда Омара Саеда Шеика, британског држављанина пакистанског порекла. Перл је извештавао за „Волстрит журнал“ и наши извештаји са Косова били су поразни за НАТО машинерију лажи. Ми смо показали да су приче о масовним гробницама на Косову биле – пука измишљотина. Извештаји са лица места, којима је откривена превара, доспели су до канцеларије тужилаштва у Хагу и они су се суочили са проблемом, будући да је сада било јасно да су своју оптужницу засновали на пропаганди НАТО-а. И као што сам показао у књизи „Травестија“, канцеларија тужилаштва је веома отворено признала да су информације добијали од западних обавештајних служби, једном речју од истих оних људи који су смишљали пропаганду. И они су имали дилему: да ли да наставе по постојећој оптужници и тако ризикују да Милошевић избегне казну, будући да је оптужница подигнута на основу лажних премиса. И ваши читаоци ће се сетити да иако је НАТО тврдио да је на Косову почињен геноцид, да је Тони Блер, на пример, тврдио да је на Косову извршен геноцид, Хашки трибунал није никада ни подигао оптужницу за геноцид на Косову.

Како показујете у својој књизи „Травестија“ накнадне оптужнице против Милошевића подигнуте су како би прикриле празнине које су се са свих страна показивале у оптужници за Косово.
Да. Хашки трибунал се нашао у великом проблему: ето сада имају најгорег злочинца на свету после Хитлера у свом затвору, а доспели су у велику опасност да таквог „монструма“ не могу да осуде осим за тек неколико мањих злочина почињених од стране српских војника или полицајаца на Косову. И због тога су, две године касније подигли још две оптужнице: за Хрватску и Босну. Шест година пошто се рат у Хрватској завршио (1995) и десет година пошто су се наводни главни злочини у Хрватској одиграли (1991), Хашки трибунал подиже оптужницу против Милошевића. Дакле, требало им је веома, веома много времена да оптужницу подигну, што веома јасно показује да је Хашки трибунал прибегао овом решењу како би избегао да Милошевића ослободи оптужнице или осуди за мања кривична дела.

Када је Међународни суд правде пресудио да се Милошевићу не може приписати ни геноцид у Босни, да није утврђено да су масакри почињени под инструкцијама или командом Србије, као и да Србија није имала ефективну контролу над наведеним операцијама, Милошевић је ослобођен и те оптужбе. Да ли је Хашки трибунал, после овакве пресуде Међународног суда правде, по вашем мишљењу, морао да реагује и да постхумно ослободи Милошевића оптужнице?
Одлуке Међународног суда правде немају утицај на рад Хашког трибунала. Нажалост, и сам Међународни суд правде је у почетку поступао на основу пресуда које је донео Хашки трибунал када је Сребреница у питању. Он је био у обавези да потврди или у најмању руку прихвати ове пресуде. Међународни суд правде нема моћ да одбије пресуде или поништи оптужнице које су у јурисдикцији других судова. Систем Уједињених нација није светска влада са врховним судом и иако је Међународни суд правде врховни ауторитет, он није и врховна власт. Међународни суд правде нема никаву обавезујућу моћ над државама. Нема наднационалне власти у систему УН, осим када су у питању ови нови кривични трибунали који су оформљени и представљају девијацију у систему УН.

Због чега ваши увиди које сте изнели у тексту „Лажи самовољника“, показујући да је Милошевић ослобођен оптужбе, нису посматрани и доживљени на исти начин од стране светских, као ни српских правника, државника, политичара, новинара?
То је веома добро питање, јер је било веома једноставно и логично извести овакав закључак. Када кажем да је Милошевић постхумно ослобођен оптужби Хашког трибунала, извлачим закључак који је логичан, без обзира на то што Међународни суд правде није кривични суд и што је у питању цивилна тужба БиХ против СР Југославије и без обзира на то да ли се име Слободана Милошевића помињало или не у тој оптужници, зато што је Милошевић био лидер државе оптужене за геноцид. Милошевић је, дакле, овом пресудом Међународног суда правде ослобођен оптужби.

Међународни кривични трибунали играју важну улогу у успостављању Новог светског поретка, продужену руку НАТО-а и колонизатора планете. Да ли су они одговорни за перманентно вршење злочина против мира?
Апсолутно. И у књизи „Травестија“, као и на бројним другим местима показујем да су новопокренути међународни трибунали, па и Међународни кривични суд ефективно радили као подршка за рат. То можемо видети на примеру агресије на Југославију 1999. године, као и у нападу на Либију 2011. године. У оба случаја трибунали су подигли оптужнице против председника државе, земље је напао НАТО и ови судови су обезбедили судско покриће за војни напад на ове земље. То је веома узнемиравајуће и нелегално у контексту важећег међународног права. По међународном праву, како сугеришете својим питањем, агресије које ови судови подржавају одговарају концепту злочина против мира, јасно формулисаном у Нирнбергу и уцртаном у Повељу УН, али не и у повеље судова попут МКТЈ-а и ефективно одсутним из Повеље Међународног кривичног суда који додуше садржи једну референцу о агресији као злочину, али се њоме не обезбеђује јурисдикција овог суда у вези са тим питањем. Дакле, ови нови судови представљају инверзију, извртање на главу судске структуре која је створена у Нирнбергу и уграђена у УН.

Да ли људи у Европи верују овим судовима? Да ли је идеал праведности данас конститутиван за човека Запада?
Бројни су они који верују овим судовима. Они верују да би зли дикатори у тим земљама требало да буду кажњени, као и да земље које повреде људска права морају да буду нападнуте.

Да ли је такав однос према овим судовима последица деловања медија?
Да, углавном медија, али је томе допринела и чињеница да у Европској унији није било одавно рата, тако да рат није у њиховом искуству, у њиховом сећању. Они не могу да схвате како је то бити у рату и верују пропаганди која им говори да су у питању хируршки прецизни удари; медији не приказују страдања и патње оних које заштитници „угрожених“ нападају, тако да већина подржава и империјалне ратове и судове.

Ви сте аутор књиге „Историја политичких суђења“ у којој сте једно поглавље посветили Трибуналу за Руанду, у вези са којом су сви сектори естаблишмента Запада следили пропагандну линију која је потпуно изврнула истину и жртве прогласила кривим, а агресора невиним, тако да су Пол Кагаме и ПРФ Тутсија, главни кривци за стравична проливања крви 1994. године и највећа страдања у свету у протекле две деценије, остали некажњени. Какво је место Руанде у историји политичких суђења?
У питању је случај у много чему другачији од Трибунала за Југославију, али неке сличности постоје. Трибунал за Руанду је следио америчку политику у чијем је интересу било да инсталира владу Тутсија у Руанди и могао бих много тога да кажем у вези са геополитичком позадином која је довела до ових дешавања. Ради се о рату у области Великих језера и страшној трагедији која се догодила 1994.године. Трибунал за Руанду је био чак и више пристрасан и контролисан него што је то био Трибунал за Југославију који је ипак процесуирао припаднике свих нација, премда су углавном само Срби проглашавани кривим. Агенда Трибунала за Руанду је била још гротескнија: није процесуиран ни један једини припадник Тутсија.

Да ли верујете да ће доћи дан када ће нека нова генерација правника разоткрити о каквим се монтираним процесима радило у контексту ових трибунала које можемо видети у континуитету са монструозним судовима који су доносили пресуде у мрачно време?
Да, заиста верујем да ће до тога једног дана доћи, а када ће то бити зависи од баланса политичке моћи, што је једна несрећна чињеница. Ми волимо да верујемо да су правници они који суде непристрасно, али то једноставно није истина. Право увек прати силу и право је израз моћи. Нека нова генерација правника ће открити сву монструозност рада ових судова онда и само ако се успостави равнотежа силе, и доминација Америке над међународним правним системом постане ствар прошлости. Тада ће људи поново открити класичне принципе међународног права, државног суверенитета и немешања у унутрашње послове суверених држава. Ми, упркос свему још увек живимо у униполарном свету или свету у којем је један исувише моћан пол оличен у САД-у и НАТО-у, и докле год су Америка и ЕУ спремни да плаћају правнике који производе овакав тип „права“, они ће га, нажалост, и производити.

Како ће се по вашој процени даље одвијати ситуација у свету?
Видљива је тенденција ка опадању америчке доминације. Азија се уздиже у економском и, у извесној мери, и војном смислу. Знамо да се Русија много више опире него што је то био случај у прошлости, али то је слаб напредак у односу на скалу проблема. Америка је у неким аспектива рањива и крхка, а то су, на пример, финасије, економија, но, у војном погледу она је веома моћна и идеолошки је веома моћна. И, верујем да ће бити потребно да прође још неко време како би се ствари фундаментално промениле.

А, да ли мислите да ће се променити.
Неминовно. Ништа није вечно и непроменљиво.