Почетна / Друштво / Ђилас, без сумње, Ђилас

Ђилас, без сумње, Ђилас

Из дневног листа „Прес“ повукао се Мирослав Мишковић, најзад признајући да је тамо имао власнички удео, али је од јавности остао скривен онај ко је од почетка стајао иза тог издавачког подухвата, а верује се да је у овом случају реч о градоначелнику Београда

Неподношљива лакоћа поигравања са животом такозваних малих људи у Србији, поново је дошла до изражаја на дан када је Мирослав Мишковић објавио своју одлуку да се повуче из београдског дневног листа „Прес“, чији је најјачи сувласник био неколико година уназад. То поигравање је, међутим, било уочљиво само онима који су упознати са историјатом „Преса“, са детективски заплетеном причом о његовом настанку и краткотрајном узлету, као и са чињеницом да иза целог политичко-пословног подухвата стоји нико други до Драган Ђилас, будући председник Демократске странке.

ОТИМАЊЕ ОД РОДИЋА Данас је тешко поверовати да су такве околности збиља постојале, али 2005. године Драган Ђилас заиста је некоме морао да полаже рачуне и да извршава нечије налоге. Био је, како се каже, тимски играч, а тих је дана његовом тиму – поменутој Демократској странци, у којој је тада, као скорашња придошлица, још важио за свеже лице – било најпрече да се овлада гласилима. Први корак на том путу наметао се сам по себи: зауздавање Радисава Родића, власника дневних новина „Глас јавности“ и „Курир“, једног од ретких велможа медијске сцене који се није дао контролисати ни из каквог центра моћи, било домаћег, било страног.
Непоправљиво самосталан и смео преко граница дрскости, Родић – чији смисао за сумњиву пословну „довитљивост“ није тема овог текста – нити једној власти није ни хтео, ни могао да буде пријатељ, а властима у којима је ДС играла битну улогу Родић је некако увек успевао да буде отворени непријатељ. (У другој половини 2003. године је, на пример, управо „Курир“ одиграо једну од најважнијих улога у свргавању страховладе Зорана Живковића и Чедомира Јовановића, тако што је „афери Бодрум“ придао изванредну важност и приближио је најширим народним масама.) Са угледом „Гласа“ и растућим тиражем „Курира“, Родићево медијско царство представљало је озбиљну претњу политичком царству у настајању, окупљеном око тадашњег председника Србије Бориса Тадића, који се 2005. још припремао за преотимање васколиких полуга власти. Ђиласу је тада запало – или се сам за то пријавио, свеједно – да растури Родићеву империју, и он је том задатку пришао управо онако како је навикао и како ће касније прићи сваком наредном задатку: причама о великом новцу, који на крају нико осим њега не види, и о његовој вајној пословној способности, у коју се нико никада није уверио.
Ђилас је, наиме, одмах почео да врбује уредништво „Курира“ за прелазак у нове дневне новине, за које је он намеран да издвоји почетно улагање. Обећавао им је да ће то бити астрономски издатак, тј. да ће им обезбедити средства о којима код Родића не би могли ни да сањају. Новинарском чаршијом су напречац почеле да круже гласине о тајним преговорима (некако су најобавештенији били они који су радили у лиценцним издањима страних компанија; као да су странци боље знали шта се дешава него домаћи „познаваоци прилика“), али су многи доживели те гласине као претеране, јер су рачунали да уредништво „Курира“ већ има код Родића све што им је потребно, а нарочито потпуну самосталност у уређивању листа, што је већ тада била нека врста музејске реткости у српском новинарству. Децембра 2005, међутим, испоставило се да су гласине биле сасвим основане, пошто су уредници Ђоко Кесић, Драган Вучићевић и Светомир Марјановић пренеразили Родића саопштивши му да одлазе из „Курира“. Целокупна јавност је поделила зачуђеност са Родићем, јер је добровољан одлазак уредништва из успелог издавачког подухвата – што „Курир“ јесте био по свим мерилима – заиста догађај без преседана.
Такође без преседана била је и понуда коју је одлазеће уредништво изнело пред редакцију „Курира“: ко год пређе са њима у нови лист, постаће сувласник тог подухвата, јер је одређен, не баш занемарљиви, својински постотак остављен за запослене да га поделе међу собом. За највећи део „Курирове“ редакције била је то понуда коју је, што рече Вито Корлеоне, немогуће одбити, па су кренули за уредницима (у „Куриру“ је остала упадљива мањина, којом је Родић ипак успео да одржи тај лист у животу, пре него што је четири године касније под нерасветљеним околностима ухапшен и под још нејаснијим околностима држан у затвору, где је, како се прича, био подвргнут чудноватим медицинским третманима, због којих је приликом судских појављивања деловао као одузет).

ПРИЗНАЊЕ ИЗ ВАЗДУХА Тако је настао „Прес“, чији је први број изашао 12. децембра 2005. године уз приличну, наизглед спонтану помпу. Расцеп у „Куриру“ био је толико велика сензација да је новој редакцији малтене била непотребна рекламна кампања, што је можда и утицало на то да улагање ипак не буде на висини најављиваног. Руководиоци „Преса“ су се годинама касније, пред аутором овог текста, присећали да је покретање дневног листа коштало непуних 400.000 евра.
Већ сам тај податак указивао је на политичке моћнике у позадини целог подухвата – једино уз политичку заштиту је, наиме, могуће покренути дневне новине за триста и нешто хиљада евра, дакле за суму која је барем неколико пута мања од тржишних захтева према таквој операцији – док су кадровска решења открила и о којем се моћнику ради. Наиме, за првог генералног директора „Прес паблишинг групе“, фирме која је издавала „Прес“, постављен је Ђорђе Стефановић, човек кога најнепосредније повезују са Драганом Ђиласом и који је касније, када је отишао из „Преса“ 2009. године, волшебно „васкрсао“ у фудбалском клубу „Црвена звезда“, којим је тада из сенке ведрио и облачио Горан Весић (исти онај Весић чији је политички програм за Ђиласа, да подсетимо, испливао на површину пре неколико месеци). Најчвршћи доказ Ђиласовог покровитељства је, међутим, била уређивачка политика „Преса“ (о којој речито говори и инцидент из предизборне кампање 2008. године, већ познат читаоцима „Печата“ – одговорни уредник „Преса“ тада је запретио новинарима београдске рубрике да ће сносити последице уколико Ђилас не победи у градоначелничкој трци): критичких осврта на Ђиласов рад једноставно никада није било на страницама овог дневног листа.
У правном смислу, међутим, Ђиласово власничко учешће у „Пресу“ одувек је обавијено маглом, с обзиром на то да је највећи акционар тајанствена кипарска фирма „Амбер прес лимитид“. Правничка заврзлама је додатно усложњена пролећа 2007. године, када је у „Прес“, тада на врхунцу од око 150.000 продатих примерака дневно, ушао и Мирослав Мишковић. Према неким изворима, Мишковића је „Пресу“ привукла његова у то доба најближа сарадница Милка Форцан (мада је, вели чаршија, она увек била блискија Тадићу него власнику „Делте“, чак и пре прошлогодишњег сукоба са Мишковићем), која је била укључена не само као посредник, већ наводно и као један од акционара.
Да су Ђилас и Мишковић увезани у власничкој структури „Преса“, јавности је неочекивано потврђено летос, када је потпредседница „Делте“ Јелена Крстовић пожелела да се похвали како ради „и у ваздуху“, па је на друштвеној мрежи окачила фотографију своје упослености на путовању авионом. На фотографији се, авај, види бележница по којој је рукописом – претпоставља се њеним – таксативно исписано: „Д. Ђилас, 1. Прес – пословање, нова фирма, људи, штампарија, кредит… колико за плате… кредит за папир 10,5“. Када је увидела пропуст, Јелена Крстовић је напрасно уклонила фотографију са свог профила, али не пре него што су исту преузели многи српски сајтови и објавили је уз пригодно појашњење.
Доскоро су били прикривани и подаци о баснословним дуговима у које је „Прес“ запао захваљујући „зналачком“ руковођењу. Компанија се, наиме, пре две и по године задужила како би се снабдела сопственом штампаријом, скупим колико и неисплативим издатком на који отпада највећи део од процењених двадесетак милиона евра укупног дуга „Прес паблишинг групе“.

ОДГОВОРНОСТ КОЈЕ НЕМА Елем, протеклог понедељка Мишковић је јавности саопштио да се повлачи из „Преса“, да свој власнички удео бесплатно нуди новинарима, те да ће „измирити издате банковне гаранције“. Редакција „Преса“ је тако најзад дочекала да им буде понуђено оно што им је обећавано још пре седам година, али им никада није било дато. Иронично је што им то сада нуди Мишковић, можда и не знајући да су запосленима ономад то исто обећавали руководиоци, који су били у тесној спрези са Ђиласом.
Уопште, „Прес“ је застрашујуће сведочанство о непостојећој одговорности Драгана Ђиласа. Ако се у целој причи око „Преса“, која ће се завршити крајње неславно, уопште може говорити о ма каквој способности онога ко ју је и покренуо, онда се та „способност“ огледа само у томе што је успео да расходе, створене под управљањем њему оданих људи, свали на друге, попут Мирослава Мишковића. Како се може сазнати од извора из самог „Преса“, одмах после мајских избора Драган Ђилас је финансирање све неисплативије редакције сасвим препустио Мишковићу, али је ипак задржао одлучујући утицај на уређивачку политику. Такође је, у случају да „Прес“ коначно поклекне у тржишној утакмици као што се предвиђа, Ђилас већ припремио себи медијску одступницу у виду „Недељника“, часописа проистеклог из самог „Преса“, а вођеног од стране Ђиласу оданих људи (на челу са главним уредником Вељком Лалићем, бившим глодуром из „Преса“).
Дабоме, неко је већ платио пословне промашаје „Преса“: платили су их запослени, многи малтене на просјачком штапу због закаснелих зарада, које су добијали чак и у натури (рецимо у брашну, чиме је пре неколико месеци исплаћена једна самохрана мајка). Неко ће исто тако платити и преостале дугове, можда баш и Мишковић. Сва је прилика, међутим, да ништа од тих трошкова, ни материјалних, а ни моралних, неће пасти на „нејака плећа“ градоначелника Београда и будућег председника Демократске странке, нити на његове поверенике, иако су управо једини он и повереници му имали опипљиву корист од целе те пустоловине са дневним листом „Прес“.

 

4 коментара

  1. Po komentarima u Press-u,Blicu,Danas-u,Politici,Novostima, i ostaloj stampi mozemo videti izmedju ostalog svo poltronstvo,snishodljivost,kapitulantstvo,naseg naroda prema zapadu!Obicnom coveku se gadi od takvih stvari!Pogledajte im urednistva i kakve tekstove,komentare,pisu i kako narod komentarise sve to….da se coveku zgadi!Ali sta da rddimo kad je to nasa stvarnost!Nijedan komentar koji njima nije po volji ne objavljuju,iako u njima nema ni psovki ni vredjanja!Samo malo ako je protiv njihovih zapadnih mentora taman posla da objave komentare!A kunu se u nekakvu demokratiju,iako je smisao demokratije da „ne cini drugome ono sto ne zelis da drugi tebi cine“!To je sav smisao demokratije,a koliko zapad sa sve amerikom to postuje vidimo svakodnevno!A pomenuta nazovi stampa misli i ubedjena je da im ceo narod veruje!U stvari nije njih ni briga da li im narod veruje,oni samo objavljuju ono za sta im je zapadnjacki mentor platio!Ja im nikada necu verovati,nikada!




    0



    0
    • Slazem se. Pogledajte samo broj kmentara u novinama – nikada nije bio manji. Cenzura je cak, veca nego pre nekoliko meseci. Zasto, ako tvrde da je sad drugacije?
      Ja im nikada nisam ni verovao, ali mi nije jasno zasto se ponasaju tako da potvrdjuju da smo u pravu, umesto da nas svojim ponasanjem demantuju?




      0



      0
      • Ponasaju se tako jer moraju da opravdaju novac koji su dobili za sludjivanje sopstvenog naroda!Mozete zamisliti koliko sludjenog naroda ima kod nas,pojedinaca mislim,kad vidite ldp-ovce,zutokartelovce,cankovce,liht,biserko,kandicke i ostali bazdibozluk!




        0



        0
  2. Te „ovce“ su same odgovorne za svoj nacin razmisljanja i politicke stavove.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *