Почетна / Култура / Две балканске смрти човека

Две балканске смрти човека

Пише Владислав Панов

Смех на рачун смрти је привлачан обрачун са страхом од умирања. То је случај  и са филмом „Смрт човека на Балкану“, трећем редитељском остварењу Мирослава Момчиловића, тренутно актуелном у нашим биоскопима. Али права намера ауторова сасвим је другачија: он говори о смрти човека у човеку, наравно овдашњем, и тако се придружује зидарима србофобије свих земаља

Београдски режисер и сценариста Мирослав Момчиловић, сценариста за један део публике можда и култног филма „Кад порастем бићу кенгур“ и „Ивкове славе“, те комплетни аутор филмова „Седам и по“ и „Чекај ме ја сигурно нећу доћи“ је својим новим режисерско-сценаристичким подухватом, трећим у последњих шест година, што је за наше прилике одличан темпо, доспео до свог првог, за сада бар тако изгледа, великог биоскопског хита. Уз балканско црнило, с етикетом „мејд ин Србија“, које је ударнички, ашовима и багером, прикупио у црном антиљубавном филму „Чекај ме ја сигурно нећу доћи“, он је у најновијем наврату изношења балканског кала љубав заменио елементима трагикомедије, односно такозване црне комедије, па и комедије ситуације. Он је кроз „Смрт човека на Балкану“, народу инсталирао „огледало самоспознаје“ о нашој новокомпонованој постсоцијалистичкој стварности у којој више нема доброг комшије, бриге за ближњега, а још мање правих пријатеља у бетонским џунглама и даље, додуше, макар на први поглед, соцреалистичке структуре. У том његовом продукцијским микромаленом (уколико постане хит у биоскопима и заради неки већи новац могао би да постане наша „Вештица из Блера“, као дело које је у односу на уложено зарадило највише) остварењу све се дешава у једном стану, испред објектива статичне камере, током осамдесет минута „реалног времена“. Од тренутка када се пред интернет-камерицом убија композитор (Никола Којо) пред нама дефилује Момчиловићева балканска менажерија која је можда некоме и смешна, али којој, види се одмах, није толико до изазивања смеха већ до сасвим супротних емоција. Реч је о смишљеној провокацији овдашњег гледаоца и његовом приморавању да препозна свој чемерни свет, лоше људе око себе, безнадежни живот, туробну драму комшија које и не познаје и за које га није ни брига.

[restrictedarea]

Балкански стереотипи Момчиловићева намера није да буде ковачевићевски ингениозан у мешању балканског темперамента и драмске комедије, па ово сигурно никада неће доћи чак ни близу савршеној сатири на рачун овдашњег менталитета овековеченој у филмовима по штиву Душана Ковачевића „Ко то тамо пева“ или „Маратонци трче почасни круг“, али је, посебно у поређењу са овим другим, управо изношење прљавог веша из душа овдашњих људи преко спрдања на рачун смрти послужило да се измами по који осмех гледалаца. С друге стране, ово је такође један од филмова из наше новије продукције који најпре одговара на захтев онога што се претпоставља да је захтев стране публике и, пре свега, жирија светских фестивала. А то је негативни коментар на наш рачун у сваком погледу. Ликови Момчиловићевог филма су примитивци, углавном потпуно бездушни у односу према другима и њиховим мукама, лењи и неспособни, окупирани егоистичним поривима, нестручни, немарни, отуђени, асоцијални, склони, наравно, свим пороцима и манама балканског стереотипа. У најкраћем, у овом ћете филму, баш као и скоро свим другим који настају у српској кинематографији последње деценије, на силу препознавати све те стереотипе и пожељно их и сами прихватити као одредницу нашег бића која нас чини нижеразредним становницима „Старог континента“. А да је тема пун погодак и да су стереотипи опет испоручени на праву адресу говори податак да је филм већ приказан на бројним европским фестивалима и да је, укључујући и неколико наших на којима је претпремијерно летос приказиван, освојио, како поносно рекоше његови аутори, већ седамнаест награда – рекло би се, задатак обављен.

Експлоатација морално-социјалног суноврата Додуше, хумор донекле спасава ствар, па се уз овај филм не осећате баш толико лоше као што је случај са неким другим фестивалским стремљењима наших аутора. „Смрт човека на Балкану“ има добрих момената, одличних глумачких вињета и врло необичну стилску форму, те озбиљност која далеко надмашује једва десет радних дана снимања уложених у њега и скоро непостојећи буџет с којим је окончан. Момчиловић тренутно на све стране вербално испраћа своје дело причајући о људима овдашњим који су, како примећује, током последњих двадесетак година доживели катастрофално лошу трансформацију и сваковрсну деградацију. Он бар мисли, за разлику од бројних колега, да смо некада били бољи. У суштини тај драстични морално-социјални суноврат нашег света јесте био мотивација за настанак оваквог филма. Он претежно говори истину, али у том лудом смењивању свих нијанси људске безобзирности, па и зла, испред веб-камере самоубијеног композитора, није нешто што би требало да се прикаже као савремени српски стереотип. Можда је, ипак, тога доста. Можда је време да се створи мало прихватљивији калуп човека овдашњег. Уз овакву понуду модерног српског филма се прикладно надовезује надградња с оне стране гвоздене завесе која нас дели од „осталог нормалног света“. Па је тако постало подразумевајуће да је крволочни Србин сада најупотребљивији негативац у филмовима. Као што је, рецимо, случај у свуда у свету актуелном британском римејку култне ТВ серије из седамдесетих година прошлог века, „Свини“, у којем банду окрутних криминалаца предводи брутални кукавички убица Србин, сублимат свих ратних српских злочинаца заточених у Хагу, као и оних који су на несрећу поштеног света успели да остану на слободи. Уз наше филмове који издашно нуде подлогу у свеопштој изградњи србофобије, сва је прилика да ће представници наше мале земље заузети велико и врло важно место у галерији целулоидних негативаца сподоба светског филма. Двосмислени наслов Момчиловићевог филма (најпре смрт човека у човеку балканском, а онда и самог човека), као и све оно што је у њему приказао, макар и нехотично, пружа солидан прилог за још једну негативну презентацију Дивљег Балкана и његове неукротиве менажерије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *