Драган Ђилас и мултикомирање Србије

Пише Екипа „Печата“

У недељу, 25. новембра, Демократска странка одржала је (квази)изборну скупштину и, сходно претходном договору својих главешина који је изборност Скупштине обесмислио, за председника изабрала Драгана Ђиласа, за почасног председника Бориса Тадића, за потпредседнике Бојана Пајтића и још шест његових колега, за председника Политичког савета странке Драгољуба Мићуновића… Сходно програму нових демократа који је пре неколико месеци Ђиласу понудио Горан Весић („Ја знам да теби није лако да будеш левичар, јер си у души десничар и често због ефикасности реметиш процедуре, али сада нема друге… Хтео или не, бићеш лидер сиротиње, радника и сељака, обесправљеног народа који жели праведнији свет“), на Скупштини ДС-а могло је да се чује да „нудимо Србији нови споразум према којем ће сви бити вредновани према свом знању и резултатима и према којем ће се радити јавно. Никада нећемо мењати образ за џеп“ (Б. Пајтић), да „требало би живети за политику, а не од политике. Докле год неки мисле да је политика лукративна делатност, а не посао од ширег друштвеног значаја да се унапреди опште добро, не можемо рачунати на велике успехе“ (Д. Мићуновић), да – пазите сад ово – „нама идеја није профит, већ срећне породице које виде будућност у овој земљи за себе и своју децу“, како је то срочио Драган Ђилас.
Колико Драгану Ђиласу идеја уопште није лични профит, већ му је идеал опште добро, сведочи „Печатова“ анализа његове медијске империје.

На једном од сајтова пословног система МУЛТИКОМ Драгана Ђиласа стоји слика девојке која носи мајицу са натписом „МУЛТИКОМирање“; бољи опис те елите, која свесрдно ради на комирању и затирању српске јавности, тешко да је могао да се пронађе. Феномен српског медијског монопола је толико комплексан, повезан са електронским медијима и политиком, да се опасно ближи својеврсном perpetuum mobille, јер то и јесте машина која саму себе погони, ради и води, а да нико не зна где…
Када пажљиво прегледамо табелу коју објављујемо, прво што ћемо помислити, то је да се варају сви који кажу да Србија није инвестициона земља дембелија. Међутим, оно што је проблем у наведеним подацима, то је да скокове укупног прихода, по систему спојених судова, прати ниво достигнуте власти тадашњег саветника председника Бориса Тадића, заменика председника ДС-а и градоначелника Београда, односно новоизабраног председника Демократске странке Драгана Ђиласа, као и других медијских тајкуна блиских врху ДС-а.
Имајући у виду нашу табелу, закључујемо да је давање маркетиншких услуга и закуп медијског простора овог тренутка најпрофитабилнији посао у Србији. Што је најбитније, тај посао не захтева велике трошкова за радну снагу, а и ради се у часовима одмора од саветничких, министарских и градоначелничких послова. Наравно да не мора много да се ради, јер је у питању perpetuum mobille који је од 2005. до 2011. године приходовао скоро 1.000.000.000,00 (словима: милијарду!) евра.
При том, овде морамо направити једну ограду; ово је приход за који има доказа и до којег се може доћи увидом у јавне електронске базе података, упркос томе што се господин Драган Ђилас својски потрудио да прикрије своје власништво у многим предузећима, и самим тим да не прикаже прави (тачан) ниво прихода своје империје „Мултиком-Дајрект медија“ и зависних привредних друштава. Aко урачунамо још две фирме које највероватније припадају Драгану Ђиласу, та сума достиже 1.020.491.000,00 евра.
Подаци о укупном приходу не односе се на 2012. годину, јер финансијски извештаји још нису ни урађени, али имајући у виду тренд прихода, али и да је ова година била изборна, можемо очекивати да ће 31. 12. 2012. укупна сума прихода прећи 1.200.000.000,00 евра.

НАСТАВАК МОНОПОЛА Пре него што уђемо у подробнију анализу овог система, требало би имати у виду и да га, по свој прилици, нису осмислили Ђилас и ДС-ови маркетиншки магови, већ да је његов изумитељ, како се да наслутити из неколицине његових интервјуа, чувени Владимир Беба Поповић.
Скупштина Демократске странке почетком 2004. године, која је изнедрила Бориса Тадића, није била само борба за унутарстраначку власт и председничко место, него и битка за контролу маркетиншких услуга, а самим тим и битка за страначке фондове и политички утицај. Имајући то у виду, и прошлонедељна Изборна скупштина ДС-а, на којој је стављена тачка на (досадашњу) каријеру Бориса Тадића и отворена нова страница политичке борбе Драгана Ђиласа, дакле, ни та скупштина није ништа друго до наставак онога што је почело пре осам година. За разлику од борбе из 2004, данашња се завршила компромисом медијских тајкуна, по начелима макијавелизма, како уосталом и приличи Демократској странци. Односно, краљ је мртав – живео краљ или још јасније: како је до сада било на медијском тржишту Србије – тако и од сада.
Док Србија може да издржи, наравно…
Због чега ово тврдимо?
Шта су маркетиншке или адвертајзинг услуге у суштини, шта се продаје, има ли та роба своју набавну вредност, сировине, набавке, не… И то јесте суштина; продају се интелектуалне услуге, памет, без неког посебног мерила вредности, сем оног колико је купац спреман да плати. Та врста интелектуалних услуга, дакле, растегљиве је вредности, омеђена са једне стране новцем који је клијент спреман да плати, са друге стране медијским пласманом, и са треће агенцијским услугама.

У случају МУЛТИКОМиране Србије није тако, појављује се у систему и четврта страна: политика и њихов утицај на политичку сцену Србије. Значи, када клијент њима плати агенцијску услугу, питање је шта је добио и у крајњој линији платио. Да ли само маркетиншке услуге или и донације Демократској странци, а можда и донацију личне природе? Ми не знамо, док то клијенти и власници политичко-медијског монопола свакако знају.
Такође, ако је то тако, онда више нема потребе за коферима пуним новца и свим оним корупционашким аферама које су обележиле владавину ДС-а од 2001. до 2004, и то је разлог зашто је данас тешко доказати противправну корист. Поред потребе за ширењем посла и политичког утицаја, то је и један од разлога за оснивање испостава Ђиласових фирми у Хрватској, Словенији, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Албанији. Можемо само претпоставити какви су то све трансфери новца између централа и филијала фирми.
Цифре су огромне и увелико превазилазе маркетиншко тржиште Србије, и претпостављамо да представљају и један део, ако не највећи, касе Демократске странке. Зато се и буни Беба Поповић у својим интервјуима да су му отели посао, док са друге стране имамо вртоглаву каријеру највећих финансијера и кључара трезора ДС-а, Ђиласа и осталих…
Поред очигледне економске користи, други део медијског монопола је политичка прича. Наиме, није тајна да су некадашњи ђаци Драгана Сакана управо политику лоцирали као кључну полугу стварања личног утицаја. Све то у име приче о европској Србији, а у њеној суштини је стварање огромне концетрације моћи и виртуелне реалности за грађане Србије, која по својим контролним полугама увелико превазилази матрице до сада познатих тоталитарних режима.
Како функционише систем?
Када се види чиме се све баве матична предузећа и њихова зависна и повезана друштва, јасно је да она покривају више од 80 одсто маркетиншког тржишта Србије, а у делу који се тиче изнајмљивања медијског простора у електронским и штампаним медијима степен покривености тржишта је близу свих 100 одсто. Највећи део профитабилних маркетиншких агенција у Србији је у директном власништву или је повезан са тајкунима ДС-а, док је делић послова који је остао другим агенцијама, превасходно, везан за послове који велики не желе или немају времена да раде. Мада, руку на срце, мора постојати и привид конкуренције, тако да понекад и неко други добије посао, јер каква би то онда тржишна економија и европска Србија била?!
Суштина свега је у закупу медијског простора. Једноставно, рекламе и огласи у медијима највећи су извор прихода за приватне медије, док у медијима чији је оснивач Република Србија или неки државни орган, разложна је претпоставка да закуп медијског простора представља основни вид корупције.
„Direct media, Universal McCann“ (назив до 2012) – „Universal media, Media pool и Initiative“ унапред закупљују рекламни простор, наравно по нижим ценама јер попуст добијају на маси, да би потом по својим ценама продавали клијентима рекламе, огласе и термине за објављивање. Ако се неко од клијената можда и буни, не би требало сумњати да је увек присутан дежурни политички брижник из ДС-а, који ће клијента подсетити шта је и ко је власт, и да не мисли да ће ДС дуго бити у садашњој опозицији, јер живот не може да чека, а Европа вапи за балканским медијским монополистима и њиховим неокомунистичким начелима.
Пошто су, унапред закупљеним медијским простором по драстично нижим ценама, фактички они постали власници реклама и контролори прихода медија од којих су изнајмили простор, долазе у ситуацију да одређују које ће рекламе и где бити пласиране, у којим емисијама, а наравно највише у оним које су изашле из њихових продуцентских кућа. Све ће то, наравно, бити потврђено и пласирано јавности као најгледаније, поново преко њихових повезаних привредних друштава, чак и у делу који се тиче мерења гледаности, јер се и тиме они баве.
Монопол је потпун, све је контролисано и дозирано од стране ових агенција и њихових власника – ДС тајкуна – толико да они могу без икаквих проблема да утичу на уређивачку политику медија и дозирање њихове објективности. Ако нема жељене уређивачке политике, онда нема новца за рекламе и комерцијални део пословања, објављује се да је непослушном медију пала гледаност, самим тим пада и ниво цене рекламног простора, тако да медију не остаје ништа друго него да слуша, до оног момента када велики манипулатори одлуче да створе и мало привида објективности, чисто да се Власи не досете.
Због свега овога, нажалост, уређивачке политике у Србији више не постоје, нити постоји објективност медија. Све се претворило у апсолутну медијску контролу путем економских полуга притисака ових маркетиншких монополиста. Оно што је трагично, из године у годину њихов утицај на медије је све већи, њихова објективност самим тим све нижа, тако да не би требало да нас чуди, на пример, лоша медијска слика Демократске странке Србије, чак и у време када је водила Владу Србије и имали најбоље резултате међу европским транзиционим земљама. Да бисмо увидели о коликом је степену контроле реч, наводимо једну од маркетиншких услуга које се нуде: „Alarm Clipping услуга, којом Вас, путем СМС-а, обавештавамо о кризном тексту или ТВ објави о Вашој компанији, која ће бити пласирана наредног дана у медијима.“ Очигледно је да медијски тајкуни Србије, не само да контролишу медије, него и одређују шта ће бити вест, а шта не. Када је тако, за очекивати је да ће њихови клијенти не само унапред бити обавештени о вести која ће бити пласирана наредног дана у медијима, него да ће моћи и да утичу да ли ће неповољна вест уопште бити емитована. Контрола је потпуна…
Из наведеног је јасно да су манипулатори успоставили систем на такав начин, да је истина у њему претворена у обичну бесмислицу.

МАЛЕ НАБАВКЕ – ВЕЛИКЕ ЦЕНЕ Када пак погледамо импресиван обим клијената из редова јавног сектора у више од тридесет повезаних и зависних привредних друштава, помислили бисмо да се та друштва редовно јављају на расписане јавне набавке велике вредности и учествују у њима. Међутим, једно време није било тако, све до 2008. године и потпуне контроле Србије од стране Демократске странке. Изузев послова добијених путем тендера од стране „Телекома Србија“, МТС-а и „Електропривреде Србије“, до 2008. године монополисти скоро и да не учествују на њима, јер није било ни потребе за јавним набавкама те врсте.
У чему је ствар?
Врло једноставно, до послова се долазило путем расписивања јавних набавки мале вредности до 27.000 евра. Тројици потенцијалних понуђача из редова повезаних маркетиншких друштава слала се понуда, један од монополиста одлучи која од тридесетак фирми ће да пружа услуге клијенту, а које ће две да дају такозвану услужну понуду, више вредности наравно, и тако у бесконачност… Мимо јавности, „Службеног гласника“, са ценом коју одређује сам монополиста, са утицајем, политиком, страначким фондовима, без кофера, до момента када су се медијски тајкуни ДС-а сетили да је све то премало. Тог тренутка, од 2008. године кренули су тендери и десетине послова везаних за министарства, јавна предузећа, установе, здравство, спорт, локалне самоуправе, једноставно све поре државе Србије у којима има новца, у стотинама милиона евра промета.

ЂИЛАСОВ ЈАВНИ СЕРВИС Што се тиче јавних сервиса, оних што наплаћују претплату и требало би да се брину о објективности програма, код њих је систем једноставан. Медијски простор за рекламе и емисије продуцентских кућа се не даје на лицитацију или тендер – јавну набавку велике вредности, не… Управни одбор, сагласно Статуту, донесе одлуку о цени медијског простора и попустима на велике количине закупљеног простора, тако да се створи могућност да директори и њихови комерцијалисти без икаквих проблема могу да га издају и одлучују коме ће бити дат у најам. Документација медијских тајкуна, коју су они сами потписали, говори нам на кога је пао избор независног РТС-а. Наравно, на монополисте. Када се склопи посао, простор изнајми, онда можемо само да претпоставимо у којем обиму и износу иде обострана сарадња, пре свега финансијска, када на крају 2011. године унапред плаћен закуп медијског простора на РТС-у фирме Драгана Ђиласа износи скоро 4.000.000 евра. Наравно, у унапред плаћеном закупу не заостају ни остали медији, али они су у приватним рукама. Све то заједно чини авансно уплаћено 9.000.000,00 евра рекламног и медијског простора у Србији на дан 31.12.2011. Да не би било забуне, и овај податак је потписан и оверен печатом „Дајрект медија“, чији је један од власника и господин Драган Ђилас.
Иначе, господин Ђилас је изузетно вредан човек, док ради као градоначелник Београда, његове фирме послују са „Студиом Б“, чији је оснивач град Београд, да би потом све то овериле печатом и потписом, ваљда са циљем транспарентности међусобног пословања.
И финансијски извештаји фирми других ДС-ових медијских могула показују, рецимо, да је 31. 12. 2011. медијима авансно уплаћено 5.000.000,00 евра на име закупа рекламног простора у изборној, 2012. години. Када се све ово узме у обзир, можемо разумети разлоге највеће медијске заступљености Демократске странке и њој блиских партија на мајским изборима. Контрола медија у Србији је потпуна и тај монопол ни у време писања ових редова није било чим нарушен.